Да ли је тајна Вучићевих изборних победа у ефикасном управљању „вечитим ривалима“

Да ли су се, овог пролећа, само случајно поклопили наставак доминације „Црвене звезде“ на овдашњим фудбалско-кошаркашким табелама и убедљив тријумф Првог навијача „Звезде“ на свим изборима на којима се јесте и, као, није кандидовао (иако је и на њима победио!)?

Да ли је „Партизан“ још једном, као жртва, принет на олтар „вишег и највишег националног државног интереса“, да се умилостиви богиња победе Ника, само да би Врховник био срећан, јер кад је он срећан, срећан је и већински („хлеба и игара“) народ који, следствено томе, не може да омаши на гласању?

Је ли „Вучела национале“ обавио задатак? Пошто гооодииинама „Партизана“ нигде нема, не само у фудбалу (а био је европски вицешампион) и кошарци (био је првак Европе), него и у ватерполу (седмоструки првак „Старог континента“), рукомету, одбојци – може ли командир „црно-беле фамилије“ да коначно месићевски ускликне „Обавили смо задатак! Партизана више нема!“?

„Ово друго је за нијансу реалније, то је мој живот и на то сам посебно поносан. Али, где бих показао више радости и страсти, то је оно прво. Да не кажем да би ми то више значило“ – питао је председника Републике Србије, пет дана уочи последњих избора, за ту прилику специјално куражни, предизборни „Амиџи шоу“, на ружичанственој, ономад, надаље и убудуће, националној пинк фреквенцији.

Питање је било да ли би он (Врховник) више волео да „Звезда“ постане првак (Европе) или да он победи у првом кругу председничких избора.

У недељама које су уследиле, новом-старом председнику Србије, мазохистичко вођство ФК „Партизан“ умногоме је испунило и овај други ружичанствени сан. „Звезда“ је, пети пут узастопно, постала фудбалски, а седми пут кошаркашки шампион Србије

У недељама које су уследиле, новом-старом председнику Србије, мазохистичко вођство ФК „Партизан“ умногоме је испунило и овај други ружичанствени сан. „Звезда“ је, пети пут узастопно, постала фудбалски, а седми пут кошаркашки шампион Србије.

Нисам присталица теорије завере, мада се помало препознајем у оној дефиницији по којој је конспирационизам „објашњење неког догађаја или ситуације укључивањем завере злих и моћних актера, често са политичком мотивацијом“. Па, ко би га онда знао, јер, „кад се само сетим“ („што се некад добро јело, баш“) да су, од уфура колективног напредњаштва у наше мале животе, водећи клубови унутар Спортског друштва „Партизан“  клинички мртви? Док „Црвена звезда“, годинама, ма целу деценију, баш као и Први навијач, кога у стопу следи – побеђује на свим фронтовима.

С обзиром да су се, елем, Врховников тријумф на свим априлским изборима на којима је, под слоганом „Мир. Стабилност. Вучић“, учествовао, али и они на којима није учествовао (али је убедљиво победио!) јер то, по Уставу и законима, не би смело да је смело, некако поклопили са победоносним „црвено-белим“ маршем  фудбалера и кошаркаша кроз домаћа такмичења – хајде да видимо шта бројке кажу. Има ли ту места и за потврду тезе о индиректном прикупљању тзв. капиларних гласова за Врховникове листе?

Сам Врховник је, пролетос, као роб рејтинга и господар јавног мнења, обнародовао крунске цифре, да два наша водећа спортска друштва, покривају чак 91 одсто навијачке популације у Србији, од чега 56 одсто навија за „Звезду“, а око 35 одсто за „Партизан“.

Претходне процене су говориле да је, од укупно две трећине грађана Србије који се, на неки начин, навијачки „изјашњавају“,  сваки други навијач „звездаш“, а сваки трећи „партизановац“.

Сам Врховник је, пролетос, као роб рејтинга и господар јавног мнења, обнародовао крунске цифре, да два наша водећа спортска друштва, покривају чак 91 одсто навијачке популације у Србији, од чега 56 одсто навија за „Звезду“, а око 35 одсто за „Партизан“

А према једном истраживању агенције „Фактор плус“ (додуше, пре 14 година) „Црвена звезда“ је имала 2,7 милиона, а „Партизан“ милион навијача мање у старосној структури између 15 и 70 година. (Према том истраживању, само 10,4 одсто је себе сматрало ватреним навијачима, 33,1 одсто умереним, 30,8 одсто пасивним, док се 25,7 одсто изјаснило као „незаинтересовани“.)

Врховник је, иначе, на последњим председничким изборима 3. априла, уз модификовану изборну поруку „Мир. Стабилност. Звезда шампион. Вучић“  добио  2.224.948.

