Beograd na vodi - kolosalna obmana sa nesagledivim posledicama

„Savski amfiteatar“, prostor veličine 90 hektara, između Brankovog mosta i Sajma, jeste inspiracija generacijama urbanista, arhitekata, ali i političara, još od treće decenije prošlog veka[1].[2]

Prostor na Dunavu, na mestu sadašnje Luke Beograd, od kraja donjeg Dorćola, pa sve do Pančevačkog mosta, takođe je postao „inspiracija“ grupi „preduzetnika“, ali je trenutno „zamrznut“ jer se opravdano preispituje zakonitost postupka privatizacije „Luke Beograd“. I ovaj prostor je, kao i onaj prvi, bio predmet različitih zloupotreba, ali i stvarnih inspiracija za viziju i projekat „Grad na vodi“ (svetski poznati arhitekta Danijel Libeskind) i taj projekat je gromoglasno najavljen i predstavljen od strane tadašnjih vlasti (Đilasa i Tadića) i same „Luke Beograd“ i njenih vlasnika u februaru 2009. godine (rok završetka 18 godina, 107 hektara prostora, gradnja 2,5 miliona kvadrata, cena 5 milijardi evra, 100.000 zaposlenih)[3]. [4]

„Nova“ vizija i ideja pod nazivom „Beograd na vodi“ (potpuno nerealan rok završetka 6 godina- do 2020.- kada je, vrlo zgodno, najavljen ulazak Srbije u EU, 90 hektara prostora, gradnja 1,5 miliona kvadrata prostora i cena 8 milijardi dolara, 200.000 zaposlenih) vizuelno je zapanjujuće slična ideji i projektu „Grad na vodi“ i predstavlja sirovu kompilaciju, da ne kažemo plagijat, tog projekta, ali i ranije utopije i obmane zvane „Europolis“. Ovaj put kao autor projekta nije predstavljen ni jedan svetski poznat arhitekta, tačnije nije predstavljen ni jedan autor projekta (ali je u javnosti je stvoren utisak da je autor projekta Vučić!), već bezlično, korporacija iz Emirata, „Emaar propertiz“u vlasništvu jednog od trojice kvisko džoker šeika koji paradiraju našim medijima (Muhameda El Abara), a svi oni su ekspres preporučeni i predstavljeni od Prvog potpredsednika Farme, ovaj put uz sasluživanje izvesnih neovlašćenih amatera Srđana Rupara i Aleksandra Karlovčana, uz nazočnost Vučićevog savetnika i predsednika privremenog beogradskog organa[5][6]. [7][8]

Treba pomenuti da obe ideje imaju neke zajedničke imenitelje. Obe počivaju na utopiji, obmani, masivnim zloupotrebama niza zakona i manipulacijama i licitiranjem osnovnim podacima (cena projekta, broj zaposlenih, količina metara kvadratnih gradnje itd.).

Čitava zamisao „projekta“ „Beograd na vodi“ jeste  krajnje neozbiljna, amaterska i, što je još važnije, opasna, a naročito način na koji se planira njegovo izvođenje. Prvo, umesto da realizacija takvog jednog značajnog poduhvata za Beograd (najveći graditeljski poduhvat u Beogradu, još od kraja Drugog vetskog rata i izgradnje Novog Beograda), bude utemeljena na Zakonima i propisima, događa se upravo suprotno. Prema projektu „Beograd na vodi“, krojiće se Zakoni, podzakonski akti i sve što bude neophodno za njegovu „uspešnu“ realizaciju. Imajući u vidu značaj ovog velikog izazova, pre svega za građane Beograda, krajnje je nedopustivo da se čitava stvar sprovodi usputnim krojenjem i upodobljavanjem zakonske i planske dokumentacije, ili kako slutimo da je zamišljeno, čak i bez ikakvog plana. Ovakvo „frankenštajnovsko“ prekrajanje i kreiranje najatraktivnije prestoničke lokacije nije samo opasno zbog mogućih zloupotreba, već prevashodno zbog saznanja da građanima za najobičnije intervencije na fasadi ili dogradnju verande uz kuću, na sopstvenom placu, treba mnoštvo dokumenata, zbog toga što postoji tačno utvrđena zakonska regulativa (koja jeste komplikovana i koju treba pojednostaviti), a da za građenje miliona kvadrata nije potrebno ništa. Zvuči neverovatno, ali je vrlo lako moguće.

