Етика у српском новинарству и случај Шешељ (с освртом на Готовину)

Етичке дилеме су свуда око нас и као саставни део свакодневног живота представљају константан изазов нашем осећају за етику. Некадашњи неписани обичаји претходе савременим правно уобличеним нормама, пошто је друштво старије од државе. Осим законима, кршење норми санкционише се формализованим системом правила која се најчешће називају кодекс, и важе унутар одређене социјалне групе или професионалне заједнице и с те стране познат је и новинарски кодекс.

Када се говори о правима и одговорностима новинара, отвара се тема која је веома стара, могло би се рећи да задире у сам почетак цивилизације. Како је говорио још Тацит, ретка су била та срећна времена када се могло слободно мислити, а још ређа она у којима се слободно могло рећи то што се мисли. Дакле, ради се о питању да ли људи могу, и под којим условима, да слободно изражавају своје мишљење, идеје и ставове.

Дуговечност сукоба жеље да се говори јавно и страха од последица тог чина или терета одговорности проистиче из чињенице да је право на слободу изражавања мисли и осећања природно људско право. Оно припада корпусу људских права и основних слобода које су исконске и фундаменталне, као што су то право на живот, на слободу, на својину, на интегритет личности итд. И здраворазумски посматрано, оваква права увек су се сматрала непоречивим. У савременим, компликованим друштвима познавање стварности у највећој мери зависи од њене представе коју ће грађани створити на основу материјала које им нуде новинари и медији.

Они због тога имају огромну моћ. Оно што прећуте или превиде, као да се није ни догодило. Оно што нагласе или понављају, као да је најважније у нашим животима. Отуда, друштвено и демократски је оправдан захтев да се сразмерно великој моћи којом располажу, новинари и медији истовремено подвргну и већој одговорности .У свим кодексима професионалне етике новинарства у уводном делу доминира прихватање одговорности медија и новинара према јавности, односно, публици. У том смислу прокламује се да информације морају бити истините, јасне и недвосмислене. Новинари прихватају обавезу да поштују и бране права грађана и изражавају свест о томе да су главни ствараоци јавног мњења.

Теорија налаже, а шта нам пракса показује? Ко и како заправо креира јавно мњење? Шта је с етиком у српском новинарству? Постоје ли слободни новинари и слободни медији?

Како су хрватски медији видели ослобађање својих генерала Анте Готовине и Младена Маркача, а како су српски медији информисали о повратку професора др Војислава Шешеља који је био заточен у Хашком трибуналу скоро 12 година без првостепене пресуде?

Загреб, 16.11.2012 - генерали Анте Готовина и Младен Маркач допутовали су владиним авионом у Загреб, где су их дочекали државни службеници и пензионисана војна лица, као и Туропољска стража. Ватрогасна служба дочекала их је „воденим поздравом“ – шмрковима направљен водени лук у част генерала. Генерале је у свом председничком кабинету примио Иво Јосиповић који се новинарима обратио речима: „Добили смо и судску пресуду да је право победило, да је правда победила и да наши генерали нису криви за злочине који су им се стављали на терет.“ – преносили су хрватски медији!

На Тргу бана Јелачића, пред више од сто хиљада грађана, обратио се и Анте Готовина:

„Домовински рат завршио је с Олујом, али данас је ово правна Олуја. Наш Домовински рат је чист, он је темељ на којем градимо будућност, она припада нама.“

Сви хрватски медији, сви до једног, наглашавали су државни и историјски значај „победе“ два генерала над Хашким трибуналом и сви су се дословно утркивали у лицитацији броја окупљених људи на Тргу бана Јелачића. Могла се прочитати информација од више десетина хиљада а и до преко сто хиљада окупљених. Медији су се утркивали за ексклузивне интервјуе, гостовања... Али сви до једног истицали су ту „историјску“ победу и значај повратка „победника“... „Олују“ су славили, и даље је славе...

А каква је медијска ситуација у Србији?

Почетком новембра 2014. почеле су да круже информације о могућем повратку Војислава Шешеља у Србију. Скратићу и прећи одмах на сам долазак.

Београд, 12. 11. 2014. Сви српски медији преносе исту или сличну информацију следеће садржине: „Неколико стотина чланова и присталица радикала сачекали су свог лидера са великим одушевљењем“.

Неколико стотина? Онај стампедо на аеродрому изазвало је неколико стотина?

Београд, 15. 11. 2014. Лидер СРС Војислав Шешељ рекао је на митингу те партије, који је завршен око 13 сати, да је ''растурио Хашки трибунал''. Митингу је присуствовало око 3.000 људи, а са разгласа су се чуле крајишке песме, а људи су носили заставе и транспаренте са ликом Војислава Шешеља. (Вечерње новости)

Телеграф је отишао корак даље у свом виђењу митинга: „НЕУСПЕО МИТИНГ РАДИКАЛА: Шешеља на Тргу слушао мали број људи!“

Б92 преноси: „Први митинг СРС после повратка Војислава Шешеља из Хага окупио је неколико хиљада људи“.

