Od izbora za predsedavajućeg GS UN meta sam organizovane kampanje

Reagovanje na tekst Tamare Skrozza "Usiljeni marš do Ist Rivera", "Vreme", 13.9.2012.

Uprkos naglašenom savetu autora teksta "Usiljeni marš do Ist Rivera", da se "mudrost određuje onim što oćutiš", iz poštovanja prema čitaocima "Vremena", javnosti u Srbiji, instituciji na čijem sam čelu donedavno bio, kao i važnom međunarodnom telu kojem predsedavam u ime svoje zemlje, ovaj put to ipak ne mogu da učinim. Uvek sam se trudio da se skoncentrišem na posao koji obavljam i da u skladu sa tim ne odgovaram na provokacije i podmetanja, ali želim da skrenem pažnju na to da stil ove klevete neprimereno baca ljagu na javnu funkciju koju sam vršio i urušava kapacitet za obavljanje aktuelnog posla, za koji verujem da može biti višestruko koristan za Srbiju.

Teško mi je da prihvatim da se jedan renomirani časopis kao što je "Vreme" saglašava sa uvredljivim rečnikom autora pomenutog teksta koji moje izjave karakteriše kao "laži, frazetine i besmislice", moje ponašanje ocenjuje kao "neiskusnije nego šefa mesne zajednice podavalskog sela", o mom karakteru kaže da sam "sklon da slažem", da ne nabrajam dalje. Čak i da je za "Vreme" normalno i uobičajeno da se na ovaj način piše portret savremenika, ne razumem zašto makar nije uložen minimalan napor da se teške optužbe navedene u tekstu provere? Kao da sve to nije dovoljno, autor u pojedinim momentima prelazi granicu uljudnosti kada komentariše moju porodicu i "pedigre". I pored učestalih medijskih napada kojima sam izložen od izbora u ime svoje zemlje na mesto predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, još uvek ne želim da verujem u mogućnost naručenih i plaćenih tekstova u uglednim nedeljnicima. A da li "lažem", ili sam predmet organizovane kampanje iz određenog interesa, neka čitaoci "Vremena" sami procene na osnovu sledećih argumenata.

O spoljnoj politici koja je vođena dok sam bio ministar spoljnih poslova prepuštam svakome da donese sopstveni sud i uvažavam svačije pravo na mišljenje, bez obzira na akademske i profesionalne reference. Napominjem ipak da je ona bila predmet saglasnosti svih relevantnih političkih snaga u Srbiji, što se videlo i za vreme izborne kampanje. Srbija je danas u statusu kandidata za EU, ima strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom i dinamičnu saradnju sa mnogim zemljama širom sveta. Pokušaju da se Kosovo jednostrano otcepi suprotstavili smo se mirno, diplomatskim sredstvima, na način kojim smo zadobili poštovanje čak i onih koji se sa nama fundamentalno razilaze po ovom pitanju.

Nemam ništa protiv toga da autor rezultate spoljne politike ocenjuje kao "u najmanju ruku ambivalentne", jer je njegovo pravo da dâ i takvu ocenu. Sporim mu samo pravo da koristi neistine da bi je potkrepio. Moje lično mišljenje je da je međunarodna zajednica o tim rezultatima i ukupnom ugledu naše diplomatije imala priliku da se direktno izjasni prilikom izbora Srbije za predsedavanje OEBS-u i Generalnoj skupštini UN-a.

Nikada nisam "lupao šakom o sto", već sam na ministarskoj konferenciji Jadransko-jonske inicijative u Zagrebu, na koju aludira autor, izgovorio od reči do reči sledeće: "Srbija i Hrvatska imaju ključnu ulogu u procesu pomirenja i regionalne saradnje. Tako nije bilo uvek. Setimo se strašnih događaja koji su se desili u Vukovaru, setimo se etničkog čišćenja Srba za vreme operacije ‘Oluja’. To mračno doba se nikada više ne sme ponoviti i u novoj dekadi treba da svesno donesemo odluku da okrenemo novu stranicu." Šta sam tačno loše ili neistinito rekao? Moje ubeđenje ostaje da se iskreno pomirenje i okretanje budućnosti ostvaruju kroz obostrano poštovanje i istinu, a ne kroz koncesije i žigosanje samo jedne strane. Partnerstvo se ne postiže zatvaranjem očiju pred sopstvenim žrtvama, jer se tako samo pothranjuju budući sukobi.

