Ceh u Strazburu raste

Tradicionalno, početkom svake godine razmatramo šta se događalo u pogledu pritužbi građana Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu[1]. Do sada Evropski sud je doneo 48 presuda povodom predstavki naših građana i Srbija se odbranila samo u dve. Dakle, trenutni rezultat je: Strazbur/građani Srbije 46: Srbija 2. U 2010. godini, Sud je doneo svega devet presuda po predstavkama naših građana, ali je udar na budžet najveći do sada i iznosi oko dva milona dolara. A pravosuđe Srbije se nije odbranilo ni u jednom predmetu.

Ministarstvo  za ljudska i manjinska prava, Sektor za zastupanje pred Evropskim sudom  za ljudska prava, je 30. aprila 2010. godine održalo konferenciju pod nazivom „Odluke i presude Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na Republiku Srbiju za period mart 2009. godine – mart 2010. godine“. Tada je konstatovano da se u tom trenutku u Strazburu nalazi 3084 predstavki iz Srbije. Sada ih mora biti daleko više. Zašto nije bilo više odluka u pogledu Srbije tokom 2010. godine je tajna, ali ne velika. Kada vinar pravi vino, ono sazreva u ogromnim bačvama i kada je dovoljno zrelo, on ga puni u stotine flaša. Tako će biti i sa predstavkama naših građana u Strazburu. Bez dileme, tokom ove godine će sazreti za odluku više desetina, ako ne i stotina predmeta. Ali, da vidimo šta se dešavalo tokom 2010. godine. Presuda Bin-Stid i Majkić protiv Srbije, koja se tiče ugovora u vezi kazina u hotelu “(Inter) Kontinental” je verovatno bila šok za naše zastupnike pred Sudom. A možda i nije, imajući u vidu kako se biznis obavlja u Srbiji i šta je ugovoreno prilikom prodaje tog hotela.

“Kin-Stib” je 1995. godine pokrenuo postupak pred Spoljno-trgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Jugoslavije tražeći povraćaj kazina i naknadu štete zbog kršenja ugovora.

Preduzeće “Kin-Stib”, registrovano u Kongu, je 12. oktobra 1989. godine zaključilo ugovor o zajedničkom ulaganju sa „Hotelom Interkontinental Beograd“ koji se odnosio na otvaranje kazina u ovom hotelu. Vlasnik hotela je bilo društveno preduzeće „Generaleksport“ („Geneks“) sa godišnjim obrtom kapitala od oko 7 milijardi dolara. G. Majkić je imao 25% deonica u preduzeću “Kin-Stib”. Ugovorom je predviđeno da “Kin-Stib” svojim sredstvima otvara kazino i imaće pravo na 80% zarade koja se ostvari u predmetnom kazinu. Članom 19 ovog ugovora je bilo predviđeno da će „Geneks“ u svakom slučaju imati zagarantovani godišnji minimum zarade u iznosu od 500.000 USD. Kazino je otvoren u oktobru 1990. godine, a zatvoren je zbog finasijskih teškoća, najverovatnije zbog sankcija, a i pravnih nesuglasica 1993. godine.

“Kin-Stib” je 1995. godine pokrenuo postupak pred Spoljno-trgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Jugoslavije tražeći povraćaj kazina i naknadu štete zbog kršenja ugovora. Dana 10. aprila 1996. godine arbitražni sud je doneo odluku kojom je obavezao „Geneks“ da 1) isplati naknadu u iznosu od USD 1.999.992,00 sa kamatom od 6% zbog nemogućnosti “Kin-Stiba” da koristi kazino u periodu od 1. aprila 1995. godine do 31. marta 1996. godine; 2) da mu omogući da isti vrati u posed; 3) da efektivno upravlja kazinom u periodu od 5 godina posle ponovnog otvaranja. U skladu sa ovom odlukom, zaključno sa 6. majem 1998. godine na račun “Kin-Stiba” je na ime odštete uplaćeno približno 2 miliona i 300 hiljada dolara. Međutim, “Geneks” ne izvršava obavezu da tužiocu omogući dalji rad u narednih 5 godina.

