|
Glavna odrednica politike u Srbiji kao izuzetno važne društvene delatnosti je njena unutrašnja dinamika, uzrokovana stalnim promenama okolnosti i preoblikovanjem najuticajnijih političkih aktera. Nakon parlamentarnih izbora naša politička scena se u velikoj meri izmenila, nastale su koalicije koje su do juče bile nezamislive.
Jasno je da Srbija još uvek nije uspela da konsoliduje svoj demokratski sistem. Nova prekompozicija političkih snaga otvorila je prostor da se politički život najzad uvede u institucionalne okvire. Međutim, ta burna promena uslovila je odsustvo poštovanja i zastupanja elementarnih demokratskih načela u našem društvenom životu.
U političkoj istoriji često se dešava da određene političke ličnosti, pokreti i stranke ostanu zarobljeni u retorici, načinu mišljenja, ideološkim postulatima jednog vremena. Sada te gromoglasne ideje zvuče isprazno, ne pokreću i ne inspirišu ljude. Vreme ih je pregazilo, a da to politički akteri nisu u svojoj ideološkoj zaslepljenosti uspeli da primete. Oni i dalje uporno insistiraju na svojim ideološkim mantrama jer nisu spremni da osete duh novog vremena i da se njemu prilagođavaju.
Tako se i javljaju primeri političke farse kao izraz nemoći da se prepozna duh novog vremena, koje neminovno traži drugačije odgovore. Ovde se svakako ne može govoriti samo o potrebi političkog pragmatizma, već o nužnosti da se bez napuštanja osnovnih političkih načela demokratije menja politički život. U pitanju je potreba da se stabilizuju političke prilike i profilišu glavni akteri naše političke scene. Međutim, činjenica je da postoji neka vrsta slepe političke mrlje u koju kao u crnu rupu upadaju političke stranke i organizacije nesvesni da su se vremena promenila i da je neophodno menjati ne samo način političkog odgovora, već i suštinu delovanja.
Opredeljivanje u Skupštini Srbije oko ratifikacije ugovora o pridruživanju sa EU jasno je pokazalo koje su to političke snage ostale verne svojim ideološkim stavovima, bez obzira na to što se videlo da je proevropsko opredeljenje u Srbiji, i uz otvoreno pitanje Kosova, dominantno. To je bila ona istorijska vododelnica, koja će imati i već ima dalekosežne posledice na naš ukupan politički i društveni život.
U Srbiji sada na delu imamo očigledan primer ove političke pravilnosti. S jedne strane su jurišnici SRS-a verni Vojislavu Šešelju, koji se vraćaju izvornim idejama tzv. Velike Srbije i političkoj instrumentalizaciji nacionalizma iz vremena razbijanja socijalističke Jugoslavije, s druge strane su parapolitičke nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, predstavnici građanske Srbije i vodeći politički funkcioneri Liberalno demokratske partije, koji nastupaju kao političko krilo tzv. Druge Srbije. Oni ostaju ušančeni u svojoj retorici o kolektivnoj i isključivoj srpskoj krivici za razbijanje Jugoslavije, totalitarizmu kao srpskom fatumu i nesposobnosti Srba da se evropeizuju i modernizuju. Ovi ideološki jurišnici su se i ranije međusobno politički pothranjivali i opravdavali svoje ideološke ratove, koje su nastavili da vode sa istom strašću i argumentacijom, bez obzira na to što su se desile dalekosežne demokratske promene i što se Srbija uz velike muke i zastoje opredelila za put modernizacije i evropeizacije.
Ništa ne može da razuveri ove ideološke posvećenike. Istrajavanje na njihovim ideološkim stavovima za njih je važnije od pokušaja da se artikuliše realna slika našeg društvenog i političkog života. To je očigledna demonstracija svojevrsnog sektaškog duha u našoj politici, onog duha koji sâm sebi postaje dovoljan, istrajavajući u nepatvorenom dogmatizmu.
