Drina ne sme biti linija razdvajanja

Uvaženi gospodine Predsedniče,

Dragi Profesore,

Ekselencije,

Prijatelji,

Dame i gospodo,

Velika mi je čast što sam dobio priliku da vam se obratim sa mesta sa koga već gotovo četiri i po veka, u senci ovog živog mosta, naš narod gleda u budućnost sa nadom. Gotovo sedam decenija taj pogled nam oštri dioptrija Ive Andrića, čija je snaga umetničke i istorijske vizije ime ovog mosta podelila između dva naša velika pretka – njegovog muhamedanskog graditelja i njegovog katoličkog pisca. Za Andrića mostovi su bili „važniji od kuća“ i „svetiji od hramova“, „podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba“.

Usudio bih se da viziji jednog od najvećih među našim umovima dodam – i istorijskih potreba. Na ovom mestu – gde je rečnim tokom posle smrti cara Teodosija 395. godine prolazila granica Istočnog i Zapadnog Rimskog carstva – ideološki mitovi pokušavali su da stvore hiljadugodišnju civilizacijsku granicu između Istoka i Zapada. Ponekad nemarno prihvatajući jezik onih koji nam nisu uvek bili naklonjeni, i sami smo često bili skloni da zaboravimo da je mit o Drini kao granici civilizacija relativno skorijeg porekla i da potiče iz 20-tih godina prošlog veka kao ideja hrvatskog istoričara i političara Milana Šuflaja, koga neki smatraju ideološkom pretečom ustaškog pokreta.

Najubedljivija negacija tog mita, čiji je cilj bio da od ove reke napravi čeličnu zavesu, jesu naša istorija i naši životi. Može li da bude granica svetova nešto što će graničarima obe strane učiniti pripadnike istog naroda? Zato ova reka danas nije linija razdvajanja, već spona – most – da se opet poslužim rečima velikog Andrića – „istrajniji od drugih građevina“, koji „ne služi ničem što je tajno i zlo“.

Jedan od najdragocenijih uspeha našeg naraštaja jeste u tome što je učinio da Andrićeva ćuprija bude dovoljno široka, a Drina dovoljno plitka. Očuvanje te realnosti predstavlja danas jedan od naših najznačajnijih zaveta.

Imperativ našeg vremena je, kao što je bio i našim precima, iznalaženje delikatnog balansa mudrosti i hrabrosti. Previše prvog nauštrb drugog vodilo nas je u poniženja, u kojima smo gubili cilj i dolazili u opasnost da mislimo u kategorijama svojih protivnika; previše hrabrosti s druge strane, vodilo nas je u pogibiju, koja nam se toliko puta događala u istoriji da su nam se, evo, ceo vek rane više obnavljale nego zarastale.

Zahvaljujem Vam se još jednom na izuzetnoj privilegiji da vam se obratim upravo ovde. Ovog Vidovdana u Višegradu, a dogodine, uz Božju pomoć – Onamo. ' Namo.

Govor ministra inostranih poslova Srbije Vuka Jeremića na otkrivanju spomenika Ive Andrića u Višegradu

(NSPM)