Zbog toga “Kin-Stib” podnosi novu tužbu i Privredni sud u Beogradu u junu 2001. godine donosi novu presudu kojom nalaže “Geneksu” da mu isplati preko 4 miliona dolara. Ova presuda je preinačena u pogledu iznosa od Vrhovnog suda Srbije 30. januara 2002. godine, kojom se nalaže “Geneksu” da za nemogućnost korišćenja kazina od 1. aprila 1996. do 31. maja 1998. godine “Bin-Stidu”isplati iznos od 1.083.332 dolara, uz zakonsku zateznu kamatu.

Zatim Privredni sud donosi još jednu presudu 8. septembra 2005, koju potvrđuje Vrhovni sud Srbije 27. juna 2007. godine: tom presudom je obavezan “Geneks”, zajedno sa preduzećem “Intercontinental CG” da “Bin-Stidu” isplati još 1.427.000 dolara, sa kamatom, na ime izgubljene dobiti u periodu od 1. juna 1998. do 1. aprila 2001. godine. “Bin-Stid” zatim započinje izvršni postupak za prenos sredstava bank-transferom, ali taj transfer do donošenja presude Evropskog suda 2010. godine nije bio okončan.

U međuvremenu, Drugo opštinsko javno tužilaštvo 2002. podnosi krivičnu prijavu protiv g. Majkića za “prevaru i falsifikat”. Taj postupak biva obustavljen kao neosnovan u novembru 2003. godine sa obrazloženjem da je “Bin-Stid” uredno registrovano preduzeće u Kongu, kao da g. Majkić nije falsifikovao ni jedno punomoćje, što mu je neosnovano stavljeno na teret.

U međuvremenu, Drugo opštinsko javno tužilaštvo 2002. podnosi krivičnu prijavu protiv g. Majkića za “prevaru i falsifikat”. Taj postupak biva obustavljen kao neosnovan u novembru 2003. godine sa obrazloženjem da je “Bin-Stid” uredno registrovano preduzeće u Kongu, kao da g. Majkić nije falsifikovao ni jedno punomoćje, što mu je neosnovano stavljeno na teret.

Dana 21. decembra 2005. Ministarstvo finansija RS izdaje saopštenje kojim obaveštava javnost da ekskluzivnu dozvolu za poslove kockanja za narednih 10 godina dobija firma “Grand Kazino” na nekoj od lokacija u Beogradu. Hotel “Intercontinental” neodređenog datuma menja ime u “Continental”. Zatim je hotel prodat, pa preduzeće “Bin-Stid” tako ostaje bez mogućnosti da naplati svoje potraživanje. Evropski sud stoga donosi odluku da je Republika Srbija povrdila pravo na imovinu podnosilaca predstavke iz čl. 1. Protokola 1. Evropske konvencije za ljudska prava, te da je dužna da im od sopstvenih sredstava isplati iznos od oko 2 i po miliona dolara. Od toga se odbija bilo koja već isplaćena suma. Sporni izvršni postupak bio je u vremenskoj nadležnosti Suda više od pet godina i deset meseci, pa Sud zaključuje da srpske vlasti nisu preduzele sve neophodne mere kako bi izvršna odluka bila u potpunosti izvršena. Kada se presuda sagleda u celini, vidi se da je ukupni dug države po ovoj presudi Strazbura najmanje oko 1 milion i 800 hiljada dolara sa kamatom. Pored toga na ime nematerijalne štete podnosiocima je dosuđeno 8.000, kao i 30.000 evra sudskih troškova.

Posebno intrigantan predmet je bio Milanović protiv Srbije. G. Života Milanović je pripadnik verske zajednice Hare Krišna i živi u selu Belica kod Jagodine. Povremeno je boravio i u stanu svoga brata u Jagodini. U 2000. i 2001. godini bio je izložen pretnjama telefonom, a zatim u septembru 2001, julu 2005, junu 2006, i junu 2007. godine i fizičkim napadima od strane nepoznatih lica, za koje je on sumnjao da pripadaju desničarskim organizacijama (Srpski vitezovi, Obraz ili 1389). Ti fizički napadi su izvršeni nožem sa skraćenom oštricom, rezovi su bili u predelu abdomena, a jednom prilikom je g. Milanoviću bio urezan i krst na čelo i isečen konjski rep. Napadi su se dešavali uglavnom oko Vidovdana.

