Politički život | |||
Etika u srpskom novinarstvu i slučaj Šešelj (s osvrtom na Gotovinu) |
petak, 16. januar 2015. | |
Etičke dileme su svuda oko nas i kao sastavni deo svakodnevnog života predstavljaju konstantan izazov našem osećaju za etiku. Nekadašnji nepisani običaji prethode savremenim pravno uobličenim normama, pošto je društvo starije od države. Osim zakonima, kršenje normi sankcioniše se formalizovanim sistemom pravila koja se najčešće nazivaju kodeks, i važe unutar određene socijalne grupe ili profesionalne zajednice i s te strane poznat je i novinarski kodeks. Kada se govori o pravima i odgovornostima novinara, otvara se tema koja je veoma stara, moglo bi se reći da zadire u sam početak civilizacije. Kako je govorio još Tacit, retka su bila ta srećna vremena kada se moglo slobodno misliti, a još ređa ona u kojima se slobodno moglo reći to što se misli. Dakle, radi se o pitanju da li ljudi mogu, i pod kojim uslovima, da slobodno izražavaju svoje mišljenje, ideje i stavove. Dugovečnost sukoba želje da se govori javno i straha od posledica tog čina ili tereta odgovornosti proističe iz činjenice da je pravo na slobodu izražavanja misli i osećanja prirodno ljudsko pravo. Ono pripada korpusu ljudskih prava i osnovnih sloboda koje su iskonske i fundamentalne, kao što su to pravo na život, na slobodu, na svojinu, na integritet ličnosti itd. I zdravorazumski posmatrano, ovakva prava uvek su se smatrala neporečivim. U savremenim, komplikovanim društvima poznavanje stvarnosti u najvećoj meri zavisi od njene predstave koju će građani stvoriti na osnovu materijala koje im nude novinari i mediji. Oni zbog toga imaju ogromnu moć. Ono što prećute ili previde, kao da se nije ni dogodilo. Ono što naglase ili ponavljaju, kao da je najvažnije u našim životima. Otuda, društveno i demokratski je opravdan zahtev da se srazmerno velikoj moći kojom raspolažu, novinari i mediji istovremeno podvrgnu i većoj odgovornosti .U svim kodeksima profesionalne etike novinarstva u uvodnom delu dominira prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno, publici. U tom smislu proklamuje se da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene. Novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja.
Teorija nalaže, a šta nam praksa pokazuje? Ko i kako zapravo kreira javno mnjenje? Šta je s etikom u srpskom novinarstvu? Postoje li slobodni novinari i slobodni mediji? Kako su hrvatski mediji videli oslobađanje svojih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, a kako su srpski mediji informisali o povratku profesora dr Vojislava Šešelja koji je bio zatočen u Haškom tribunalu skoro 12 godina bez prvostepene presude? Zagreb, 16.11.2012 - generali Ante Gotovina i Mladen Markač doputovali su vladinim avionom u Zagreb, gde su ih dočekali državni službenici i penzionisana vojna lica, kao i Turopoljska straža. Vatrogasna služba dočekala ih je „vodenim pozdravom“ – šmrkovima napravljen vodeni luk u čast generala. Generale je u svom predsedničkom kabinetu primio Ivo Josipović koji se novinarima obratio rečima: „Dobili smo i sudsku presudu da je pravo pobedilo, da je pravda pobedila i da naši generali nisu krivi za zločine koji su im se stavljali na teret.“ – prenosili su hrvatski mediji! Na Trgu bana Jelačića, pred više od sto hiljada građana, obratio se i Ante Gotovina: „Domovinski rat završio je s Olujom, ali danas je ovo pravna Oluja. Naš Domovinski rat je čist, on je temelj na kojem gradimo budućnost, ona pripada nama.“ Svi hrvatski mediji, svi do jednog, naglašavali su državni i istorijski značaj „pobede“ dva generala nad Haškim tribunalom i svi su se doslovno utrkivali u licitaciji broja okupljenih ljudi na Trgu bana Jelačića. Mogla se pročitati informacija od više desetina hiljada a i do preko sto hiljada okupljenih. Mediji su se utrkivali za ekskluzivne intervjue, gostovanja... Ali svi do jednog isticali su tu „istorijsku“ pobedu i značaj povratka „pobednika“... „Oluju“ su slavili, i dalje je slave... A kakva je medijska situacija u Srbiji? Početkom novembra 2014. počele su da kruže informacije o mogućem povratku Vojislava Šešelja u Srbiju. Skratiću i preći odmah na sam dolazak. Beograd, 12. 11. 2014. Svi srpski mediji prenose istu ili sličnu informaciju sledeće sadržine: „Nekoliko stotina članova i pristalica radikala sačekali su svog lidera sa velikim oduševljenjem“. Nekoliko stotina? Onaj stampedo na aerodromu izazvalo je nekoliko stotina?
