Briselski (ne)sporazum, ili čudo lobotomije

U aktuelnom političkom govoru u Srbiji po učestalosti upotrebe prednjači reč sporazum. Njom nas naši političari i analitičari bombarduju svakodnevno na novinskim stranicama i sa televizijskih ekrana. Čas se radi o tzv. Briselskom, zatim o koalicionom, pa o onom o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, potom o pristupanju CEFTA itd. Međutim, kada se uđe u suštinu tih dokumenata i njihovu primenu vidi se da iz njih izviru svakodnevno ozbiljni nesporazumi.

Sporazumi po definiciji predstavljaju obostranu saglasnost učesnika u pregovorima o konkretnom pitanju. Oni se sačinjavaju u pisanom obliku na jezicima zemalja učesnica i potpisuju ih ovlašćeni pregovarači obeju strana, a ako se radi o međunarodnim sporazumima sastavljaju se na engleskom jeziku. Nakon potpisivanja ratifikuju se u skupštinama i objavljuju u državnim službenim glasilima i tek tada stupaju na pravnu snagu. Prethodno se mora izvršiti provera njihove usaglašenosti sa ustavima država potpisnica.  

Ugovorni kapacitet za zaključivanje međunarodnih ugovora po pravilu imaju samo suverene države i to predstavlja jedan od atributa njihove suverenosti. Da bi takvi dokumenti proizvodili pravno dejstvo moraju biti zaključeni od nadležnih organa, da za to postoji njihov slobodan pristanak i da je predmet ugovora dozvoljen.

Da vidimo kako kod nas stoje stvari kada je reč o tzv. Briselskom sporazumu. Spoljnu politiku Republike Srbije utvrđuje Vlada, pa je shodno tome nadležnost za zaključivanje međunarodnih ugovora u rukama predsednika Vlade. Dakle, potpis na tzv. Briselski sporazum nije stavio građanin Ivica Dačić, već predsednik Vlade Republike Srbije. Da li se može govoriti o slobodnom pristanku ugovornih strana kada Evropska unija ultimativno zahteva regulisanje međudržavnih odnosa Srbije i tzv: Republike Kosova? Ovakav vid prinude može se smatrati razlogom za ništavnost potpisanog sporazuma. Međunarodni ugovori moraju biti u slkadu sa unutrašnjim i međunarodnim pravom. Kada se radi o tzv. Briselskom sporazumu on ne ispunjava ova dva uslova. Suprotan je Ustavu Republike Srbije i svim do sada usvojenim rezolucijama i deklaracijama Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, ali i Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija.

Briselski sporazum nastao je na osnovu pregovora koje navodno vode Beograd i Priština (nije lepo reći Republika Srbija i „Republika Kosovo“, pošto ova prva formalno ne priznaje onu drugu) a u suštini reguliše međudržavne odnose. Medijator je baronesa Ešton, a dobre usluge pruža činovnik Stejt departmenta Filip Riker u rangu zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD. Da je stvarno kao što nam naši „pregovarači“ kažu, onda bi se u Briselu sastajali gradonačelnici Beograda i Prištine i razgovarali o bratimljenju ova dva grada i razvoju kulturne, prosvetne, naučne i sportske saradnje na osnovama amaneta Bora i Ramiza. Međutim, njihovu ulogu su uzurpirali premijer Srbije i „premijer Kosova“ neumorno radeći na ostvarivanju programa Prizrenske lige, što je uslov evro-atlantskih integracija ovog prostora.

Ali, tu nastaju i prvi nesporazumi. Naši nam kažu da je Kosovo u Srbiji, a da je na Brnjaku i Merdaru uspostavljena samo administrativna linija, dok Brisel i Priština čitaju i govore kako je napisano: Integrated Border Management, iliti na pravoslavnoj srpskoj ćirilici, integrisano upravljanje granicom. Ako ovi naši misle da mi baš i ne znamo dobro engleski, bar nismo slepi kod očiju. Tamo vidimo „kosovske“ carinike, pripadnike ROSU, Euleks kontrolore i špeditere. Ako to nisu atributi neke druge i tuđe države južno od Ibra, onda su ovi naši u pravu kada nam poručuju da nikada neće, ni implicitno ni eksplicitno (šta god to značilo) priznati nezavisno Kosovo, ali da se mora uvažiti realnost na terenu.

