Američki antiraketni štit u Rumuniji je opasnost, ali i šansa za Srbiju

Ubrzavanje priprema za postavljanje antiraketnog štita u novoprimljenim članicama NATO alijanse koje se nalaze u neposrednom susedstvu sa Rusijom produbilo je već postojeće sumnje i bojazni od novog, hladnoratovskog zaoštravanja odnosa velikih i pokretanja trke u naoružanju. Rusija odbacuje obrazloženja NATO i SAD da je antiraketni štit u funkciji odbrane njenih saveznika od raketnog napada zemalja takozvane osovine zla i insistira na bezbednosnim garancijama. S druge strane, SAD i NATO u svojim novim strateškim smernicama skreću pažnju na Azijsko-pacifički region, a o Rusiji govore kao o partnerskoj zemlji sa kojom im je stalo da očuvaju relativno dobre odnose. Postavljanje antiraketnog štita u našem susedstvu suštinski menja geostraešku poziciju i politički značaj Srbije i suočava je sa potencijalnim rizicima ali i dobicima na planu očuvanja nacionalnih intresa. Da li smo na pragu novog hladnoratovskog razdoblja i ogledanja velikih preko nuklearnog nišana, i koliko je savremeni svet opasno mesto za pokretanje starih scenarija, kakve mogućnosti i rizike Srbiji donosi pozicija u zaleđu antiraketnog štita, samo su neka od pitanja na koja je za čitaoce Nove srpske političke misli odgovorio vojno-politički komentator Miroslav Lazanski.

Gospodine Lazanski, koliko su, po vama, uverljiva nastojanja SAD da ubede Rusiju da je instaliranje antiraketnog štita na njenim granicama isključivo posledica želje da se obezbede partneri u NATO od eventualnog napada zemalja takozvane osovine zla?

- Američki antiraketni štit nije nova pojava u Evropi. On datira još iz 1983. godine kada je tadašnji američki predsednik Ronald Regan najavio takozvani SDI, odnosno stratešku odbrambenu inicijativu poznatiju kao rat zvezda. Ja sam 1986. u Pentagonu razgovarao sa prvim komandantom rata zvezda američkim generalom DŽejmsom Abrahamsom, koji mi je govorio o elementima tog američkog antiraketnog štita. Štit je prvi put isproban iznad atola Kvajn lejn u istočnom Pacifiku, kada su Amerikanci pokušali da obore raketne glave odnosno rakete koje su lansirali iz nuklearne podmornice. Do sada se raketni štit u svim eksperimentalnim fazama nije pokazao kao tehnološki savršen, bilo je puno promašaja ali bilo je naravno i pogodaka.

Postavlja se pitanje, ima li smisla da pravite raketni štit koji recimo osigurava 95 odsto. To je isto kao da u seksu koristite kondom koji obezbeđuje 95 odsto. Ako znamo da Rusi imaju oko 6.000 bojevih glava, dovoljno je da prođe samo njih 500 i već je isto toliko velikih gradova u Americi uništeno i obrnuto u Rusiji. Ono što je problem bez obzira da li se radilo raketnom štitu, ili se radi o praćki, luku i streli koji bi koristili Amerikanci u ime raketnog štita, jeste pitanje kako to Rusi odnosno druga strana doživljavaju. Rusi to doživljavaju kao pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti.

Prema tome, mi možemo da diskutujemo da li je američki antiraketni štit protiv Irana, ili protiv Severne Koreje, ili protiv Islanda, ili protiv belih medveda na Antarktiku, činjenicaje da ga Rusi doživljavaju kao ugrožavanje njihovog strateškog položaja i njihove bezbednosti i Amerikanci bi o tome morali da vode računa. Na stranu to što pozicije za stacioniranje elemenata štita u Rumuniji ili Poljskoj jasno pokazuju da se radi o kontriranju ruskom odbrambenom nuklearnom strateškom sistemu a ne o raketama koje bi eventualno došle iz Irana, a još manje iz Severne Koreje. Svaki profesor geografije će vam pogledom na kartu reći o čemu se radi.