Да подсетимо мало како је Доктора и Вучелу, негде „одозго“, октроисало на чело „вечитих“ фудбалских ривала, с тим да су, у међувремену, обојица објединила и функције челника истоимених спортских друштава...

Како је поставило Терзу? За дотадашњим директором ОФК Београда и, једно време, председником Фудбалског савеза Србије, Терзићем је, по налогу београдског Окружног суда,  у јулу 2008, Национални биро Интерпола био расписао међународну потерницу због сумње да је злоупотребом службеног положаја у трансферу играча ОФК (Вања Грубач, Срђан Станић и Бранислав Ивановић) у иностранство, у периоду од 1998. до 2006, противправно присвојио, 1,1 милион марака; потом и да је двема вашингтонским фирмама непознатих власника омогућио да присвоје 3,3 милиона евра, због чега се данашња „алфа и омега“ најтрофејнијег клуба две године скривао ван земље. Суђење је отпочело 2011. и траје, ево, и данас.

Свему је, почетком новембра 2012, године претходила најзвезданија ноћ у којој је, тадашњи ППВ у Влади „гробара“ Дачића, лично, у поноћ, командовао узбуну на „Маракани“, сазивајући „Звездине“ легенде и „најутицајније звездаше“, ради највишег националног циља – да би, од пропасти (на том састанку, баратало се цифром између 30 и 60 милиона евра „минуса“) била спасена најцрвенија „Звезда“ међу звездама. Први пут је, под светло месечине, после дуго времена, изведен и Џајић (друштво му је правио ППВ), а у замену за учествовање у спашавању „Звезде“, тада је најављена и амнестија ове фудбалске легенде у судском процесу који је против њега покренула „ненародна Коштуничина власт“. Елем, ППВ је тада саопштио: „Договор нас звездаша је да се формира Радна група за стабилизацију и консолидацију, на њеном челу биће Драган Џајић, а предуслов за то је да он, у међувремену, буде ослобођен оптужби пред судом да је злоупотребио положај у претходном мандату у Звезди“.

Са речи се одмах прешло на дело. Јер, ППВ је „био у могућности“ - био у узлету, самопроглашени „шампион у борби против корупције“, тајкунима и осталим Мишковићама, баш у то време, „коване су букагије“...

У међувремену, Доктор се на велика врата вратио у српски спорт, најпре као генерални секретар, а потом и као генерални директор ФК и први човек СД „Црвена звезда“.

„Терза, не питам те да ли хоћеш или нећеш, знам да имаш неке дилеме. Просто, Звезда те зове, знаш. Ја сам му рекао: Знаш како кажу стари људи – кад командант зове, само кажеш: Господару, заповедај. Нема шта.“

Терзић се нападно хвалио да је то учинио „на инсистирање (тада) првог потпредседника Владе Александра Вучића“: „Терза, не питам те да ли хоћеш или нећеш, знам да имаш неке дилеме. Просто, Звезда те зове, знаш. Ја сам му рекао: Знаш како кажу стари људи – кад командант зове, само кажеш: Господару, заповедај. Нема шта.“

Новопостављени дужносник „Звезде“ Терзић ће, у јулу 2015, бити упамћен и као директни „гробар“ клуба у коме је стасао као фудбалер и ногометни функционер. Наиме, у полувремену утакмице на Карабурми, на старту те сезоне, ОФК је водио против „Звезде“ резултатом 2:0, да би – након што је, у паузи меча, у свлачионици домаћина, играчима ОФК претеће „предавање“ одржао неко од Докторових сарадника („шта сте се растрчали?“) – гости су победили чак 6:2! На крају те сезоне, Докторови „романтичари са Карабурме“ су испали из  Суперлиге у коју се, ни до данас, нису вратили!

А како, у јесен 2016, после неколико неуспелих изборних скупштина, „на мишиће“, тј. такорећи на силу, „Партизану“ октроисан Вучела? Тако што се, од 65 делегата, чак 31 (рачунајући и противкандидата Ненада Бјековића) није појавио на тој изборној скупштини, а од 33 присутна, само 30 је дигло руку за Вучелу, три су била уздржана, с тим што су, претходно, два „фантомска“ члана из редова тзв. навијача (од који се један офирао као „звездаш“) које је увео тадашњи потпредседник Владимир Вулетић, дали кворум за тај избор!

Проф. Вулетић ће, са закашњењем од пет година, то објаснити тиме да је „Вучелић тада тврдио да је разговарао са Александром Вучићем и да му је он, наводно, рекао да он мора да буде једини кандидат и да свако ко жели да то провери, може да оде и пита Вучића“!