Beograd, 15. 11. 2014. Lider SRS Vojislav Šešelj rekao je na mitingu te partije, koji je završen oko 13 sati, da je ''rasturio Haški tribunal''. Mitingu je prisustvovalo oko 3.000 ljudi, a sa razglasa su se čule krajiške pesme, a ljudi su nosili zastave i transparente sa likom Vojislava Šešelja. (Večernje novosti) Telegraf je otišao korak dalje u svom viđenju mitinga: „NEUSPEO MITING RADIKALA: Šešelja na Trgu slušao mali broj ljudi!“ B92 prenosi: „Prvi miting SRS posle povratka Vojislava Šešelja iz Haga okupio je nekoliko hiljada ljudi“. Ministar Vulin, koji dobija „neočekivanu“ medijsku pažnju, preuzima spikersku i ulogu komentatora i sudije i obraća se javnosti: „Aleksandar Vulin smatra da su oni koji su Vojislava Šešelja pustili iz Haškog tribunala, a nisu ga pustili pre godinu dana, verovatno veoma razočarani brojem ljudi koji je iz čitave Srbije on uspeo da prikupi na mitingu u Beogradu (Tanjug)“. S druge strane, ruski mediji prenose da je miting bio veličanstven i grandiozan i da je Vojislav Šešelj okupio od 30.000 do 50.000 svojih pristalica. Španski mediji prenose da je Trg republike bio mali za sve one koji su hteli da vide Šešelja i prenose da se okupilo više desetina hiljada pristalica radikala. Švedski televizijski novinari procenili su da je bilo oko 29.000 ljudi, jer su oni to obračunavali po kvadratnom metru prostora na kome su se nalazili učesnici mitinga.
Gde je nestala novinarska etika u Srbiji? Da li je ikada i postojala? Prošlo je skoro dva meseca od kako se SRPSKI POBEDNIK vratio u Srbiju i, za sada, nije dobio poziv za gostovanje ni na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom! Kada su dnevni štampani mediji u pitanju, samo su Naše novine i Kurir zatražile i objavile intervju... Šta se desilo sa uređivačkom politikom „ozbiljnih“ dnevnih listova poput Politike, Večernjih novosti... Šta je sa UNS-om i NUNS-om? Šta se desilo sa uređivačkom politikom RTS-a, PINK-a, B92... Zar im nije u interesu da imaju POBEDNIKA u svom studiju? Zar se ne bore za milionsku gledanost? Zar se ne bore za glavnu vest? Da li je po njihovom mišljenju onda Šešelj uopšte pobednik? Da li se Šešelj uopšte vratio iz Haga? I dok su za intervju s liderom radikala vapili mediji iz Rusije (državne TV1, TV5, Glas Rusije itd.), Republike Srpske, Makedonije, Bugarske, Slovenije, Francuske, Hrvatske itd. srpki „slobodni“ mediji i novinari pali su na ispitu! Slučaj Šešelj nije poznavao ni u Haškom tribunalu poštovanje pravde i pravičnosti, suđenja u razumnom roku, poštovanje osnovnih ljudskih prava i slično. Slučaj Šešelj ili medijski nemoral u liku „nekog“ nalogodavca kojeg izgleda svi slušaju i kome se svi klanjaju! Laž je za sada pobedila. Lični interes pojedinca je pobedio. Gebelsova taktika vlada srpskom medijskom scenom. Etika je izgubila. Etika u srpskom novinarstvu ostaće još samo na fakultetima da se izučava. Etiku će samo spoznati u teoriji. U praksi je etika doživela fijasko! Javni servis građana Srbije – zvuči li Vam poznato? Jedna od najopštijih definicija javnog je da sve što je javno zapravo nije tajno. Zaključak donosim: „U Srbiji ne postoji javni servis građana“! Osvrnimo se, još samo, i na prvu konferenciju za medije Srpske radikalne stranke na kojoj se prisutnim novinarima obratio Vojislav Šešelj. Nakon prvog izlaganja o ekonomskim i političkim temama krenula su novinarska pitanja: Novinar: Samo da prokomentarišete kratko: oglasila se sestra Zorana Đinđića, koja je rekla da vi imate kompleks od njega i da je on jedini koji je ikada mogao da vam se usprotivi. Koji je vaš komentar? Novinar: Odustajete li od ideje Velike Srbije? Novinar: Vi ste u Haški tribunal otišli par nedelja pre nego što je ubijen Zoran Đinđić, premijer Srbije. Neki su pozivali da, kada se vratite u Srbiju, da budete saslušani. Jeste li Vi spremni da razgovarate sa tužiocima vezano za slučaj Đinđić, šta znate o tome, da li ste tada znali da se sprema atentat, s obzirom da je Vaš tada zamenik Tomislav Nikolić rekao onu poznatu rečenicu? Novinar: Gospodine Šešelj, kad smo već kod ubistva Đinđića, jedna od vaših zapaženijih izjava u Hagu je bila to da ste se obradovali kad ste čuli da je Đinđić ubijen. Da li se kajete zbog te izjave i da li se i dalje radujete zbog smrti Đinđića? Novinar: Mnogi mediji su pre vašeg dolaska govorili da ne dolazite da se lečite, i to ima veze sa ovim što ste rekli, nego dolazite da se svetite, čak su spominjali da se svetite deci Tominoj i Vučićevoj. Novinar: Neki tvrde da vi nemate uopšte državljanstvo Srbije. Da li su ovo pitanja novinara koji za sebe smatraju da su slobodni? Da li su ovo teme koje narod zapravo interesuje, po proceni onih koji ih informišu? Pored etike, a u tesnoj vezi s njom je u novinarstvu prisutan i moral. Moral, gospodo novinari. Moral, gospodo urednici! Medijska slika u Srbiji povodom slučaja Šešelj – novinarski kodeks ostao je samo na papiru, a etiku su zaboravili kod Aristotela. Laž ste prihvatili ispred istine. Svesna obmana sopstvenog naroda je vam kratkoročni ili još gore možda dugoročni cilj. Lomonosov ističe: „Mali čovek je i na brdu malen. Gorostas je velik i u jami“. Ljudi od časti su veliki ljudi za velika dela! |