Uostalom, ako se radi o raketama koje bi eventualno bile lansirane sa područja Irana, zašto glavni elementi antiraketnog štita nisu postavljeni u Saudijskoj Arabiji, Turskoj i Izraelu. Američki ratni brodovi u Persijskom zalivu mogli bi biti prva linija odbrane od iranskih raketa, da ne govorimo o američkim bazama u Saudijskoj Arabiji, Bahreinu i ostalim emiratima. Dakle, jasno je da je ovo što se instalira u Rumuniji i Poljskoj pre svega nastojanje da se obezvredi mogućnost ruskog nuklearnog uzvratnog udara. I to je nešto što izaziva potencijalno veliku nestabilnost u Evropi. Ja bi ovo usporedio sa velikom kubanskom raketnom krizom kada je Sovjetski Savez instalirao rakete srednjeg i povećanog srednjeg dometa na teritoriji Kube i time direktno ugrozio SAD, i sa raketnom evronestabilnošću početkom osamdesetih godina kada je Sovjetski Savez instalirao rakete SS 20 i time poremetio evroraketnu ravnotežu. Odgovor SAD je bilo instaliranje raketa Peršing 2 i krstarećih projektila ne bi li situaciju izjednačio, nakon čega je došlo do velikog dogovora i eliminacije raketa srednjeg dometa sa evropskog tla.

Ima li Rusija pravi odgovor na izazov antinukleranog štita na svojim grnicama,ili je stavljena u defanzivnu poziciju?

- Rusi su već rekli da neće dozvoliti da se nađu u defanzivnoj poziciji s obzirom da je njihov strateški nuklearni potencijal skoro isti kakav je bio u bivšem Sovjetskom Savezu. Moskva je najvila kontra mere. a to je postavljanje raketa Iskander u području Kalinjingrada odakle mogu da tuku sve ciljeve u Poljskoj, zatim postavljanje raketa srednjeg dometa u područjima južne Rusije koje će ciljati raketnu bazu Devoselo u Rumuniji, gde treba da bude instaliran deo američkog antiraketnog štita. Rusi će sve potencijalne pozicije američkog antiraketnog štita u Evropi poklopiti raketama povećanog kratkog dometa, srednjog dometa i povećanog srednjeg dometa, a nije isključeno čak i da neke strateške nuklearne rakete preuusmere sa ciljeva interkontinentalnog lansiranja na ciljeve u Evropi.

Instaliranjem elmenata antiraketnog štita u Rumuniji Srbija će se, kao jedina zemlja u regionu koja nije članica NATO, naći na udaru nuklearnog potencijala Rusije. Na tu činjenicu upozorio je tokom nedavne posete našoj zemlji ruski premijer Vladimir Putin.S jedne strane je to, dakle, užasavajuća perspektiva, ali s druge strane nam se pruža prilika da ovu promenjenu geostratešku poziciju politički kapitlizujemo?

- Da, postavljanje američkog antiraketnog štita u Rumuniji čini vrlo složenom poziciju Srbije. S jedne strane, mi imamo jedan potencijalno hiljadu puta jači Černobilj na 180 kilometara vazdušne linije od Beograda. Baza u Rumuniji još uvek je nepoznanica za nas. Mi ne znamo da li će ti projektili imati kinetičke ili nuklearne bojeve glave. Sigurno je da će Rusi preusmeriti svoje nuklearne rakete na taj cilj u Rumuniji, a to je i te kako blizu Srbije. Tako mi postajemo vrlo bliska pozadina američkog antiraketnog štita u Rumuniji, što predstavlja krupan bezbednosni izazov. S druge strane, pored velikog broja konferencija u Srbiji koje se bave pitanjima bezbednosti, ulaskom u ove ili one saveze i integracije, niko još nije napravio jednu ozbiljnu konferenciju koja bi se pozabavila pozicijom antiraketnog štita u ovom delu Evrope. Drugi aspekt te nove situacije je da je politički, geografski i strateški teritorija Srbije sada mnogo važnija nego što je to bilo ranije. To otvara mogućnost za jednu pametnu politiku da istrguje u takvoj promenjeno konstelaciji. Da mi kažemo, evo gospodo, mi smo neutralni ali smo sada u pozadini nuklearnog antiraketnog štita, pa da vidimo ko daje više i za šta. Tito bi znao kako dobro da istrguje i trgovao je uvek. Hladni rat se približio i mi smo se našli usred hladnog rata na Balkanu i ovo je idealna pozicija da srpski političari trguju i sa jednom i sa drugom stranom, sa Vašingtonom i sa Moskvom oko ove nove pozicije antiraketnog štita i ukupnog preraspoređivanja snaga. Ja bih čak rekao i nove bezbednosne arhitekture na Balkanu. Ako ćemo znati da istrgujemo, ovo je sjajna pozicija i zbog Kosova i zbog svega ostalog.