Prva stvar od koje treba krenuti je rešavanje imovinsko-pravnih odnosa. Možda je država vlasnik 95% zemljišta koje će pokrivati velelepni šoping-molovi, sportske hale, bioskopi i stambeno-poslovne kule, ali za onih 5% potrebno je sprovesti eksproprijaciju. Eksproprijacija se sprovodi u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji, kojim je tačno određeno koje se zemljište može eksproprisati za izgradnju kojih objekata. Zasad, u odredbama važećeg Zakona, nema tržnih centara, niti stambenih objekata, osim ako se ne grade za potrebe socijalnog stanovanja, što u slučaju ove prestižne lokacije sigurno nije slučaj. Pre donošenja rešenja Vlade, kojim se utvrđuje javni interes, potrebno je priložiti dokumentaciju kojom se dokazuje da su obezbeđena sredstva itd... A između ostalog i planski dokument na osnovu koga se utvrđuje da se na tom mestu gradi upravo objekat, a za čije potrebe izgradnje je neophodno sprovesti eksproprijaciju. Za područje na kome treba da se gradi ovo „čudo neviđeno“ ne postoji nijedan planski dokument nižeg reda - Detaljni urbanistički plan (DUP), Regulacioni plan, Plan detaljne regulacije, već samo Generalni plan (GP) Beograda 2021, koji je ovo područje - područje Savskog amfiteatra ali i Starog sajmišta (preko puta Savskog Amf.), predodredio kao značajno i vredno, pa je u tu svrhu predvideo obaveznu izradu konkursa pre realizacije tih lokacija (preporučujemo međunarodni konkurs).

Citat iz Generalnog plana: „Teritorija Savskog amfiteatra i dela novobeogradskog centra sa druge strane reke se u početnoj fazi jedinstveno rešavaju, kao budući gradski centar najvišeg ranga, putem međunarodnog konkursa, kako bi se uspostavila logična vizuelna i kontekstualna veza između poteza javnih prostora beogradske i novobeogradske strane, bez obzira na različite mogućnosti i kasnije nezavisne faze realizacije i posebne konkurse u dva dela budućeg centra.“

Očigledno je da za postupanje po Zakonima treba mnogo više vremena nego što je potrebno za sprovođenje populističke politike, pa je vlast (Vučić) odlučila da jednostavno i bahato, u već svojstvenom maniru, sve to preskoči i da koracima od „sedam milja“ krene u postizanje što boljeg izbornog rezultata, računajući na prazne džepove i kratku pamet stanovnika Beograda. Prečice se, nažalost, pripremaju. Naime, da bi obećane milijarde dolara i nova radna mesta što pre stigli u naš grad, kroz Nacrt zakona o planiranju, projektovanju i građenju, Član 175, predviđa se da: „Ministar nadležan za poslove urbanizma, odnosno građevinarstva može da izda lokacijsku i građevinsku dozvolu za objekte od značaja za Republiku Srbiju, ukoliko planski dokument na osnovu koga se izdaje lokacijska dozvola nije donet u roku koji je propisan odlukom o pristupanju izradi plana, a na osnovu plana višeg reda, pravila struke i u skladu sa tehničkim propisima, standardima i normativima za tu vrstu objekata“.

Pre toga je kroz Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Sl. glasnik RS“, broj 20/09), Član 7 propisano da: „Vlada može utvrditi javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti koje su prema ugovoru o zajedničkom ulaganju u privredno društvo, odnosno o zajedničkom osnivanju privrednog društva, koji je zaključila Republika Srbija, neophodne za obezbeđivanje nenovčanog uloga Republike Srbije u to društvo, a koje su obuhvaćene tim ugovorom ili odgovarajućim planskim aktom.“. Ukoliko se usvoji novi Zakon o planiranju, projektovanju i građenju, biće stvorena „dobitna kombinacija“ (bingo) za sprovođenje bahate i opasne politike.

