Улога мог председника у српској контрареволуцији

Почело је  - уз саслуженије „протојерејстафорда“ / „противјеврејставрофора“ (цитат: водитељи пинк јутара) – „Божићном литургијом“ Оца нације који је, на Ружичастој националној фреквенцији, опевавао шансе Доктора Градоначелника што меша „урме“ и „урне“ да опет, противно изборној вољи  Београђана, као и 2022, формира београдску власт, док му се очарано дивила („Ви сте озбиљан Бог!“) Краљица Шера позната по томе што је, говорећи о сахрани почившег патријарха Иринеја, помешала „одар“ и „одрон“.

Кулминирало је Врховниковим традиционалним (изван)ванредним „Мојејављањем“  по Богојављењу, а о Јовањудне. „Бог се јави“ – за неупућене, то је онај, још фришки, победник на изборима за све могуће и немогуће функције, а да богојављенско чудо буде потпуно, били су то избори на којима се тај није ни кандидовао, јер то по закону није ни могао нити смео. Све уз припадајућу дивинистичку (дивинизација једнако обожавање које прелази у обожење) сценографију, у којој је тај, по Уставу земље чији је председник, церемонијал мајстор – узурпирао за се све неприпадајуће му функције, од премијерске, свих министарских, законодавних и правосудних, до обнашања мисије „стручњака опште струке“ и апсолутног „тата-мата“ за све и свја.

Порука је била иста: Опростите ми моју ружну прошлост, водим вас у светлу будућност, па зато – заборавите своју мучну садашњост!

Порука је била иста: Опростите ми моју ружну прошлост, водим вас у светлу будућност, па зато – заборавите своју мучну садашњост!

Уместо даљег разјашњења, ко има времена, нека погледа филмску пародију „Улога моје породице у светској револуцији“ Хајрудина Бате Ченгића (по роману Боре Ћосића) из 1971, у којој је испричана прича о томе шта остаје од револуције која уђе у једну породицу и шта, када у њу уђе револуција, остане од једне породице која мора да учи, рецитује и пева нове песме, а „по дифолту“ има да заборави све старе обичаје, од играња до везења гоблена...

А, у међувремену, да би олабавио притисак Запада на овдашње изборо(пот)крадице:

Врховник је, почев од 1. јануара, прећутно и у потаји, прихватио не више само „КС“ (које су се, утешно, могле читати и као „Косово – Србија“) него и саме „РКС“ (Република Косово) таблице, због којих су, пре мало више од годину дана, и дигнуте српске барикаде и Срби изашли из полиције и косовских институција, па чак и из општина на северу Косова...

Тако је, на државну и националну срамоту, „решавање Косова“ (читај: све јавније и јасније одрицање од њега) и, све видљивије, препарирање овдашњег јавног мнења у корист ископавања литијума (и можда још нечега) послужило као враћање услуге најмање двојици западних амбасадора који су „зажмурили“ на изборне нерегуларности на протеклим изборима у Србији.

О Косову и Метохији је Врховник, у двочасовном „Мојејављењском“ фином целофан монологу, тек стидљиво прозборио 30 секунди, у смислу да „нећемо ништа да предамо, али је приоритет у овој геополитичкој ситуацији, да Србија настави и убрза свој европски пут“.

Врховник је, почев од 1. јануара, прећутно и у потаји, прихватио не више само „КС“ (које су се, утешно, могле читати и као „Косово – Србија“) него и саме „РКС“ (Република Косово) таблице, због којих су, пре мало више од годину дана, и дигнуте српске барикаде и Срби изашли из полиције и косовских институција, па чак и из општина на северу Косова

За од 1. фебруара, Курти је најавио и практично протерирање српског динара са КиМ...

Док је један западни амбасадор, у функцији главног и одговорног уредника унутрашње политике у Србији, најавио конституисање парламента и формирање (српске?) владе већ „до почетка пролећа“, што у преводу значи да би се задовољили и остали штићеници тог велепосланства  - и понављање (бео)градских избора до краја пролећа. Па, да буде – и вук сит и овце на броју, а и да се Врховнику, ако би се ипак одлучио на то – у Народној скупштини, омогући лагана подршка усвајању немачко-француско-америчког плана.