Svi napadi odigrali su se u blizini stana njegovog rođaka u Jagodini, dok su se poslednja dva napada odigrala na samim ulaznim vratima tog stana. Samo prvi napad desio se po danu, dok su se svi ostali napadi odigrali u ranim jutarnjim časovima, povodom svih napada nije bilo svedoka, a ni sam podnosilac nije mogao da pruži konkretnije podatke o napadačima (što se konstatuje i u izveštaju policije od 13. jula 2005. godine), osim što je on pretpostavljao da su ga napali pripadnici neke od desničarskih organizacija i da su napadi bili verski motivisani. Uprkos raznim istražnim radnjama i krivičnim prijavama, počinioci ovih napada nisu identifikovani. U takvoj situaciji Evropski sud je po prvi put našao da je Srbija odgovorna za kršenje čl. 3. Evropske konvencije koji zabranjuje torturu i nehumani i ponižavajući tretman.

 

Uprkos raznim istražnim radnjama i krivičnim prijavama, počinioci ovih napada nisu identifikovani. U takvoj situaciji Evropski sud je po prvi put našao da je Srbija odgovorna za kršenje čl. 3. Evropske konvencije koji zabranjuje torturu i nehumani i ponižavajući tretman.

 

 

Sud nije prihvatio argumentaciju da su istražni organi Republike Srbije učinili sve kako bi rasvetlili ovaj slučaj i utvrdili identitet napadača (brojni svedoci su saslušani, pribavljen je nalaz veštaka o prirodi povreda podnosioca, pa je čak i jedan policajac disciplinski kažnjen zbog nepreduzimanja potrebnih mera). Nije prihvaćen ni argument u vezi sa ambivalentnim stavom pritužioca koji je nevoljno sarađivao sa istražnim organima i čiji su opisi napadača bili krajnje neodređeni. On nije tražio ni nadziranje njegove telefonske linije, što je kao mogućnost postojala nakon telefonskih pretnji iz 2001. godine. Policija je takođe ukazala i na sumnju da su se napadi na g. Milanovića uopšte desili. Sudu je ukazano da nije bilo svedoka, niti materijalnih tragova vezanih za napade, čemu je doprineo i sam podnosilac, jer nije odmah nakon napada obaveštavao policiju koja bi blagovremenim uviđajem možda uspela da dođe do materijalnih tragova, ali ni taj argumenat nije prihvaćen.

Sud je 14. decembra 2010. presudio u korist g. Milanovića i naveo da je policiji najkasnije počev od jula 2005. godine trebalo da bude jasno da je podnosilac predstavke, koji je bio član ranjive verske manjine, stalna meta napada i da je verovatno da će napada biti i u budućnosti, posebno u junu i julu, dakle oko Vidovdana.  Uprkos tome, u još dva navrata ništa nije učinjeno da se ti napadi spreče. U blizini stana gde su se napadi odigrali nije postavljen video ili neki drugi nadzor, policijske zasede nisu ni razmotrene, a podnosiocu predstavke ni u jednom trenutku nije ponuđena zaštita od strane specijalne policijske jedinice, što je moglo da spreči njegove buduće napadače. Mada su organi tužene države preduzeli mnoge korake i imali značajne objektivne poteškoće, uključujući i donekle neodređene opise napadača od strane podnosioca predstavke kao i očigledno nepostojanje očevidaca, Sud je našao da organi RS nisu preduzeli sve opravdane mere da sprovedu odgovarajuću istragu. Oni takođe nisu preduzeli opravdane i delotvorne korake da spreče da se zlostavljanje podnosioca predstavke ponovi, uprkos činjenici da je stalan rizik od toga bio realan, neposredan i predvidljiv. U takvim okolnostima, Sud nije mogao a da ne utvrdi da je došlo do povrede čl. 3. Konvencije. Odšteta: 10.000 evra uz 1.200 evra sudskih troškova. Po reakciji našeg Zastupništva, deluje da će ovo biti prva presuda na koju će Srbija izjaviti žalbu.