Министар Вулин, који добија „неочекивану“ медијску пажњу, преузима спикерску и улогу коментатора и судије и обраћа се јавности: „Александар Вулин сматра да су они који су Војислава Шешеља пустили из Хашког трибунала, а нису га пустили пре годину дана, вероватно веома разочарани бројем људи који је из читаве Србије он успео да прикупи на митингу у Београду (Танјуг)“.

С друге стране, руски медији преносе да је митинг био величанствен и грандиозан и да је Војислав Шешељ окупио од 30.000 до 50.000 својих присталица. Шпански медији преносе да је Трг републике био мали за све оне који су хтели да виде Шешеља и преносе да се окупило више десетина хиљада присталица радикала. Шведски телевизијски новинари проценили су да је било око 29.000 људи, јер су они то обрачунавали по квадратном метру простора на коме су се налазили учесници митинга.

Где је нестала новинарска етика у Србији? Да ли је икада и постојала?

Прошло је скоро два месеца од како се СРПСКИ ПОБЕДНИК вратио у Србију и, за сада, није добио позив за гостовање ни на једној телевизији с националном фреквенцијом! Када су дневни штампани медији у питању, само су Наше новине и Курир затражиле и објавиле интервју... Шта се десило са уређивачком политиком „озбиљних“ дневних листова попут Политике, Вечерњих новости... Шта је са УНС-ом и НУНС-ом? Шта се десило са уређивачком политиком РТС-а, ПИНК-а, Б92... Зар им није у интересу да имају ПОБЕДНИКА у свом студију? Зар се не боре за милионску гледаност? Зар се не боре за главну вест? Да ли је по њиховом мишљењу онда Шешељ уопште победник? Да ли се Шешељ уопште вратио из Хага?

И док су за интервју с лидером радикала вапили медији из Русије (државне ТВ1, ТВ5, Глас Русије итд.), Републике Српске, Македоније, Бугарске, Словеније, Француске, Хрватске итд. српки „слободни“ медији и новинари пали су на испиту! Случај Шешељ није познавао ни у Хашком трибуналу поштовање правде и правичности, суђења у разумном року, поштовање основних људских права и слично. Случај Шешељ или медијски неморал у лику „неког“ налогодавца којег изгледа сви слушају и коме се сви клањају! Лаж је за сада победила. Лични интерес појединца је победио. Гебелсова тактика влада српском медијском сценом. Етика је изгубила. Етика у српском новинарству остаће још само на факултетима да се изучава. Етику ће само спознати у теорији. У пракси је етика доживела фијаско!

Јавни сервис грађана Србије – звучи ли Вам познато? Једна од најопштијих дефиниција јавног је да све што је јавно заправо није тајно. Закључак доносим: „У Србији не постоји јавни сервис грађана“!

Осврнимо се, још само, и на прву конференцију за медије Српске радикалне странке на којој се присутним новинарима обратио Војислав Шешељ. Након првог излагања о економским и политичким темама кренула су новинарска питања:

Новинар: Само да прокоментаришете кратко: огласила се сестра Зорана Ђинђића, која је рекла да ви имате комплекс од њега и да је он једини који је икада могао да вам се успротиви. Који је ваш коментар?

Новинар: Одустајете ли од идеје Велике Србије?

Новинар: Ви сте у Хашки трибунал отишли пар недеља пре него што је убијен Зоран Ђинђић, премијер Србије. Неки су позивали да, када се вратите у Србију, да будете саслушани. Јесте ли Ви спремни да разговарате са тужиоцима везано за случај Ђинђић, шта знате о томе, да ли сте тада знали да се спрема атентат, с обзиром да је Ваш тада заменик Томислав Николић рекао ону познату реченицу?

Новинар: Господине Шешељ, кад смо већ код убиства Ђинђића, једна од ваших запаженијих изјава у Хагу је била то да сте се обрадовали кад сте чули да је Ђинђић убијен. Да ли се кајете због те изјаве и да ли се и даље радујете због смрти Ђинђића?

Новинар: Многи медији су пре вашег доласка говорили да не долазите да се лечите, и то има везе са овим што сте рекли, него долазите да се светите, чак су спомињали да се светите деци Томиној и Вучићевој.

Новинар: Неки тврде да ви немате уопште држављанство Србије.

Да ли су ово питања новинара који за себе сматрају да су слободни? Да ли су ово теме које народ заправо интересује, по процени оних који их информишу?

Поред етике, а у тесној вези с њом је у новинарству присутан и морал. Морал, господо новинари. Морал, господо уредници!

Медијска слика у Србији поводом случаја Шешељ – новинарски кодекс остао је само на папиру, a етику су заборавили код Аристотела. Лаж сте прихватили испред истине. Свесна обмана сопственог народа је вам краткорочни или још горе можда дугорочни циљ.

Ломоносов истиче: „Мали човек је и на брду мален. Горостас је велик и у јами“. Људи од части су велики људи за велика дела!