А, изгледа да се и СПЦ напредно спрема за „корак напред“, па у том духу ове године на КиМ није организовала ни богојављењско пливање за часни крст, па је отћутала чак и Куртијево отимање српских православних цркава у Горњем Винарцу, Перковцу и Врелу.

.   .   .

Има оно код Домановића у „Мртвом мору“ (из 1902), у „идеалном српском политичком програму“, поред чланова 8, 9 и 10 („казни се сваки онај који мисли о државним пословима“; „ни о чему се, напослетку, не сме мислити без нарочитог допуштања полицијског“; „на првом месту, полиција не сме апсолутно ништа мислити“), и онај закључни, 17. члан: „Ко уједини Српство, да се сместа, у знак народног признања и љубави – ухапси!“

Има ту још којечега о српској политичкој, али и сведуховној колаборацији актуелној и данас, после 12 и по деценија. Рецимо: нико жив неће у опозицију („све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се човек већ згади на ту послушност“), па влада мора указом да поставља опозиционаре режиму са годишњом платом том и том; те, за чланове главног одбора опозиционе странке именује тог и тог; те, влада налази пут и начин да покрене и једне опозиционе новине против саме себе; па, влада мора да организује политичке зборове сама против себе (и народа) и то тако да „пандури силом на леђима носе грађане“ на такве опозиционе скупове; а задатак, тако постављених противника владиних је да јавно нападају владу и најоштрије осуђују њену унутрашњу и спољну политику...  

.   .   .        

Још је Слободан Јовановић, из лондонске емиграције, анализирајући тзв. изборе у комунистичкој Југославији, у тексту „После избора од 22. новембра 1953“ (16.12.1953), написао да је једина назнака демократије у тадашњем новом Титовом изборном закону била отварање могућности да се, „под извесним условима, могу у појединим изборним јединицама истаћи и две комунистичке листе, од којих би једна могла бити мање повољна Влади, али је у пракси притисак власти био такав да је, приликом кандидовања, број оних лица која су се у крилу саме Комунистичке странке, јавила као опозиционари, био сведен на најмању меру“.

Но, како више није било „ћораве кутије“, уздржавање од гласања био је једини начин да се изрази опозициони став, али је зато била потребна озбиљна храброст да се уопште не изађе на изборе! Па, ипак, број оних који нису изашли или су убацили неважеће листиће, према изворима „Тајмса“, био је чак 15 одсто, тако да ни, у таквим условима, није остварен идеал тоталитарних режима о стопостотној излазности и асполутној подршци

Међутим, подсећао је тада Јовановић, „кандидовање је важније и од самога гласања“: „Влади је главно да спречи да се међу кандидате не увуку њени притајени противници; кад једном испуни кандидатске листе искључиво својим сигурним људима, она не приказује ништа, ако бирачима допусти слободно гласање... кандидовање се врши на збору бирача, дизањем руку – дакле, јавно. Гласа се о оној листи коју је спремила локална комунистичка организација, која је у стању да види ко није дошао на збор бирача, и ко није дигао руку. После овако удешене претходне радње могло се допустити на изборима тајно гласање, које би имало да увери стране посматраче, да се избори врше без притиска власти.“ После таквог кандидовања Влади је остало само то „да истера на биралиште што већи број гласача, како би могла тврдити да је огромна већина народа, управо цео народ за њу“.

С обзиром да је тада уведена само једна, Владина бирачка кутија, она дотадашња „ћорава“, могла је бити укинута.

Но, како више није било „ћораве кутије“, уздржавање од гласања био је једини начин да се изрази опозициони став, али је зато била потребна озбиљна храброст да се уопште не изађе на изборе! Па, ипак, број оних који нису изашли или су убацили неважеће листиће, према изворима „Тајмса“, био је чак 15 одсто, тако да ни, у таквим условима, није остварен идеал тоталитарних режима о стопостотној излазности и асполутној подршци.

