„Како тишина одјекује“ – које оруђе је употребљено против демонстраната на скупу 15. марта?

„Видећете ви како тишина одјекује“ – ово су речи које је уочи 15. марта Александар Вучић упутио грађанима Србије.

У 12. минуту тишине, 15. марта тачно у 19:12, док су људи одавали пошту настрадалима услед пада надстрешнице у Новом Саду, нешто се догодило.

Али то нешто није био одјек тишине, већ стварни напад.

Вучић у Алибунару 8. Марта, седам дана пре историјског протеста у Београду: „Oни знају да више времена немају, зато ће морати све да баце на једну карту. Нажалост, покушаће насиљем нешто да ураде и схватиће тада да им је крај (…) Тако да ћемо, како ствари стоје у суботу вече, да одсвирамо крај“

Против грађана Србије који су мирно стајали и ћутали, употребљена су два система оружја – један који напада главу, и други који напада ноге. Један микроталасни, други ултразвучни.

Против грађана Србије који су мирно стајали и ћутали, употребљена су два система оружја – један који напада главу, и други који напада ноге. Један микроталасни, други ултразвучни

Идеја је била да се део људи покоси, а други део натера да их у стампеду фатално погази. И да се све то оправда некаквим страхом и иницијалним бегом од петарди.

На срећу, због прибраности људи, због искуства наших ветерана и због тога што су системи експериментални и још увек у развоју, до трагедије није дошло.

Али само зато што је све прошло како није планирано, то не значи да не треба до танчина да разјаснимо шта се десило и да не треба да тражимо одговорност. Напротив.

Па хајде да пођемо од чињеница, од познатих научних парадигми и метода, и спецификација уређаја – и да на основу свега тога потврдимо идеју напада. На десетине је снимака, и на стотине изјава сведока о следећем:

1. Било је људи који су у тренутку изгубили свест и само пали, „остављајући ципелице на жардињерама…“

2. Људи су чули сирене, тутњање, и као да нешто велико (авион, камион, хитна...) долази и пролази кроз масу

3. Симптоми као конфузија и болови у глави, проблем са равнотежом, болови у ушима – присутни и десет дана после

4. Људи су спавали дуго те вечери, по 16 сати, неки чак и данима после напада

5. Људи су осетили како их кожа пече као испод сунца

6. Такође су у време напада осетили велики страх, жељу за бекством и притисак у глави

7. Пејсмејкери су престали да раде

Као посебне цињенице издвајам

8. Звук није забележен на уређајима

9. Власт негира да се све ово дешавало и дешава – и то је такође важно јер је и то доказ нечега

Списак је вероватно и дужи, али је ово сасвим довољно за анализу.

Део ових симптома од (3 до 7) веома лако се могу приписати не обичном, већ пулсном микроталасном зрачењу – ПМЗ, познатом и као Фреј ефекат. Скуп симптома које изазива познат је и као „Хавана синдром“. ПМЗ делује на нервни систем. Изазива збуњеност, конфузију, панику, жељу за бекством с места дејства, као и кварење уређаја – у овом случају пејсмејкера, слушних апарата и других импланта.

Ефекти могу трајати данима и укључивати главобољу, несаницу и продужену поспаност.

ПМЗ не делује на центар за равнотежу. Оно не може да изазове тренутни губитак свести и падање људи, нити илузију буке долазећег авиона (1 и 2).

Да би човек „само пао“ (1), центар за равнотежу мора бити погођен инфразвуком у спектру од 8 херца до 16 херца. Такав звук човек не чује – само га осећа.

А да би се чула бука авиона који долази (2), морају бити присутне звучне фреквенције од 100 херца до 500 херца, са постепеним увећањем амплитуде и фреквенције (Доплеров ефекат) у посматраном интервалу од 10 секунди, колико је све трајало.

Проблем са (1) и (2), а посебно са (1), јесте што се такав звук не може усмерити, већ се шири у свим правцима и брзо губи снагу. Другим речима – кад велики камион прође улицом, ми не паднемо у несвест.

Ту долазимо до ултразвука и нечега што се зове амплитудна модулација. 

Ултразвук (рецимо 25 херца) је по природи нечујан за људско ухо, али за разлику од инфразвука и класичног звука, може се усмерити у веома узак сноп, готово као светлосни зрак. Ова особина га чини савршеним носачем за пренос друге врсте садржаја — управо оних фреквенција које људско тело може да осети или чује када су модулисане на њега.

Амплитудна модулација значи да се снага (амплитуда) ултразвучног таласа пулсира у ритму нижих фреквенција – нпр. инфразвук за падање, или звук мотора, сирене, камиона.

Тако добијени сигнал путује далеко, прецизно и нечујно.

Када тако модулисан ултразвук погоди тело, кожа, лобања и унутрашње ухо постају пасивни демодулатори.

Тело не региструје ултразвук директно, али разлаже сигнал и открива оно што је убачено:

– притисак у глави,

– осећај да долази авион,

– дестабилизација и падање.

Тело заправо "чује" и "осећа" оно што технички није ни емитовано директно, већ је било "сакривено" у нечујном снопу. Зато нема снимљеног звука, али људи и даље сведоче да су "чули" и "осећали" страшне ствари.

Телефони и камере нису снимиле звук (8), јер оно што је емитовано није био обичан звук, већ ултразвучни сноп са модулацијом

Микрофони у мобилним уређајима имају ограничен фреквенцијски опсег (од 20 херца до 20 кило-херца) и не региструју ултразвук, нити могу да „ухвате“ модулацију која настаје тек унутар људског тела. Другим речима, звук који људи осећају – апарати не региструју, јер он настаје тек после демодулације у самом телу.