Presuda Evropskog suda od 13. aprila 2010. godine doneta u predmetu Ana Krivošej protiv Srbije predstavlja još jedan primer neizvršavanja pravosnažnih sudskih odluka iz oblasti porodičnih odnosa. Tužilja se razvela od svoga supruga N.C., a u konkretnom slučaju radilo se o odluci Opštinskog suda u Nišu od 7. oktobra 2002., kojom je uređeno pravo tužilje da viđa svoje dete i koja je izmenjena 21.maja 2003. godine, a koja do danas nije izvršena. Njen suprug je uporno odbijao da joj dozvoli da viđa svoje dete po modalitetu koji je odredio sud. U ovom slučaju je došlo i do “gubitka” spisa predmeta u periodu od tri godine. Predmet je nađen ispod stola jednog od sudskih izvršitelja koji je zbog toga otpušten. Budući da se radi o izuzetno osetljivom slučaju koji se tiče porodičnih odnosa, kao i izuzetno dugom periodu neizvršenja, logično je da je Sud našao povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i povredu čl. 8 (pravo na porodični život). Odšteta na ime nematerijalne štete: 7.300 evra.

Inače, prošle godine Strazbur je našao da je Opštinski sud u Nišu odgovoran za još jednu povredu Konvencije u pogledu porodičnih odnosa i to zbog neblagovremenog postupanja u slučaju Dimitrijević i Jakovljević protiv Srbije koji je državu koštao još 1.300 evra.

Presuda Evropskog suda od 13. aprila 2010. godine doneta u predmetu Ana Krivošej protiv Srbije predstavlja još jedan primer neizvršavanja pravosnažnih sudskih odluka iz oblasti porodičnih odnosa.

U predmetu kanadske firme Motion Pictures Guarantors Ltd. protiv Srbije Privredni sud u Beogradu je pokušao da desetogodišlji spor, koji je započeo 1995. godine, prekrati na neoubičajen način. Nakon što su prvostepene presude bile tri puta ukidane, ročište je zakazano za 13. septembar 2005. godine u 11 časova. Advokat tužioca je pre toga boravio u Trećem opštinskom sudu u Beogradu, uzeo taksi u 10.30 časova, da bi se taksi pokvario na oko 700 metara od Privrednog suda, tako da je advokat ovu razdaljinu morao da prepešači. U sudnicu ulazi u 11.04 časova gde zatiče sudiju kako, u prisustvu advokata suprotne strane, završava diktiranje zapisnika u kome konstatuje da se tužba smatra povučenom. Nikakva objašnjenja nisu pomogla, pa tužilac ulaže zahtev za vraćanje u pređašnje stanje koji biva odbijen kako od prvostepenog, tako i drugostepenog suda. Ovo uprkos tome što je punomoćnik tužioca tražio usmenu raspravu na kojoj bi kao svedok bio saslušan taksista čije se vozilo pokvarilo. Viši privredni sud je u svojoj odluci naveo “da se činjenica da se vozilo pokvarilo ne može dokazivati saslušanjem svedoka, već računima za popravku vozila”.

Osnovno pitanje pred Strazburom je bilo da li je zakašnjenje advokata bilo opravdano. Sud je u presudi od 8. juna 2010. godine zauzeo stav da je u konkretnom slučaju morala biti održana usmena rasprava na kojoj bi se ova odlučna činjenica i utvrdila i našao povredu čl. 6. st. 1. Konvencije, dosuđujući tužiocu 1000 evra troškova. Budući da je osnovni cilj tužioca bio da obezbedi nastavak postupka, odštetu nije ni tražio.

Slučaj Rakić i drugi protiv Srbije u tehničko-pravnom smislu nije mnogo različit od slučaja Vinčić kojim smo se bavili prošle godine i tiče se različitog odlučivanja Okružnog suda u Beogradu u identičnim pravnim situacijama. G. Rakiću i još tridesetorici radnika MUP-a Srbije koji su radili na Kosovu i Metohiji plata je trebalo da bude uvećana za 100% na osnovu Uredbe Vlade Republike Srbije. Kada to nije učinjeno, oni su podneli tužbe Okružnom sudu u Beogradu koji je nekima od njih priznao to pravo, a nekima nije. Ponovo navodeći “da različito odlučivanje sudova u identičnim pravnim situacijama izaziva nepoverenje građana u pravosuđe”, Strazbur je u presudi od 5. oktobra 2010. godine našao povredu prava na fer suđenje i svim radnicima dosudio po 3000 evra odštete i po 255 evra troškova. Ukupan trošak za državu je oko 100.000 evra.