Слободан Јовановић се у том тексту из 1953, у емигрантском листу „Порука“ („Поруке и путокази“, Катена мунди, Београд, 2020), запитао зашто су се онда „Титовци“ толико трудили да се играју избора, кад су конгрес своје странке просто могли да преименују у државни парламент. Одговор је, вели он, једноставан: „Њихови западни покровитељи наваљивали су на њих да изврше демократисање својих установа и они су, најзад, пристали, али под условом да се то демократисање изврши у оквиру једнопартијског система, а тај систем почива сав на претпоставци да има једна партија која једина разуме праве народне интересе и којој стога треба дати неограничену власт да би могла усрећити народ, ако треба, и преко његове воље“!  

.   .   .

Да не заборавим: „ћорава кутија“ је назив за гласачку „кутију без листе” која је коришћена на изборима за Уставотворну скупштину ДФЈ, 11. новембра 1945. и изборима за Народну скупштину ФНРЈ, 26. марта 1950. године. Услед великог броја неписмених гласало се убацивањем гумене куглице (овај метод гласања преузет је из Краљевине Србије и Краљевине СХС) или у (црвену) кутију Титове листе Народног фронта или у (црну) кутију без листе.

Куглице су биле од гуме да се, наводно, не би чуо звук приликом спуштања у једну од кутија, али с обзиром да је у тој другој кутији дно било дрвено, приликом пада куглице зачуо би се туп ударац, после чега би такви гласачи били „обележени“ као „народни непријатељи“, односно непријатељи власти којима је одузимана имовина или су хапшени и приморавани да обављају разне јавне радове.

Уочи расписаних избора 1945. Ђилас (али Милован) је на митингу у Београду изговорио и ову претњу: „Ту смо опозицију у рату тукли не гуменим, него оним правим челичним куглицама.“ Чиме је онима који нису потпуно стали уз нову превратничку власт, под паролом „ако нисте са нама, онда сте против нас“, и буквално објављен  - нови рат!

.   .   .

Да су поједине европске организације у својим првим извештајима, прошлога децембра, нашле више него довољно доказа да је изборних нерегуларности било толико да је понављање избора макар у Београду неопходно, довољно је погледати само два примера.

И извештају Парламентарне скупштине Савета Европе (водећа организација за људска права у Европи чија је чланица, поред осталих 45 земаља, и Србија) наводи се, поред осталог: „догодила се организована миграција бирача која је пресудно утицала на исход врло тесних избора за Скупштину града Београда; да је бираче који живе у иностранству организовала и превозила владајућа странка како би гласали за локалне изборе у Београду; веродостојне сумње у идентификоване случајеве организованог превоза бирача, надгледаног гласања, могуће манипулације идентитетом бирача на 14 одсто бирачких места у Београду; недостатак тајности на неким бирачким местима... виђени су мишићави мушкарци како шетају од једног до другог бирачког места у школској згради, на другом месту, такви људи су боравили испред бирачког места, потенцијално утичући на бираче; на једном бирачком месту једна жена је показала шест листића за гласање добијених на њеној адреси, уз тврдњу да те особе тамо не живе; једна екипа је сведочила довожењу гласача из Босне и Херцеговине аутобусима у „Штарк Арену“; па, да је премијерка Ана Брнабић прогласила победу СНС-а у 21.30 за владајућу странку на основу пројекција из незваничних података, а убрзо након тога, председник РИК-а одржао брифинг за медије и поделио исте прелиминарне резултате избора...“ И слично.

Ишчекујући коначне закључке страних посматрача, напредњаци увелико лобирају да те дефинитивне оцене демократичности или, прецизније, регуларности избора у Србији буду што блаже по овдашњу власт

Канцеларија за демократске институције и људска права (ODIHR) при Организацији за европску безбедност и сарадњу (OEBS; OSCE) - а ОЕБС је највећа светска међувладина организација која се бави питањима безбедности, али и љуских права, слободе медија и слободних избора – већ у свом прелиминарном извештају, идентификовала је бројне изборне неправилности: куповина гласова, застрашивање и притисак на бираче, организовани превоз бирача, злоупотреба државних ресурса у предизборној кампањи, довођење гласача из других земања да гласају, нарочито на локалним изборима у Београду...