Odnosi u regionu su danas dobri, uprkos složenom nasleđu. Kada poštujemo sebe, lakše zadobijamo poštovanje i poverenje drugih, tako da je Srbija u periodu 2011/12. predsedavala sa čak pet regionalnih inicijativa, bez ijedne primedbe suseda. Srbija je prva zemlja Zapadnog Balkana koja je, glasovima 56 država članica, uključujući i sve iz regiona, dobila predsedavanje OEBS-u, ključnom organizacijom severne hemisfere za saradnju u oblasti bezbednosti, sprečavanja konflikata i ljudskih prava.

Neću komentarisati navode o mom statusu i ugledu u Demokratskoj stranci, jer u Njujorku želim da služim svojoj zemlji noseći dres reprezentacije, ne svoje stranke, niti svoj lični. O stranci sam govorio za vreme izborne kampanje, zatim na njenim relevantnim organima, a o svom budućem angažmanu sam se izjasnio gostujući na Dnevniku javnog servisa, neposredno pred odlazak iz Beograda. Komentarisaću samo grube neistine iz navoda u tekstu.

Za svaku državu nastup njenog predsednika na visokoj debati u Generalnoj skupštini UN-a predstavlja jedan od najvažnijih spoljnopolitičkih momenata tokom godine, jer tada on ima jedinstvenu mogućnost da praktično svim svojim kolegama iz sveta, uz maksimalnu pažnju međunarodne javnosti, izloži viziju i ciljeve svoje zemlje. Autor teksta tvrdi da sam slagao u vezi sa redosledom govornika na visokoj debati u septembru. Redakciji "Vremena" dostavljam Pravila procedure Generalne skupštine UN-a, gde eksplicitno stoji da su samo prva dva šefa države određena protokolom, a da je ostatak liste predmet dogovora i usaglašavanja. Takođe dostavljam i spisak govornika u prethodnih deset godina, gde se jasno vidi da nema automatizma između treće pozicije na listi govornika i nacionalnosti predsednika Generalne skupštine UN-a. (Vuk Jeremić je redakciji „Vremena" poslao u PDF formatu materijale koji potkrepljuju njegovu tvrdnju).

Država čiji predstavnik predsedava Generalnoj skupštini UN-a ima u tom periodu dodatnu vidljivost na međunarodnoj sceni, pa time i priliku da efektnije zastupa svoje interese. Međutim, u pojedinim medijima se prvo osporava značaj i potencijal ove funkcije, a onda se istovremeno potcenjuju konkretni rezultati koji se ostvare pod njom, sa izgovorom da je sve lako i automatski kada zemlja predsedava Generalnoj skupštini UN-a. Nameće se zaključak da je cilj ove kampanje da se po svaku cenu unizi i sabotira predsedavanje Srbije Generalnoj skupštini UN-a, bez obzira na konfliktne i međusobno isključive argumente koji se u tom cilju koriste.

Potpuno su neargumentovani pokušaji autora teksta da me prikaže kao nekog bahatog rasipnika. Navodi se kao izvor tekst iz "Kurira" kada se tvrdi da su "građani Srbije" finansirali moju "izričitu želju" da tokom sastanka Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju odsednem u hotelu "sa pogledom na Bosfor". Iako je čak i u pomenutom tekstu preneta zvanična informacija Ministarstva spoljnih poslova da su turski domaćini snosili sve troškove smeštaja, kao i da su oni odredili hotel za sve gostujuće delegacije, autor iz nekog razloga ignoriše jedini imenovani izvor "Kurira" i poziva se samo na odavno demantovani naslov. Sa kakvom namerom i motivom se ovako otvoreno obmanjuje javnost u Srbiji?