Prvo, što se tiče citiranog Člana 7, nije normalno i pravno je nemoguće da država ulaže tuđe zemljište (onih 5% koji nisu vlasništvo države) i da ga ekspropriše posle potpisivanja ugovora sa partnerima. Drugo se tiče citiranog Nacrta zakona, po kome, ako dobro shvatamo, ministar nadležan za poslove urbanizma, u ovom trenutku g. Ilić Velimir, može izdati lokacijsku i građevinsku dozvolu, upravo za „Beograd na vodi“, na osnovu plana višeg reda, u ovom slučaju GP i „u skladu sa pravilima struke, tehničkim propisima, normativima i standardima“ a bez ostalih neophodnih planskih dokumenata. Da nije tužno zbog toga što se radi o nama i našem gradu, bilo bi smešno. Zamislite samo, nama građanima je za izgradnju nekog kućerka, ili formiranje badže u potkrovlju ili za proširenje i dogradnju vlastite kuće, potreban planski dokument, kao osnov za izdavanje mnoštva raznih dozvola, a za milione kvadrata „Beograda na vodi“ ne. Ovakvi pokušaji, zarad lake kupovine glasova su opasni i sa stanovišta struke, i sa stanovišta vređanja inteligencije običnih građana, ali najviše zbog toga što za državu, odnosno vladajuću nomenklaturu važe jedna pravila, a za podanike te iste države druga, što je i protivustavno, pa ovakve stvari mogu biti predmet postupanja Ustavnog suda.

Generalnim planom Beograd 2021, koji je na snazi i koji je obavezujući za sve, tačno je definisano šta valja činiti sa Savskim amfiteatrom. Planom se predviđa izmeštanje železničke i autobuske stanice i spuštanje Beograda na reke. Da bi se stanice i prateća infrastruktura izmestili, potrebno je završiti stanicu „Prokop“, odnosno novu Glavnu železničku stanicu i izgraditi novu autobusku stanicu na Novom Beogradu. Izmeštanje saobraćajnih čvorišta podrazumeva i druge investicije u smislu izgradnje prilaza, transverzala...

Imovinski-pravno gledano, sam postupak eksproprijacije može trajati godinama. Donošenje planskih dokumenata, takođe. Zato je očigledna namera da se sve to preskoči i da se bez obzira na posledice primeni amaterski voluntarizam, koji donosi instant rezultat.

Da bismo argumentovali gore iznesene činjenice, navešćemo da Generalni plan predstavlja jednu kompleksnu studiju, koja uključuje sve relevantne podatke za planiranje (ekonomske, demografske, ...). Na osnovu toga se radi jedan dugoročan planski dokument, koji pored usvojenih , sadrži i smernice za dalji razvoj. On predstavlja polazni dokument na osnovu koga se dalje razrađuju i donose Detaljni regulacioni planovi. Detaljnim regulacionim planovima se tačno definišu urbanistički parametri za pojedine zone (stepen zauzetosti parcele, koeficijent izgrađenosti parcela, procenat ozelenjavanja itd...), pa se na kraju pitamo: Kako je moguće da se prenebregnu sva pravila niza struka, odnosno nauka, i da nešto što predstavlja plod ozbiljnog rada i analize, bude zamenjeno dopadljivošću jedne makete nad koju je zaneto nadnet Vučić, zaljubljeno zagledan u Muhameda El Abara? Gospodin Vučić je završio pravne nauke i to poštujemo. Međutim, i on treba da poštuje i svoju nauku u ovom slučaju, kao i urbanističku, arhitektonsku, građevinsku i prostorno planersku nauku, a ne da seje amatersku demagogiju i voluntarizam u vezi sa temama za koje je apsolutno nestručan.