„Партизан“ ће, убрзо потом, постати и једини клуб на свету који је, осим делегата изборне скупштине,  у једном прелазном року, у своје редове довео и, одмах инсталирао на чело навијачког „копа“, дотадашње навијаче највећег ривала и још једног другог београдског тима, пошто, ваљда, у својој милионској бази „фанова“ није могао да нађе адекватне кадрове.

Тајна опстанка и несмењивости обојице, вечитог победника у лику таличног Терзе и припадајућег губитника у обличју Вучеле, врло је једноставна.

Осим што су највиши спортски дужносници у Срба, они су, истовремено, и  српски шампиони у у  додворичкој олимпијској дисциплини „уВУЧИЋизам“, у том својеврсном вербалном надгорњавању ко више, дубље, искреније носи Вучића у срцу и ко му се улизичкије, чанколизачкије и разметљивије диви

Осим што су највиши спортски дужносници у Срба, они су, истовремено, и  српски шампиони у у  додворичкој олимпијској дисциплини „уВУЧИЋизам“, у том својеврсном вербалном надгорњавању ко више, дубље, искреније носи Вучића у срцу и ко му се улизичкије, чанколизачкије и разметљивије диви.

За оне који „нису у теми“, само једна, не баш кратка, дигресија – разјашњење: „уВУЧИЋист“ је најпотпунији локални опис онога ко је, у највишим сферама актуелне српске јавности, полтрон по професији, бескичмењак, увлакач, подрепаш, улизица, угађач, скутоноша, удворица, улагивач, ласкавац, шлихтара, чанколизац, бескичмењак, разметљивац, плашљивац... Што се може разумети и онако како полтрона схватају Французи: као особу која је кукавица, без храбрости, дволична, лицемерна, разметљива на језику.

У оба случаја, циљ полтрона је њихова лична корист, а да би до тога дошли, повлађују и додворавају се, пре свега, надређенима или онима за које процене да им могу помоћи. Околина их препознаје као „шефове људе“. Још кажу да се шлихтаре препознају (и регрутују) још од малих ногу, то су они који већ у школи почињу да се увлаче: „Учитељице, учитељице, баш Вам је прелепа фризура!“...

„Председник Србије је, као „звездаш“, урадио више за нас од свих силних „партизановаца“ у ранијим властима и на осталим функцијама – од њих није било никакве вајде. Скандирање против Вучића је недопустиво...“

Наш први јунак, овај губитник, пр(а)ви „гробар“ Фудбалског клуба, али и целог Спортског друштва из Хумске, о своме актуелном идолу, зборио је и збори, овако: „Председник Србије је, као „звездаш“, урадио више за нас од свих силних „партизановаца“ у ранијим властима и на осталим функцијама – од њих није било никакве вајде. Скандирање против Вучића је недопустиво...“ А о говору председника Вучића приликом полагања заклетве (1.6.2022), у једном даху је изрекао: „Ово је било и потресно и рационално и емоционално и стратешки и државнички и заиста нема ниједне замерке, заиста је импоновао као државник. Својим стрпљењем, принципијелношћу, својим преданим радом, на суженом простору, државнички је играо заиста беспрекорно. Вучић је најмарљивији, највреднији политичар кога познајем. Једна енергија, он је фасциниран напретком, просветитељска идеја га вуче.“

Дочим је победник „за прса“, ипак, Доктор Терзић (докторат „Утицај лидера на трансформационе промене у спорту“, Алфа БК универзитет) који је, уз још једно стављање знака једнакости између „Црвене звезде“ и народа (!), у једном недавном интервјуу, рекао и да „председник Србије, иако не крије да је велики звездаш, толико је одговоран државник да никада не би злоупотребио ту своју личну љубав да држава даје више Звезди него Партизану“.

Један вучићоид је својевремено пренео фото-вест под насловом „Звездан Терзић отворио врата своје канцеларије, а слика на зиду показује колико поштује председника Вучића“, док је други вучићоид исто то насловио као „Слика председника Вучића краси зид Терзићеве канцеларије, директор Звезде још једно потврдио колико га поштује“.

А у видео издању трећег вучићоида, сам Доктор је ту своју љубав према Врховнику овако образложио: „Александра Вучића ја доживљавам као свог пријатеља, он је мој пријатељ данас и биће ми пријатељ и онда када не буде био на челу државе и онда када ја не будем био на челу Звезде. Њега волим као човека и никада нећу престати да га волим“.