Ишчекујући коначне закључке страних посматрача, напредњаци увелико лобирају да те дефинитивне оцене демократичности или, прецизније, регуларности избора у Србији буду што блаже по овдашњу власт.

.   .   .

Није спорно да је прозападни део опозиције, након децембарских изгора у Србији, користио своје идеолошке партнере и сродне европске страначке групације као канал за скретање пажње на изборне нерегуларности. Али, више је него видљиво да су то радили и владајући напредњаци.

Лобирање као неизоставан и легалан део политичког консалтинга, односно утицање на центре одлучивања и доносиоце одлука је одавно уређен политички и дипломатски простор у институцијама Европске уније. Сами напредњаци су о лобирању и сами доста научили од своје странке „помајке“, немачких демохришћана који су нека врста европског ментора СНС-у већ деценију и по. Сигурно им је знано да су кључне европске институције  преко којих се врши транспарентно, али и „сиво“, конспиративно лобирање, Европска комисија и Савет министара, а највише, Европски парламент, а да је Брисел, европска „Мека лобирања“ у којој делује близу 30.000 лобиста.

Које су кључне адресе (саговорници) којима се лобисти-актери обраћају, односно покушавају да врше на њих утицај ради доношења или недоношења неких одлука?

С обзиром на начин доношења одлука, најтеже је лобирати у Савету министара, јер његови чланови (све земље чланице ЕУ) детаљна упутства и мандате за (не)доношење заједничких одлука добијају из својих земаља. У Европској комисији је то нешто лакше, јер двадесетак хиљада евробирократа у бриселској администрацији, ипак, не може да покрије све друштвене сфере, па су многи више упућени на тзв. експертска знања, а тиме и подложнији утицају лобиста.

У Европском парламенту то изгледа доста лакше - проширено је његово право политичког одлучивања, а посебно поступак саодлучивања, ту су и парламентарни одбори, затим лични контакт са члановима парламента који, ипак, имају мању стручну службу него национални парламенти, на чију помоћ могу да се ослоне, па ту лобисти могу да нађу себи простора у фази припремања информација и стручних мишљења.

Кога више занима ова тема, препоручујем текст текст „Лобизам и политички консалтинг ЕУ“, Герд Лангут (зборник „Менаџмент политичке комуникације“, издавач је управо фондација немачких демохришћана Konrad Adenauer Stiftung, 2011).

.   .   .

Зато је Јовањданско указивање спасиоца са све ЕКСПО-ом у обличју жезла, са све публиком, аудиторијумом и узваницама, пажљиво, Боже им опрости, као фокус групе, пробраним из различитих друштвених, социјалних, полних, демографских, старосних и статусних стратума – највише личило на телекомуникационо развлачење Адамовог смоквиног листа преко свих изборних нерегуларности, прећутног одрицања од Косова и Метохије и почетка сезоне прекопавања Србије према земљовидима белосветских колонијалних експлоататора.

Да не беше оне спортске новинарке у улози конферансијеа која се неопрезно одала („Сви смо се овде скупили због изложбе ЕКСПО!“), и даље би остала да, без одговора, висе у ваздуху безбројна питања: Ко је сазвао овај скуп? Ко је и у чије име и за чије бабе здравље позвао ове људе на овај предизборни партијски скуп, ако никакви нови избори нису расписани? С којим мандатом? По ком критеријуму су у арену позвани гладијатори, а по ком плебс? Је ли ово постизборни страначки збор у циљу демонстрације постизборног инжењеринга?

Је ли ово Врховник,уместо (ако опет буде именована, престићи ће и самог Бају Пашића по броју мандата!) ГОАТ Врховникове Тајнице, прочитао њен будући премијерски – експозе?