Političke zloupotrebe

Zloupotrebe urbanističkog problema i izazova- Savskog amfiteatra u političke svrhe su počele 1995. kada je CIP za potrebe predizborne kampanje SPS-a i JUL-a uradio projekat (reciklirao je stare projekte na nevešt način) „Europolis“ i tu suvu drenovinu SPS i JUL su cedili nekoliko godina[9].[10] U promociji ove obmane posebno se isticala predsednica JUL-a Mirjana Marković. Potom su Milutin Mrkonjić i Žarko Obradović, 2008. godine u predizbornoj kampanji ponovo reciklirali „Europolis“[11]. Tada su najavili 50.000 novih radnih mesta (četiri puta manje nego što danas najavljuje Vučić), završetak Glavne železničke stanice „Prokop“, oslobađanje 86 hektara najatraktivnijeg zemljišta u Beogradu i realizaciju projekta koji će omogućiti da Beograd postane centar usluga jugoistočne Evrope. Najavili su i „upošljavanje kompletne beogradske privrede“ i „ mogućnost završetka projekta u narednom četvorogodišnjem mandatu“ (dakle do 2012.). Treća zloupotreba tog urbanističko arhitektonskog mita je počela u aprilu 2012. i traje do dana današnjeg. Tada, u aprilu 2012. godine, trostruko neuspešni kandidat SNS-a za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić, predstavio je projekat "BeoGRAD na vodi“[12][13][14][15]. „Vučić je tokom plovidbe brodom sa novinarima istakao da je projektom "BeoGRAD na vodi" planirano izmeštanje železničke i autobuske stanice, očuvanje značajnih kulturnih objekata, ali i otvaranje novih sadržaja u skladu sa savremenim stremljenjima modernog grada.On je naveo da će taj potez predstavljati kombinaciju poslovnog kompleksa, hotela luksuzne kategorije, stambenih blokova, objekata sa kulturnim i umetničkim sadržajem i objekata za sport i rekreaciju, uz velike zelene površine. Luksuzni kompleks će, kako je naveo, biti odvojen posebnim kanalom„. Radi se o istovetnom ponavljanju opštih mesta iz ranije obmane zvane Europolis, i ponavljanju svega onoga što su govorili predstavnici SPS-a i JUL-a u izbornim kampanjama od 1995. do 1998. godine i potom predstavnici SPS-a, u kampanji za izbore 2008. Vučić je tada 2012. izneo i sledeće besmislice: "Ono što je najvažnije to je što bi i u fazi izgradnje i u fazi eksploatacije u ovaj projekat bilo uključeno najmanje 200.000 ljudi. Time bismo najvećim delom rešili problem nezaposlenosti u gradu, a od Beograda bismo napravili i veliku turističku atrakciju, ne samo za Balkan, već i za čitavu jugoistočnu Evropu. Time bi bili utrostručeni prihodi od turizma". Danas Vučić ponavlja te iste nesuvislosti. Tada je rekao i da bi:“Prema projektu, gradu od taksi za građevinsko zemljište trebalo da ostane 451 milion evra i da je razlika u konceptu njegovog tima i aktuelnih vlasti što je ovaj projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda“. Danas niko ne pominje novac od taksi za grad Beograd. Tada u aprilu 2012. članica "Stručnog tima za Beograd" Aleksandra Vučića, anonimna „ekspertkinja“ Jasmina Kojić Mićić (koja se danas ne pojavljuje ni u tragovima!) navela je da projekat "BeoGRAD na vodi" može da bude realizovan za osam godina (poklapa se sa današnjim nerealnim procenama). Ukupna površina izgrađenih objekata, prema njenim rečima, trebalo bi da bude 1,8 miliona metara kvadratnih (sada je to 1,5 miliona kvadrata!), a njihova tržišna vrednost trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra (sada je saopšten iznos od 8 milijardi dolara!).

