I naprednjaci pumpaju, ali samo Vođin ego

Srbija je mesecima paralisana dubokom i sveopštom krizom. Nadstrešnica nije samo razotkrila sve slabosti i anomalije našeg društva, ona je bila nekontrolisani akcelerator krize koja nas polako uvlači u vrtlog događaja koji će promeniti Srbiju korenito i nepovratno.

Potraga za uzrocima ne mora biti nemoguća misija. Kasijeve reči Brutu mogu nam biti mudra smernica-krivica, mili moj Brute, nije u našim zvezdama, već u nama samima. Mi samo zahvaljujući srećnim okolnostima još uvek nismo u otvorenom građanskom ratu, ali smo svakim danom sve dalji od građanskog mira. Režim je pokazao potpunu nesposobnost za konfrontaciju u demokratskim uslovima, u institucijama, poštujući opštevažeća pravila. Kao da je jedva dočekao da se sukob prelije na ulice, pa da svojim uličarskim vaspitanjem, mentalitetom i iskustvom potuče protivnika jednom za svagda. Nije se desilo.

Već na početku krize Vučić je počeo da priča o brojevima, o procentima, o legitimitetu. Poslednji, ali bukvalno poslednji pokušaj svenarodnog saborovanja bio je kao čekič posred čela bolno suočavanje sa činjenicom da proces koji su studenti pokrenuli ne može biti zaustavljen, može biti usporen, neke faze odložene, ali ga niko i ništa ne može prekinuti.

Pitanje legitimiteta je dobilo odgovor posle 15. marta i 12. aprila. Na jednoj strani par stotina hiljada ljudi po hladnom i kišovitom vremenu, uz obustavljen železnički i gradski saobraćaj, uz višednevno ponavljanje pretnji nasiljem i sukobima. Na drugoj strani nekoliko desetina hiljada ljudi po lepom vremenu, sa besplatnom hranom i dnevnicama, organizovanim prevozom i pripremljenim nekulturno-zabavnim programom. Savetodavni referendum je već održan, samo što je na čelu osoba koja već odavno ne prima savete ni od koga ko mu ne laska i ne podilazi. Obe strane pumpaju, sa jednom razlikom što studenti pumpaju izduvane institucije, a naprednjaci pumpaju Vođin ego. Ko će pobediti u toj trci naoružanja ostaje da se vidi. Čini se da su i zarobljene institucije i njegov povređeni ego posledice jedne te iste bolesti koja je ušla u završnu fazu i koja zahtevu radikalnu, invazivnu, neodložnu terapiju.

Prošlo je dovoljno vremena i nema potrebe više da tražimo nove anamnestičke podatke, da ponavljamo skener, uzimamo biopsiju ili analiziramo prolivenu krv. Dovoljno smo ozračeni mržnjom sa malih ekrana, epruvete će biti male za krvoproliće koje nam se sprema. Vreme je za lečenje!

Suština sveopšte krize društva ili nacije je u opštem političkom nepoverenju! (Ž.Vidović)

Moramo da počnemo da verujemo. I u sebe i jedni u druge. Verovanjem u sebe i delegiranjem te samouverenosti na druge do sebe, stvorićemo institucije, državu i lidere od poverenja.

Brojke jesu na našoj strani, duh epohe nije. Moralna ispravnost je na našoj strani, vreme više nije. Pokretačka i kreativna energija je na našoj strani, mentalitet i biologija nisu.