Она је, пак, уместо признавања изборне народне воље у Београду, најавила вештачку интелигенцију и да „све постаје (е)аутоматизовано – то је шанса Србије“ и, да, пазите сад - и „Ложионицу“, као, како рече, „пилот пројекат“, ма шта то значило... да л' нас ложи, ко нас ложи, хоће ли неко и шта да уложи, то већ појма немамо?!

А мали Мали докторски закључио да „из ЕКСПО произилазе сви ови пројекти раста, јер тај велики пројекат гура, тражи нове велике пројекте, ЕКСПО је највећи развојни пројекат наше земље у наредном периоду, па ће Београд 2027. бити центар света“!? А, да, и: „Победили смо САД; Шпанију, Тајланд, Аргентину!“

И, јесте: успут, онако, да се Власи не досете, најавио је, можебити, и неко велико расељавање Западне Србије,  пошто ионако, „од Лознице до Бајине Баште не живи више од 110.000 људи“.

А за све то – цена права ситница! Злодуси међу економистима тврде: тек нешто више од 17 милијарди евра нових кредита!

А Врховник, испод смоквиног листа, о литијуму, скоро као о Косову – само 30 секунди у оних 7200 секунди монолога: Стара влада, као, није хтела, али нека нова влада да размисли, али вечерас нећемо о томе говорити... А никог да га приупита: А ко је то нама изистински командовао прошлом, ко управља овом техничком, а ко ће, противуставно, командовати и будућом владом?

И, јесте: успут, онако, да се Власи не досете, најавио је, можебити, и неко велико расељавање Западне Србије,  пошто ионако, „од Лознице до Бајине Баште не живи више од 110.000 људи“.

.   .   .

Зато је, нажалост, уместо на народну дику, Врховников јовањдански „Скок у будућност – Србија 2027“, више заличио на онај претпоследњи корак, пре одсудног скока Домановићевог „Вође“ у амбис:

 „... Вођа иде напред, уз њега најодважнији, мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли... Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачати напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он, оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је , како многи веле, правило још достојанственијим... Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса..

-... напред само, јер без жртава нема ничега!  - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, а камоли здрав и читав, изићи не може из тог амбиса. Али, тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу, те се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну, те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу...

... Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим устрепталим  гласом, пуним бола, очајања и горчине: -Куда ћемо?

Вођа ћути.

-Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заедно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

-Па, зар нисте сви на броју? – процеди вођа не дижући главе. - Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном  путу! Погледај какви смо ои ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. - Не могу да погледам!... - Зашто? - Слеп сам!...

Опозиција је, максимализујући своје захтеве и на понављање / поништавање републичких парламентарних и свих локалних избора, већ понудила излазну стратегију и за себе и за Врховника, односно пут ка компромису: да се понове београдски избори и тако обезбеди грађански мир, бар на пола године

Настаде тајац. - Јеси ли у путу вид изгубио? - Ја сам се  родио слеп...“

Зато, ако је имало мозга и одговорности за ову државу, народ и грађане, решење је једноставно и у њему сам, уочи Нове године, писао у тексту „Затворено због дезинфекције, дезинсекције, дератизације и уклањања отпадних материја“.

Опозиција је, максимализујући своје захтеве и на понављање / поништавање републичких парламентарних и свих локалних избора, већ понудила излазну стратегију и за себе и за Врховника, односно пут ка компромису: да се понове београдски избори и тако обезбеди грађански мир, бар на пола године.

Можда није згорег ни да поновим ону реченицу из Милошевићевог писма којим је, након двоипомесечног пркошења, он, на концу, прихватио наређење Фелипеа Гонзалеса и ОЕБС-а да се призна (покрадена) победа опозиције на изборима у двадесет и нешто градова и општина, 1996. године: „... Државни интерес унапређења односа наше земље са ОЕБС-ом и међународном заједницом у целини далеко превазилази значај било ког броја одборничких места у неколико градова.“ 

 (cvijetinmillivojevic.blogspot.com)