Ovih dana, januara 2014. Vučić kao PPV, govori potpuno suprotno od onoga što je rekao 2012. godine u vezi sa tenderima (“Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o tome sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru“ april 2012.),i danas negira potrebu za poštovanjem procedura (konkursa i tendera) i govori o „fast lejnu“ , odnosno protekciji za investitore iz Emirata, iz poštovanja prema njihovom novcu (a protekcija nije ništa drugo nego potencijalna korupcija)[16]. Vučić je i žestoko napao predsednika Udruženja arhitekata Srbije Igora Marića, koji je govorio o obavezi raspisivanja javnog međunarodnog konkursa za prostor Savskog amfiteatra[17]. Vučić je 22. januara 2014. izneo zapanjujuću tvrdnju koja poziva na kršenje zakona :“ Državni organi se neće obazirati na sve moguće prepreke i posao će završiti“. Vučić je na pitanje zašto nije raspisan konkuras za "Beograd na vodi", rekao da nema ništa protiv, ali da bi voleo da predstavnik udruženja arhitekata koji tražio da se raspiše konkurs, "pronađe tri milijarde i sto miliona dolara pa da raspiše neki konkurs"[18] [19]."Ja znam da nama Srbima nikada ništa nije dobro. Šta god da uradimo, uvek će se pronaći neko ko će u nečemu falinku da pronađe, pa makar to bilo najvelelepniji, najlepši mogući projekat za našu zemlju", rekao je Vučić. Vicepremijer je rekao da će se poštovati zakon, ali je zatražio da se "nečiji novac poštuje"."Ako mislite da idemo u Evropu, ali da se sprdamo s tuđim novcem, da ga nipodaštavamo, da je naša pamet mnogo preča i važnija i to što smo mi mnogo lepi, nego nečije tri milijarde dolara, a ja vas pitam gde vi mislite da mi živimo, gde hoćete da mi živimo!?", rekao je Vučić."Imate u Empajer stejt bildingu ili Rokfeler centru 'fast lejn' za 20 dolara da brže prođete. Svuda u svetu... Šta hoćete ljudi, da onaj ko da tri milijarde, da to ne poštujemo!? Pa kakav to svet hoćemo da pravimo? Hoćemo li u socijalističko samoupravljanje da se vratimo? Ja neću!", rekao je Vučić[20].[21] Na sve ovo kritički ka Vučiću je reagovala organizacija „Transparentnost Srbija“[22].[23]

Ove nove izjave Aleksandra Vučića, osim što su potpuno nezrele i detinjaste, predstavljaju poziv na korupciju i nepoštovanje zakona, sa najvišeg državnog mesta. Ovim postupkom PPV-a, će biti omogućeno da investitori iz Emirata, za početak, pribave protivpravnu imovinsku korist u znatnom milionskom iznosu u dolarima, a na štetu države Srbije. Ovo protežiranje stranih investitora i oligarha, od strane Vučića, se suštinski ne razlikuje od protekcije za koju su se izborili domaći investitori i tajkuni, Mišković i Beko, u procesu privatizacije „Luke Beograd“, procesu otimanja zemljišta bez naknade, u javnoj svojini, radi gradnje „Grada na vodi“. Vučić na sebe primenjuje jedne standarde a na Miškovića i Beka druge. Naravno, teško je verovati da će Vučić da optuži sam sebe za korupciju, ili za pribavljanje protivpravne koristi drugim licima - sve u korist braće šeika iz Emirata.