Da li to znači da je pozicija vojne neutralnosti najbolje rešenje za Srbiju?

- Zasad je najbolje rešenje. Mnogo toga zavisi od Kosova. Znate, vrlo je teško ulaziti u NATO, a istovremeno vam NATO uzima deo teritorije. Ja uvek kažem, hajde, neka nam NATO vrati Kosovo, pa da onda uđemo u NATO. To bi bila neka normalna situacija gledano iz evropske vizure, jer NATO je stvoren za to da čuva teritorijalni integritet i granice svojih članica. Mi bismo se zaista našli u jednoj perverznoj situaciji, da uđemo u savez koji nam je oduzeo teritoriju i koji nas tera da tu teritoriju priznamo kao nezavsisnu državu. To je stvarno unikum.

U poslednje vreme sve je više u opticaju i termin energetske bezbednosti.Srbija je vitalno zainteresovana za prolazak Južnog toka kroz njenu teritoriju. Da li je Južni tok ugrožen, s obzirom na uklanjanje Berluskonija sa vlasti i neke spekulacije da bi Rusija mogla izračunati da joj se Južni tok ne isplati?

- Da, u zadnje vreme su se pojavile neke dileme, ali videli smo da je premijer Putin poručio da ne treba sumnjati u namere Rusije da završi Južni tok. Bez obzira na eventualni nepovoljan razvoj političkih odnosa između Rusije i Rumunije, Rusija će gledati da se obezbedi i nekim alternativnim pravcima. Rusija i Belorusija imaju dobre odnose, one imaju neku vrstu carinske unije i to ne mogu pokvariti povremene nesuglasice oko plaćanja ruske nafte u Belorusiji. Rusija je ipak izbegla teritoriju Belorusije i napravila podvodni gasovod za Nemačku direktno preko Baltičkog mora. Ja sam bio pre dve godine u Belorusiji i rekli su mi da su vrlo nezadovoljni time što je zaobiđena teritorija Belorusije. Dakle, bez obzira na nekad dobre a nekad loše odnose Rusije sa zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Rusi nastoje da se stratešiki osiguraju kada su pitanju energenti preko alternativnih pravaca. Neću reći da je Južni tok alternativni pravac, ali mislim da Rusija od njega neće odustati.

Da li bi Srbija mogla da se nađe na udaru separatističkih snaga inspirisanih spolja, upravo sa ciljem da se prekine Južni tok. Ima mišljenja da se separatističke težnje u Vojvodini raspiruju isključivo zbog toga da bi se prekinuo Južni tok?

- Da, to je uvek moguće. Moguće su i terorističke akcije, ali svako ko pravi takvu vrstu trase, pravi i bezbednosnu procenu i verovatno planira odgovarajuće bezbednosne kapacitete koji će tu trasu štititi. Kad je reč o separatizmu, mislim da je to u Srbiji završena priča. U Vojvodini, ipak, ubedljivu većinu imaju Srbi i Crnogorci. Mislim da se teško može situacija sa Kosova preslikati na Vojvodinu. Prvo, radi se o sasvim različitoj kulturi i civilizacijskom dostignuću ljudi koji tamo žive, a pre svega isti je to jezik i isti je to narod. Naravno, ima u nekim glavama i razmišljanja, hajde da budem predsednik, prvi u selu a ne zadnji u gradu. Ima i te logike, pre svega kod Srba. Mislim, ipak, da se teško može dogoditi ono što se dogodilo na Kosovu. Istina, u politici se nikad ne zna. Ima nekih znakova koji nagone na razmišljanje, ali zaista mislim da je priča sa separatizmom što se tiče Srbije završena.

Razgovarao: Rade Ivković

(NSPM)