U vrlo delikatnom slučaju Đermanović, Evropski sud je našao da je 2 godine i dva meseca koja je on proveo u pritvoru pre pravnosnažne krivične presude kojom je osuđen na 4 godine zatvora isuviše dugačak period. Presudom od 23. februara 2010. G. Đermanoviću je dosuđena odšteta od 1.500 evra, dok je u slučaju Jovančić Strazbur ponovo zauzeo stav da se privatnost korespondencije zatvorenika mora poštovati, te da suprotno ponašanje vlasti povređuje čl. 8. Evropske konvencije, odnosno pravo na privatnost.

U vrlo delikatnom slučaju Đermanović, Evropski sud je našao da je 2 godine i dva meseca koja je on proveo u pritvoru pre pravnosnažne krivične presude kojom je osuđen na 4 godine zatvora isuviše dugačak period.

Na kraju, treba navesti slučaj češke državljanke Drahomire Čiškove koja je dobila spor protiv Srbije presudom Evropskog suda od 19. januara 2010. godine zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i odštetu od 1.200 evra. Spor se vodio pred novosadskim sudovima zbog naknade štete nastale u saobraćajnom udesu i trajao je 22 godine! Iako je našem Zastupništvu vrlo dobro poznato da, iako je Srbija ratifikovala Evropsku konvenciju 3. marta 2004. godine, Strazbur u obzir uzima i trajanje postupka pre tog datuma, na sajtu našeg Zastupnika pred sudom u Strazburu se može naći ovaj “duhoviti”, a za gospođu Čiškovu bolan, komentar:

“Ipak, važno je istaći da je parnica pred domaćim organima pravosnažno okončana i da je u tom smislu u okviru vremenskog važenja Konvencije u odnosu na Republiku Srbiju bila nešto preko tri godine, tako da se opravdano može postaviti pitanje pravilnosti stava o vremenskoj nadležnosti Suda u vezi sa utvrđenom povredom....Ipak, sveukupna dužina postupka zaista je bila prekomerna, čime se prvenstevno rukovodio Sud, kod ocene da li je bilo povrede člana 6 stav 1 Konvencije.”[2]

A što se Ustavnog suda RS tiče i rešavanja po ustavnim žalbama, javnost mora biti upozorena da taj sud po ustavnim žalbama građana postupa predugo, u nekim slučajevima i dve i po do tri godine. Samo je pitanje dana kada će Strazbur naći da ustavna žalba pod takvim okolnostima nije više efektivno pravno sredstvo. Uostalom, Evropska komisija je već izrazila svoju zabrinutost zbog činjenice da se pred Ustavnim sudom sada nalazi 7.000 nerešenih predmeta, pri čemu taj sud ima 15 sudija. Glavni uzrok ovog problema je činjenica da je izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku od 29. decembra 2009. godine praktično ukinuto jedino vanredno pravno sredstvo u parnici, a to je revizija koja se sada može izjaviti samo u sporovima vrednosti od preko 100.000 evra!? Nema dileme da smo svi ovde bogati. Inače, te dopune Zakona se retroaktivno primenjuju, što je suprotno samom Ustavu. Zato je umesto revizije, ustavna žalba sada praktično postala jedino vanredno pravno sredstvo u Srbiji. Da li je to razlog što gospođa Bosa Nenadić nije prihvatila ponovnu kandidaturu za predsednika Ustavnog suda? Na mogući kolaps ovakvog sistema sam upozorio još prošle godine[3] (3), ali niko od odgovornih na to nije obratio pažnju ni reagovao.

Zamislite da vam je pravo na pravično suđenje teško povređeno u dvostepenom postupku, a onda morate da čekate da po vašoj ustavnoj žalbi, pre nego se obratite Strazburu, Ustavni sud odlučuje tri godine. To znači da taj sud odlučuje o pravima Srba onoliko dugo koliko Strazbur o pravima građana 42 zemlje članice Saveta Evrope. Ovo odista poziva na neograničeni optimizam. Samo veselo!