Važno je naglasiti da nijedan državni organ ili institucija nisu doneli bilo kakvu odluku o projektu „Beograd na vodi“, i da ne postoji nijedan zvanični dokument o tom projektu. Ako postoji, neka ih daju na uvid javnosti. Taj projekat je Potemkinovo selo SNS i kandidata za gradonačelnika Aleksandra Vučića. O tome svedoče reči izvesnog Srđana Rupara koga mediji predstavljaju kao „vođu tima projekta“ , u intervjuu „E-kapiji“ od 13. oktobra 2013. u kome Rupar kaže: „ Iza projekta stoje Vlada Srbije i država. Izradi se pristupilo po nalogu Srpske napredne stranke za vreme predizborne kampanje, kada je on (Rupar), kao nestranačka ličnost, preko evropskih institucija angažovan po nalogu Aleksandra Vučića“.[24] Ako neko razume logiku ovih reči, neka nam javi. Srđan Rupar je građevinski inženjer (hidrotehnički smer) i vlasnik privatne firme „Hidroplaning“ iz Rakovice[25]. Firma „Hidroplaning" d.o.o. ima 9 zaposlenih i prihod u 2012. u iznosu od 16, 9 miliona dinara i neto gubitak od 6,5 miliona[26]. Firma nema nikakve važnije reference, a nema ni internet prezentaciju, pa ne postoji mogućnost uvida u reference te firme. Svaka iole ozbiljnija firma obavezno ima sajt na koji sa ponosom istakne poslovne reference. Ovde to nije slučaj. Kao „koordinator projekta ispred Vlade“ navodi se funkcioner SNS Aleksandar Karlovčan[27]. Navedeno lice je (ili je bilo) vlasnik firmi „Sens marketing“ i firmi „Merlin-doo“ i „Merlin da-kar doo“- sve tri registrovane na istoj adresi- Tabanovačka 5. Firme „Merlin-doo“ i „Merlin da-kar doo“ se bave proizvodnjom boja, lakova i premaza[28] [29] [30]. Firma „Sens marketing“ je povezana sa Skaj plus televizijom, naslednicom Svet plus televizije, koju nazivaju SNS partijskom televizijom, kako nazivaju i televiziju Kopernikus, sa kojom je Skaj plus poslovno povezana[31][32] [33] [34]. Dakle, kapitalni državni projekat od prvorazrednog značaja, vredan 8 milijardi dolara, vode dva neovlašćena i nekompetentna lica, osnovano sumnjamo. Zasadje očigledno da je Karlovčan kao vlasnik jedne televizije, zadužen za medijsko spinovanje, a Rupar kao građevinski inženjer zadužen za kvazistručno spinovanje. Zanimljivo je da je bilo najavljeno da njih dvojica imaju predavanje, odnosno promociju projekta „Beograd na vodi“ u Inženjerskoj komori Srbije, ali su je oni otkazali (očigledno ih je neko upozorio da će biti, u stručnom pogledu, rastrgnuti od strane stručnjaka koji mogu prisustvovati toj promociji)[35]. Naravno, ni jedan ni drugi nemaju nikakvog iskustva u radu na ovakvim projektima.

Predsednik Privremenog veća Siniša Mali je saopštio da će što pre biti formirano preduzeće „Beograd na vodi“, a da će potom partneri iz Emirata da ulože 3,1 milijardu dolara u ceo projekat. Takođe se navodi, stidljivije doduše, da je za sve faze potrebno oko 8 milijardi dolara. Kao što se vidi, obezbeđene su 3 milijarde dolara od 8 potrebnih. Ali treba imati u vidu da se samo radi o obećanju. Isto tako odlučno lično Vučić je sredinom 2013. godine, a to su preneli svi mediji, obećao da će Emirati, dati Srbiji kredit pod povoljnim uslovima u iznosu od „2 do 3 milijarde dolara“ do kraja te godine (primetite licitiranje ogromnim iznosima.). Taj iznos od 3 milijarde dolara je čak ukalkulisan u budžet za 2014, što je zvanično potvrđeno, a što je kritikovao čak i Dinkić.

Međutim, danas u februaru 2014. jasno je da Emirati Srbiji neće dati nikakav kredit, već se insinuira da je taj neizvesni iznos ulaganja u iznosu od 3 milijarde dolara u „Beograd na vodi“- taj kredit, a pored toga u medijima se navodi da pregovori oko tog kredita traju. Dakle, svedoci smo da prvi potpredsednik besramno obmanjuje javnost. U slučaju „Beograda na vodi“ radi se o neviđenoj obmani koja zajedno sa Đilasovom obmanom zvanom „Alstom metro“, može trajno da uništi beogradske budžete narednih godina (Beograd više ne može da se zadužuje), ali i srpski budžet, imajući u vidu da je javni dug Srbije prešao 20 milijardi evra (samo za mandata ove Vučićeve vlasti dug Srbije je narastao za 4 milijarde, po podacima Uprave za javni dug)[36].

Da bi „Beograd na vodi“ kao ideja, kao projekat, bio uopšte razmatran, neophodno je završiti sledeće kapitalne projekte od kojih većina nije ni započeta:

-dovršiti „Prokop“ i tamo preseliti Glavnu železničku stanicu - ukloniti staru Železničku stanicu

-izgraditi novu autobusku stanicu na NBG i ukloniti staru,

-izgraditi novu ranžirnu stanicu u Batajnici i ukloniti staru

-izgraditi novu železničku obilaznicu za transport opasnih materija i ukloniti staru obilaznicu oko Kalemegdana