Симптоматично је да је управо овај вучићоид један од медија који су, у последње време, најотвореније кренули у отворену критику садашњег руководства „Партизана“ и то, управо, језиком који као свој препознаје сваки искрени „партизановац“. Тим пре што су странице отворене за оне који су уградили део себе у „црно-белу породицу“.

Тако је бивши потпредседник клуба Раша Бабић који је у клубу провео 35 година рекао да је стање алармантно, да прети пропаст, гашење: „Партизан делује сабласно, остављен од свих, препуштен људима који су га довели до најнижих дана у великој историји. Тамо немаш кога да видиш, да попијеш кафу. Види се пропадање на свим нивоима. Бојим се да нам следи судбина ОФК Београд, Радничког са Новог Београда, и тако тих клубова којих више нема, а представљали су нешто у нашем фудбалу...“

Некадашњи фудбалер Миливоје Ћирковић приметио да је некада у Хумској врвело од некадашњих фудбалера, а данас каже да већина не долазе на утакмице, а камоли у клуб, „као да смо изгубили вољу за Партизаном“. Бивши играч „Партизана“ и „Атлетика“ Ђорђе Томић тврди да су на чело клуба, „на превару, на дивљаштво, без правих избора, дошли политички полтрони, издајници и улизице који ће ту да „јашу“ докле год могу“: „Ова багра је прецртала хемијском оловком легенде и избацила из из Скупштине. Каква црна љубав према Партизану, пола њих тамо навија за Звезду!“

Председник Кошаркашког клуба „Партизан“ Остоја Мијаиловић (иначе, члан руководства напредњака) тврди да ни спортско друштво (чији је председник Вучела) „не ради добро“, те да су и друштву и ФК-у неопходни нови руководећи људи. „Још мало ћутања и ФК Партизан ће нестати“, опомиње Мијаиловић. А Вучелић је, уместо предлога неког решења за излаз из ћорсокака, колеги по власти Мијаиловићу узвратио да је и иза њега „пет јалових година у КК“, да је у „самокандидујућем заносу“, да „држи лекције и нуди се за спасиоца и реформатора, а нема резултате“. Укратко, по Вучели, „на високо подигли се сутерени“...

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, овде је владала догма по којој за „Звезду“ навијају „прави Срби“, они који имају пробуђену националну свет, а за „Партизан“ југоносталгичари у узмаку. Сматрало се да је „Звезда“ српски, а „Партизан“ некакав „југословенски“, што би значило „антисрпски“ клуб, иако ни једно ни друго није тачно: „Партизан“ је створила комунистичка југословенска војска, а „Звезду“, једнако комунистичка, српска државна безбедност.

Разлог зашто се данашња руководства „Звезде“ и „Партизана“ грчевито држе Врховникових скута и љубе му руку, очигледно је на трагу „принципа спојених посуда“. Они њему хорску подршку и обуздавање потенцијалних незадовољника из навијаче масе, „да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута“. Он њима, колективно, али и лично, заштиту и спас од непријатних изненађења било које врсте

И, тачно је да су и бивша руководства два наша највећа клуба, током своје историје која тече од комунистичке револуције 1945, углавном била политички октроисана. Шушкало се да је Јосип Броз симпатисао „Партизан“ и сплитски „Хајдук“, али Титовим полтронима није падало на памет да евентуалним протежирањем „црно-белих“ или „билих“ купују Маршалову наклоност.

Разлог зашто се данашња руководства „Звезде“ и „Партизана“ грчевито држе Врховникових скута и љубе му руку, очигледно је на трагу „принципа спојених посуда“. Они њему хорску подршку и обуздавање потенцијалних незадовољника из навијаче масе, „да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута“. Он њима, колективно, али и лично, заштиту и спас од непријатних изненађења било које врсте.

„Партизановом“ губитнику по задатку, полтронисање је, на неки начин,кроз целу његову каријеру, била стална пропусница за овдашњу јавну елиту и арену моћи. Само у последње четири деценије, тај се јавно дивио Добрици Ћосићу (кога ће, као високи функционер СПС, рушити са места председника „скраћене“ Југославије), па Слободану Милошевићу, па Милу Ђукановићу, па у међувремену, и Зорану Ђинђићу итд. итд. Што је најефектније описала Мира Марковић: „Кад би срео неког новог, некога коме друго политичко уверење и цигаре стоје лепше, одмах је прелазио код њих – на друга политичка уверења и друге цигаре.“

Иако је тешко поверовати у преовлађујуће мнење „гробарске јавности“ да „Вучела национале“, све да би се додворио Врховнику, постојано ради на томе да „Партизан“ никада не буде испред „Звезде“, да то, на спортском и изванспортском терену, јесте, за „гробаре“, сурова чињеница – то нико може да се оспори.

 (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)