Sporazum nalaže održavanje lokalnih izbora na Kosovu (i Metohiji, u zagradi, jer ovaj drugi deo ustavnog imena ni naši zvaničnici više ne koriste) u organizaciji vlasti u Prištini i po odluci „predsednice Kosova“ i u saglasnosti sa ustavom Kosova. Naši pregovarači istovremeno zaobilaze Ustavni sud i zahteve da se donese ocena o saglasnosti potpisanog sporazuma sa Ustavom Srbije. Naprotiv, aktivnim zalaganjem da se izbori održe i pritiscima na preostale Srbe na Kosovu i Metohiji, posebno one na severu, oni pomažu u zaokruživanju šiptarske države na prostoru prapočetka stvaranja Srbije zaboravljjući da obeleže 9 vekova od rođenja Stefana Nemanje: šta je to u poređenju sa 13 vekova od donošenja Milanskog edikta rimskog imperatora Konstantina?  Ali se zato u danima kada je pre 101 godine srpska vojska pod komandom đenerala Božidara Jankovića oslobodila Prištinu (tada sa trećinom srpskog stanovništva) od Turaka, današnji preostali Srbi, branioci Kosova i Metohije, se od vlasti u Srbiji teraju u ponovno, ovog puta šiptarsko, ropstvo.

Svetska istorija ne beleži takav primer predaje dela svoje teritorije garantovane rezolucijom Ujedinjenih nacija i svog stanovništva pod upravu secesionista i terorista, kojima su uz političku i oružanu pomoć Evropska unija i NATO obećale drugu albansku državu na suverenom prostoru Srbije. Obećali, ali ne i de facto i de iure stvorili. U tome su im zdušno pomagale, manje-više, sve postpetooktobarske vlasti u Srbiji. Ironijom sudbine i genetski modifikovanom politikom, glogov kolac za završni udarac u tom poslu je danas u rukama onih koji su se u vreme agresije Evropske unije i NATO na Srbiju zalagali u svojim ondašnjim nerecikliranim političkim partijama (SPS, SRS i JUL) za očuvanje suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Ali, savremena medicina je čudo. Lobotomija je moćno oružje u prilagođavanju i pripitomljavanju pojedinaca i društvenih grupa. Tako se na „neutralnom“ terenu u Briselu bratski rukuju lice sa poternice i onaj koji je po zakonu dužan da ga uhapsi. Međutim, treba imati na umu da nalog Interpola nije isto što i ultimatum Haškog tribunala.

Tzv. Briselski sporazum je sačinjen na engleskom jeziku. Skupština „Kosova“ ga je prihvatila, a premijer Hašim Tači se uvek poziva na njegovu usaglašenost sa Ustavom „Republike Kosovo“. U Srbiji o ovom dokumentu ćute i Ustavni sud i Narodna skupština. Ali ga zato glasno podržavaju i hvale i hrabre naš pregovarački tim Evropska unija i NATO.  „Kosovske vlasti“ će ratifikovati tzv. Briselski sporazum, dok naše neće tvrdeći da će to predstavljati akt priznavanja nelegalno stvorene države.

Na kraju, posle svake tzv. runde (kao da je reč o bokserskom meču) pregovarači različito tumače dogovoreno. Od mnogih ćete čuti da više veruju interpretaciji koju iznosi Hašim Tači.

Naši političari, ako bolje razmislimo, ni o čemu i ne odlučuju niti sa svojim evroatlantskim partnerima zaista pregovaraju. O tome se samo manje ili više uspešno stvara privid u domaćoj javnosti vešto režiranim izveštajima sa lica mesta o navodno povišenom tonu našeg PPV-a, pretnjom napuštanja sastanka, Agencije nas obaveštavaju o tome šta se pilo i jelo na zajedničkoj večeri propuštajuć da kažu da je na meniju Kosovo i Metohija. Bilo bi korisno čuti koliko su do sada koštali svi odlasci naših pregovaračkih timova na sastanke sa baronesom Ešton (Keti,kako joj je tepao Boris Tadić). A možemo zamisliti koliko će nas tek koštati putovanja eksperata iz vladinih ministarstava na čelu sa Miškovićevom i Ružićem u Brisel povodom otvaranja tzv. poglavlja u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Tamo tek nema mogućnosti da se sa naše strane vode pregovori, već se samo zapisuju nalozi raznih komesara.

Umesto toga bilo bi mnogo praktičnije, a i uštedelo bi se na troškovima na teret budžeta, kada bi nam sve što treba da uradimo snimili na uređaju koji se zove diktafon. On na nemačkom jeziku ima baš adekvatan naziv – Diktiergerät, odnosno uređaj za diktiranje. Mogao bi da nam ga iz Brisela donosi naš izvestilac Jelko Kacin, koji bi potom organizovao u Narodnoj skupštini javno slušanje. Tako bi se izbegli svi nesporazumi u vezi sa istorijskim sporazumom postignutim na stogodišnjicu oslobađanja Kosova i Metohiji od ropstva pod Turcima. Tako bi i Erdoganova izjava u Prizrenu da je Kosovo Turska bila prihvaćena kao greška u prevodu.