- s tim u vezi, izgraditi novi železnički most kod Vinče kao deo te obilaznice

Sledeći problem je činjenica da nisu obezbeđena sredstva za realizaciju ovog projekta. Čak ni najava tri od osam potrebnih milijardi ne predstavlja ništa više nego prazno obećanje. Potom se postavlja pitanje - ko će kupiti toliku količinu izgrađenih nekretnina u zemlji koja se po većini pokazatelja nalazi na dnu Evrope? Ko ima interes da ulaže u kupovinu enormne količine nekretnina, kada u samom Beogradu imamo ogroman broj neprodatih i neizdatih stanova, poslovnih zgrada i prostora? Odgovor je jasan, niko. Takođe, potpuno je jasno, po prirodi projekta, da će tamo biti građeni ekskluzivni objekti i da će cene prodaje i zakupa nekretnina biti izuzetno visoke.

Koja to bolesna ambicija tera bilo koga da tako beskrupulozno obmanjuje građane u predizbornoj kampanji u kojoj se nalazimo? Kako se neko ne stidi da tako sramotno promoviše zaslepljujuću obmanu zvanu „Beograd na vodi“ u zemlji sa milion nezaposlenih, u kojoj se najavljuje nova zakonska regulativa, na zahtev MMF, koja će doneti još 100.000 nezaposlenih i koja će potpuno obespraviti i zaposlene i nezaposlene? Kako se neko ne stidi da predlaže hiperluksuz „Beograd na vodi“ kada u Srbiji nema vode za piće u desetak gradova, naime, otrovna je- kao u Užicu i Zrenjaninu- kojima suvereno vlada Vučićeva SNS (a u ukupno 38 gradova u Srbiji su pronađeni teški metali u vodi- izvor „Pečat“ od 24. januara)? Beograd je na hlebu i vodi. A u Užicu nema ni vode. Kako se ne stide da predlažu „Beograd na vodi“ a prodali su, ni za šta otuđili svaki „grad na Ibru“, a i na KiM, kao i celo Kosovo i Metohiju.

Na ovom mestu treba ukazati na neiskrenost i nedoslednost DS po pitanju „Beograda na vodi“. Pre nego što je postalo izvesno da će biti smenjen, Dragan Đilas se u avgustu 2013. više puta pohvalno izražavao o projektu „Bg na vodi“. Citiram medije naklonjene Draganu Đilasu: Blic: Đilas: “Beograd na vodi“ nije marketing, već lepa saradnja grada i države, Blic: Dogovor gradonačelnike i prvog potpredsednika vlade“(u vezi sa „Bg na vodi“ op. aut.). Blic: Vučić i Đilas grade Beograd na vodi itd. Ove izjave je prenela većina glavnih medija. U to vreme Đilas je i hvalio Vučića i govorio da su dobre strane nove vlasti: Vučić, PUPS i borba protiv korupcije i ništa više[37]. Od kada je smenjen, Đilas o Vučiću govori suprotne stvari, pa i to da je diktator. U decembru 2013. godine, Đilas na svim medijima kritikuje projekat Beograd na vodi i optužuje Vučića i privremeno veće da pričaju bajke o tome i naziva taj projekat „jututunskom juhahahom“[38].

Dragan Đilas, ali i Boris Tadić i Božidar Đelić su odgovorni za još jednu ogromnu prevaru, sličnu ovoj, koja će, ako se realizuje, takođe uništiti budžet Beograda, ali i Srbije. Ako je most načeo budžet, a koštao je pola milijarde, lažni metro će ga uništiti. Novca za metro nema, već grad mora da se dalje zadužuje. Taj projekat je što se realizacije tiče, otišao dalje nego projekat Beograd na vodi. Nažalost, Srbija i Beograd su već potpisali međudržavni ugovor sa Francuskom i neke ugovore sa Alstomom, a Đilas se svojevremeno u ime Beograda upustio u nabavku vagona za metro koji ne postoji. Uz to Alstom je jedna od najkorumpiranijih firmi u svetu i sudi joj se ili je osuđena za korupciju u desetak zemalja na svetu. Što se tiče SNS, njihov stav po pitanju metroa nije jasan, mada bismo mogli da zaključimo da žele da nastave ono što je Đilas započeo, po odsustvu bilo kakve negativne reakcije u gradskoj skupštini svojevremeno, kada je predstavljen idejni projekat metroa (za razliku od jedine stranke-  DSS, koja se oštro protivila gradnji lažnog metroa). Podsećamo da će lažni metro koštati Beograd i Srbiju najmanje 4 milijarde evra. O ovom problemu napisao sam tekst koji je objavljen na sajtovima Standarda, Vidovdana, Fonda Slobodan Jovanović.[39]