Najbolje primere ovakvog ideološki zatvorenog, od realnosti potpuno odvojenog govora, pored nastupa predstavnika SRS-a, koji su se vratili ozloglašenom načinu odbrane srpskog nacionalnog interesa, možemo videti u nastupima protagonista liberalno-demokratskih i građanskih političkih organizacija. Borba protiv velikosrpskog nacionalizma i pokušaja restauracije bila je i ostala okosnica njihovog delovanja i nakon pada starog režima. Oni su nastavili da govore o nemogućnosti Srba da se suoče sa prošlošću, prevaziđu svoj endemski nacionalizam, ksenofobiju, antisemitizam, šovinizam. Ovoj političkoj grupaciji uvek je potreban arhineprijatelj, onaj koji oličava sve ono protiv čega vode svoj krstaški rat, do juče je to bio Vojislav Koštunica, a danas postaje Boris Tadić jer ne ostvaruje dovoljno brzo i odlučno njihovu političku agendu modernizacije Srbije. Oni se ponašaju kao da se u Srbiji, koja je i dalje za njih remetilački faktor na Balkanu, ništa nije promenilo i da je ona i dalje tamni vilajet, u kome dominira nacionalizam i ksenofobija. Navešćemo ovom prilikom nekoliko stavova koji ilustruju ovaj način govora.
Sonja Biserko najjasnije demonstrira ovakvu ideološku matricu: “Tadićeva vlada je sada u ulozi realizatora politike koju je Koštunica formulisao u poslednje tri godine. Vlada je razočarana ponašanjem EU, dok na drugoj strani čini ustupke antievropskom bloku. Za Srbiju su se otvorile nove perspektive, ali srpski nacionalizam još nije poražen. On živi u školama, na univerzitetima, u medijima. Srbija je pokazala da radikalni nacionalizam ne nestaje sâm od sebe, jer uvek ostaje iluzija da će promenjene okolnosti omogućiti realizaciju imperijalnih ciljeva. Zato je neophodna inicijativa izvana. EU pre svega u svojim odnosima sa Srbijom treba radikalno da menja i vrednosni sistem bez kojeg dugoročno neće doći do stvarnih promena.”
U zaključcima izveštaja Helsinškog odbora “Samoizolacija – realnost ili cilj” stoji ocena koja je i ideološka okosnica ove grupacije. “Na osnovu izloženih stavova savremene intelektualne elite u Srbiji može se zaključiti da je dominantan nacionalizam koji ima šovinistički karakter. On se ogleda u satanizaciji kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih neprijatelja. Opasnost je veća za poslednje, jer se šovinizam odlikuje većom agresijom ka unutrašnjem neprijatelju. Taj nacionalizam ima rasističke elemente, usmerene ka Albancima, a što je samo neizrečena praksa institucija i većinskih partija u državi koje odlikuje ksenofobija ka svim etničkim manjinama. Veza akademske elite sa režimom (misli se na DSS) vidljiva je i na osnovu negiranja genocida u Srebrenici, smatrajući presudu MSP pozitivnom, a tužbu BiH kao onu koja ‘nema mnogo veze sa pameću’. Izrazit antizapadni kurs i propagiranje jednog romantizovanog odnosa prema naciji je ujedno indikator i jedan od uzroka blokiranog stanja u Srbiji koja tokom 2007. godine nije pokazala ni najmanji pomak ka evropskoj budućnosti (zasada jedinoj opciji). Jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju. Tu se pre svega misli na režimske listove Politiku, NIN, kao i na Novu srpsku političku misao.”
Vesna Pešić je u jednom od svojih intervjua, koji više liče na poslanice, iznela svoju već poznatu ideološku poziciju. “Ali upristojavanje političke scene u Srbiji znači više od toga – otklon od političkih ciljeva koji su inspirisali ratove koje je Srbija vodila devedesetih godina. Meni je jasno ovo ublažavanje. Od pada Miloševića nije potreban novi Milošević ili novi Šešelj jer se tako više ne mogu ostvariti srpski nacionalni ciljevi koji su se ranije kao i sada odnosili na zaokruživanja srpskih granica. To se pitanje i dalje želi držati otvoreno. Ja verujem da je LDP jedina prava evropska stranka, jedina koja je shvatila pogubnost Koštuničinog ‘trećeg puta’ nekakve neutralne Srbije, Srbije sa dvoja vrata, između Istoka i Zapada, a koja u stvari kupuje podršku Rusije za svoje nerazumne i davno prevaziđene nacionalne ciljeve.”