Autor "Vremena" dalje navodi da stan u kome u Beogradu živimo supruga i ja nismo naveli u imovinskoj karti. U Agenciji za borbu protiv korupcije lako se može saznati da je stan u skladu sa svim zakonskim obavezama prijavljen i da je pod hipotekom na osnovu koje je podignut kredit koji otplaćujemo iz zajedničkih primanja. Javnosti je takođe više puta predočeno i da je jedan deo sredstava za naš stan obezbeđen prodajom porodične kuće moje supruge. Kao i u vezi sa smeštajem u Istanbulu, ovo su sve lako proverljive informacije, tako da deluje kao da istina i činjenice nikada nisu ni bile primarni cilj ovog mog "portreta".

Najneodgovorniji su ipak pokušaji da se moje oslikavanje kao rasipnika podupre i pričom o troškovima srpskog predsedavanja GSUN-a. Nije reč o mojim ličnim troškovima, već o finansiranju aktivnosti predsedavanja koje možemo inicirati i sprovesti dok držimo ovu funkciju. Netačni su navodi autora teksta u vezi sa iznosom moje plate i troškova za smeštaj. Oni su javno obznanjeni, a radi poređenja, viši su za 25 odsto u odnosu na platu i za deset odsto u odnosu na troškove rezidencije Ambasadora Srbije u SAD.

Finansijsko planiranje predsedavanja GSUN-a bilo je višefazno i ni u jednom se aspektu nije razlikovalo od standardne metodologije koja se koristi u državnoj upravi R. Srbije, osim po sledećim okolnostima: specifičan tajming (sredina budžetske godine i tranzicioni period u republičkoj vladi) i nepostojanje formalnih smernica za planiranje (jer ovaj konkretan posao nije uobičajen). Autor se poziva na jedan od predračuna stručnih službi MSP-a, koji je bez pečata i potpisa dostavljen medijima, a koji je sastavljen na osnovu ambicioznog seta predloga kako bi predsedavanje potencijalno moglo da se sprovede. Ništa u njemu nije bilo nezakonito, i podrazumevalo se da će konačni planovi i izdaci biti usaglašeni sa relevantnim službama Vlade, i usvojeni nakon sagledavanja raspoloživih budžetskih sredstava u ovom momentu. To se i dogodilo, na transparentan način. I dalje verujem da je svaki uložen dolar u naše predsedavanje dobra investicija, a poštujem konačnu odluku Vlade i učiniću sve da se ostvare maksimalan uspeh i korist za našu državu u okviru odobrene sume.

Autor teksta u "Vremenu" mi predviđa karijeru u inostranstvu za "velike pare". Zvuči kao želja da se ne vratim. Moraću da ga razočaram – vratiću se. Ne posedujem niti akcije, niti kapital bilo koje privatne firme, niti sam ikada bio u komercijalnim poslovima sa državom. Ja sam u Njujorku predstavnik svoje zemlje, koji obavlja visoku međunarodnu funkciju, i koji će se nakon njenog isteka vratiti kući.

Predsedavanje GS UN-a smo dobili na osnovu direktnog glasanja 193 zemlje sveta. Od momenta izbora primamo čestitke i učestvujemo u koordinaciji važnih aktivnosti UN-a. Uveren sam da će se korist koju naša zemlja na čelu GS UN-a može da ostvari u međunarodnoj areni pokazati u godini koja je pred nama. Neka čitaoci "Vremena" i celokupna javnost u Srbiji sami procene koji mogu biti motivi da sopstveno predsedavanje i priliku za koju smo se izborili velikim radom sami podrivamo i da li je normalno da od celog sveta napadi dolaze jedino iz određenih krugova iz naše zemlje.

(Vreme)