Dakle, normalno je da smo svi za silazak Beograda na reke, za sređivanje Savskog amfiteatra i za uređenje prostora gde je Luka Beograd, samo sve to mora biti urađeno na zakonit način i uz ispunjenje prethodnih uslova, po redosledu stvari, a ne na neozbiljan i amaterski način. Za područje Savskog amfiteatra naveli smo 5 preduslova. Za područje Luke Beograd je preduslov završetak preispitivanja zakonitosti privatizacije Luke, i ako se ustanovi da je to urađeno na zakonit način, a pokaže se da vlasnik Luke želi prenamenu prostora, on mora da plati gradu Beogradu, punu tržišnu vrednost zemljišta.

Što se tiče Savskog amfiteatra, potrebno je uraditi još mnogo toga, ali navodimo samo pet najkrupnijih preduslova. Da podsetimo da se država Srbija nije mogla izboriti ni sa dovršetkom onog prvog, glavnog, već započetog projekta – Prokopa- izgradnje nove Glavne železničke stanice. Projekat „Prokop“ započet je još davne 1977. godine i prekinut negde 1997. godine. I u poslednjih sedamnaest godina država nije smogla snage ni sredstava da dovrši bar tu prvu pretpostavku za privođenje nameni prostora Savskog amfiteatra. Stoga okretanje svega naglavce, kao što je najavljeno, i gradnja kuće od krova nemaju nikakvo utemeljenje. Naime, glasno i jasno je najavljeno od Siniše Malog i drugih učesnika ovog projekta da će ceo projekat biti započet gradnjom šoping-mola i kule visine 180 metara (na sredini celog kompleksa a na ivici reke). I opet je bitno naglasiti da je i za gradnju ta dva objekta neophodno izmeštanje železničke i ranžirne stanice, odnosno da je neophodno ispuniti neke od preduslova koje smo naveli.

Svi smo, to je nesumnjivo, za to da se Beograd razvija, ali smo protiv toga da se rade sporni projekti koji ili ne mogu biti dovršeni, kao što je bila gradnja „Prokopa“ (koja nije dovršena ni posle 36 godina), ili koštaju previše za jednu siromašnu zemlju kao što je Srbija - mislimo na gradnju mosta preko Ade, mosta koji je izgrađen na pogrešnom mestu kao nefunkcionalni deo unutrašnjeg magistralnog prstena (sama lokacija je poskupela cenu za oko 100 miliona evra zbog neverovatno komplikovanih pristupnica), umesto da bude izgrađen na suprotnom kraju Ade kao deo funkcionalnog Spoljnog magistralnog prstena. Pri tome je odabran takav projekat mosta koji je poskupeo cenu izgradnje za dodatnih 100 miliona evra (zbog atraktivnog izgleda). Smatramo da su projekti gradnje lažnog metroa i Beograda na vodi, megalomanski i neadekvatni projekti, koji su ili neizvodivi, pa će se zaustaviti i ostati nedovršeni, kao Prokop, ili su potpuno utopijski (Bg na vodi) ili pogrešno koncipirani (metro). Treba raditi na realnim i izvodivim projektima. Na primer, za početak dovršiti Prokop, odnosno gradnju Glavne železničke stanice. Izgraditi novu autobusku stanicu na Novom Beogradu. Uraditi projekat teškog - pravog metroa, visokokapacitetnog, odozdo napajajućeg, podzemnog, širokotračnog šinskog sistema. I paralelno sa tim rešavati imovinsko pravne odnose i pripremati plansku dokumentaciju za Savski amfiteatar, pa makar ga zvali „Europolis“ ili „Beograd na vodi“, na Vučićevo zadovoljstvo.

Autor teksta je građevinski inženjer sa višedecenijskim iskustvom u lokalnoj samoupravi.