Brojke jasno govore da sve više ljudi shvataju da se vladavina Aleksandra Vučića pretvorila u obmanu grandioznih razmera koja se temelji na sili, korupciji i čudovišnim aparatima laži. LJudi koji su i dalje spremni da uprljaju obraz i savest ili osobe koje nemaju ni obraz, ni savest više ne pokazuju onu lakejsku usrdnost koja je krasila Vučićevu medijsku gardu pre samo par godina. I oni su uvukli rogove, više na grebu kopitama, rika je za oktavu niža. Ali bez lažnog optimizma! Duh vremena ide na ruku neprijateljima demokratije i na zatrovanom tlu sada uspevaju samo mutirane forme trnovite, zimzelene flore. Ne, osećaj moralne superiornosti nije lažan, on je realan i sigurno će preživeti test vremena, ali nekog budućeg, ne ovog. Moral poriče život (Niče). Ovo vreme je vreme prevrednovanja vrednosti, reelitizacije, slamanja starih tablica i ispisivanja novih, stvaranje novog čoveka sa veštačkom umesto prirodne inteligencije, sa digitronom umesto srca, sa aplikacijom umesto razuma. Armija botova nije fikcija, nije zavera, ona zaista postoji i izvan društvenih mreža, to su ljudi od krvi i mesa, zombirana, robotizovana, dehumanizovana. Nisu oni nemoralni, već imoralni, oni su izvan našeg moralnog sistema, zato nam deluju tako daleko, odsutno, oteto. I treće, pokretačka energija jeste naša prednost, inicijativa nam daje i pravo i moć, ali ne potcenite ni u jednom trenutku balkansko blato koje sve proguta i ljude i vreme i ideje.

Da ponovim, vreme je za lečenje.

Da ponovim, jedini lek je revolucija!

Ključno pitanje revolucije je pitanje vlasti. Prvi problem kod promene vlasti jeste instinktivni strah masa od sveopšteg haosa.

Da ponovim, vreme je za lečenje.

Da ponovim, jedini lek je revolucija!

Ključno pitanje revolucije je pitanje vlasti. Prvi problem kod promene vlasti jeste instinktivni strah masa od sveopšteg haosa

U očima običnog čoveka, haos je uvek gori i od najgore diktature. Čovek je spreman da žrtvuje i svoju slobodu i imovinu i prava samo da bi se osetio sigurnim, a haos znači permanentnu nesigurnost, dok diktatura počiva na sigurnosti, makar i onoj koja postoji u zatvoru. Zatvorski red i pravila kasarne lakše se podnose od egzistencijalne neizvesnosti i permanentne anskioznosti. Da bi uklonili ove osećaje nekompatibilne sa normalnim životom, ljudi su stvorili državu i društvo kao odbrambeni mehanizam, kao fiktivni i realni štit istovremeno. Revolucija za njih znači uklanjanje, makar privremeno tog štita, i tako razotkriveni, ogoljeni ljudi su ponovo izloženi tim egzistencijalnim strahovima koje ne mogu da podnesu, da savladaju, da pobede. Zato pristaju na sve, čak i na neslobodu, čak i na zatvor, ta sigurnost gotovo da nema cenu. Nesigurnost je gora i od smrti. Strah od smrti čovek je pokušao sebi da objasni kroz religiju. Religija pokušava da sa smisao i zlu i smrti.

Ali pred haosom, pred ambisom besmisla čovek ostaju nemoćan, razoružan.

Kada okolnosti postanu takve da prosečan građanin prestane da promenu smatra kao uvod u sveopšti haos, kada je strah od vlasti veći od straha neizvesnosti – onda je promena nezaustavljiva.

Ova kriza probila je političke, etničke, ali i socijalne razlike. One nisu zanemarljive, naprotiv, vlast ih je podsticala godinama unazad. Parazitirala je na siromašnima koji ne smeju da žele, i na bogatima koji nemaju potrebu da žele promene. Sada su granice probijene. Siromašni se više ne boje, a i privilegovani postaju jednako nezadovoljni.

Prva, možda i najvažnija prepreka ka revoluciji je prevaziđena. Mnogo ih je do cilja. Idemo, korak po korak. Da bismo uspeli moramo ne da gledamo jedni u druge, već u istom pravcu. Gledajmo ka istom cilju, a cilj je nova, bolja, normalna Srbija!

Autor je lekar i voditelj KTV iz Zrenjanina

(Danas)