Međutim, u svim tim toliko puta ponovljenim ideološkim ocenama javlja se neočekivani paradoks. Promakne i po neka ocena koja velikodušno amnestira građane Srbije od generalne osude da su neizlečivo i nepovratno ogrezli u nacionalizmu i šovinizmu. Tako je vodeći ideolog građanske Srbije Latinka Perović u tekstu “Pomirenje Srba i Hrvata i Albanaca” izrekla ocenu koja je u suprotnosti sa tokom ideologije građanske Srbije. “Posle dramatičnih dvadeset godina (četiri izgubljena rata, sankcije, bombardovanja) tokom kojih se Srbija po svim parametrima našla na začelju evropskih zemalja (zaostajanje u novim tehnologijama za 30 kalendarskih godina, polovina nepismenog stanovništva, starost stanovništva, stopa smrtnosti, odliv mladih i obrazovanih) njeni građani su na poslednjim izborima pokazali da su manje od političkih i intelektualnih elita zarobljenici ideoloških matrica. I dok elite još uvek prave državu svih Srba, sa pretenzijom da ona, uz jaku vojsku, postane lider u jugoistočnoj Evropi, građani teže državi u kojoj će njihovo dostojanstvo biti temelj nacionalnog dostojanstva.”
Zanimljivo bi bilo videti kako bi naši građanski ideolozi ocenili stanje demokratije u Austriji nakon parlamentarnih izbora, na kojima su ekstremne desničarske, ksenofobične i antievropske političke partije postigle izuzetno veliki uspeh, osvojivši blizu 30 odsto biračkog tela. Da li se može tvrditi, koristeći metodologiju naših građanskih procenitelja nacionalizma, da i u Austriji ekstremni nacionalizam postaje dominantan? Naravno da to niko ozbiljan neće reći, ali će se zato uporno insistirati da ekstremni nacionalizam i šovinizam u Srbiji i dalje preovlađuju. Posebno pitanje je zašto je izostala ozbiljnija i šira reakcija naše akademske i političke javnosti, naročito Demokratske stranke na otvorene napade na istaknute intelektualce i profesore, jer ovde se radi o odbrani elementarnih građanskih i ljudskih prava, a pre svega prava na slobodu govora i izražavanja mišljenja.
Ovo parcijalno i ipak uslovno amnestiranje građana očigledno se ne proteže i na našu političku elitu, koja je i dalje inspirisana Memorandumom Srpske akademije nauka, zaokruživanjem teritorije na kojoj će živeti svi Srbi, stvaranjem jake vojske i države, u čijem temelju neće biti lično dostojanstvo pojedinca, već dostojanstvo nacije. Međutim, ako su naši građani ipak dobili neku vrstu priznanja da nisu više apsolutni zarobljenici starih matrica, naši liberalno-demokratski i građanistički ideolozi se nisu makli ni pedalj u objektivnom sagledavanju društvenih odnosa u Srbiji. Naprotiv, oni nam svakodnevno pokazuju kako izgleda ukopanost u istrošene ideološke matrice. Bez obzira na to što pokušavaju da građanima nesebično udele svojevrsni oproštaj, njihovo tumačenje uloge naših političkih elita opterećeno je ideološkim klišeima.
Svaka ideologija nastoji da na određeni način zarobi vreme i da ga uklopi u svoju dogmu. Takva manifestacija ideologije odvija se i danas u Srbiji. Jedan politički svet neumitno nestaje sa naše političke scene, ostaju samo ružni i bolni tragovi, a i dalje se pokušava da se kulise te predstave koja je skinuta sa repertoara predstavljaju kao živi i delatni politički perfomans.
1. oktobar 2008. godine
|
.jpg)