Модулисани ултразвук такође изазива страх и притисак (6), па се његово дејство преклапа са ПМЗ. Ултразвук делује одмах и кратко, ПМЗ делује са закашњењем али траје данима.

Домет ултразвучне антене може бити и до 500 метара, док се највећа ефикасност постиже у распону од 70 до 200 метара. Микроталасне антене, с друге стране, могу деловати и на већим удаљеностима. Сноп који излази из ових антена најјаче делује у својој оси, а угао дејства је отприлике 30 степени. Што је сноп ужи, то је домет већи, а интензитет јачи. Антене саме по себи не делују упадљиво – величине су од 60 цм до 1 метра, често маскиране као обични панели, и могу бити постављене статично на зидове, стубове, прозоре или кровове, а могу се и монтирати на возила. Могу имати систем за даљинско управљање, али и механизам за ручно усмеравање, а најчешће су у стању да комуницирају и синхронизују се међусобно, што значи да читав систем може да опслужује само један оператер.

Звучна антена захтева оптичку видљивост да би дејствовала, док микроталасна може да буде потпуно заклоњена – на пример, иза билборда од тканине, разних лајсни или панела. Идеална позиција за звучну антену је отворен прозор на трећем или четвртом спрату, кров зграде, балкон, или кров комбија паркираног у близини масе. Микроталасна технологија је флексибилнија и не зависи толико од видљивости – зато омогућава дискретнију примену, чак и из затворених простора.

Знајући све ово сада и посматрајући кретање масе и изјаве очевидаца, можемо претпоставити да је микроталасна антена била постављена на Славији, у околини хотела Хилтон, и усмерена дуж улице Краља Милана, док су две ултразвучне постављене - једна на Палати Албанија, а друга на неком од спратова Београђанке. Снимак кружи интернетом, где се панел који изгледа као ултразвучна антена види на прозору задњег спрата зграде Краља Милана 25. То би свакако требало истражити, а у сваком случају слика горе добро илуструје оно о чему текст говори.

Ја се лично сећам видео снимка комбија који је кружио около са некаквом чудном коцкастом надградњом на крову и неким плавим светлима доле ниже. 

Ово су све валидне опције и не треба ниједну искључивати, нарочито не ове мобилне комби верзије – јер што је антена ниже и ближе главама људи, то веће дејство има и већи опсег покривња. А и логистика повлачења након напада је далеко олакшана.

Посматрајући кретање масе и изјаве очевидаца, можемо претпоставити да је микроталасна антена била постављена на Славији, у околини хотела Хилтон, и усмерена дуж улице Краља Милана, док су две ултразвучне постављене - једна на Палати Албанија, а друга на неком од спратова Београђанке

Постоји један разлог зашто не верујем да су антене биле закачене на крововима зграда. Ако се упитамо коме је ово било потребно и због чега, доћи ћемо до одговора. Јер иако је протест био у питању, сценарио који се одиграо био је дијаметрално супротан од сценарија када маса, рецимо, покушава да упадне у штићене објекте, пређе границу или да пробије кордоне.

Разумем да постоје снаге за обезбеђивање људи и објеката, али оне су већ биле присутне. Уз сав Ћациленд циркус пун бојеве муниције, уз све тракторе, уз све криминалце испред Председништва, верујем да би припадници МУП-а професионално и одговорно реаговали да је неко покушао да уђе. Али тако нешто – нити је било планирано, нити покушано.

Људи су мирно стајали и ћутали!

Апсолутно није постојала потреба ни за микроталасним средствима, а камоли за оваквим дуплим, тродуплим, четвородуплим технолошким чудима. Коме је потребан такав напад на сопствени народ у моменту комеморације? Само болесном, уцењеном уму који је зарад очувања моћи спреман на све – да изазове масакр, уведе полицијски час, оптужи и уђе у рат са сопственим народом. Јер у паралелном свету у којем живи, студенти, деца, жене, старци, људи са пејсмејкерима и другим помагалима – они су терористи, и против њих се треба борити.

Верујем да је јако мало људи било упознато са операцијом и да је врло мали тим учествовао у њеном извођењу. Верујем да врх војске и полиције није знао за ово, јер и у влади, која је већ отцепљена од народа, постоји још луђе, тврђе језгро отцепљено и од саме владе. Држава у држави у држави

Због тога верујем да је јако мало људи било упознато са операцијом и да је врло мали тим учествовао у њеном извођењу. Верујем да врх војске и полиције није знао за ово, јер и у влади, која је већ отцепљена од народа, постоји још луђе, тврђе језгро отцепљено и од саме владе. Држава у држави у држави. Због тога верујем да антене нису биле по крововима – јер би их неки случајни дрон, било цивилни, било службени, снимио.

На почетку рекох да је цео систем, или конфигурација, експерименталне природе и да је то један од разлога због чега напад није успео. За очување границе од најезде миграната, на пример, довољна је само микроталасна компонента. А за војне потребе, на пример напад на непријатељске ровове, довољна је ултразвучна компонента са инфразвуком који не напада равнотежу него црева, па људи, тј. војници, уместо да губе свест на пар миннута, добију дијареју.

Комбиновани напад у урбаном окружењу, осим ретким диктаторима, не треба ни војсци ни полицији. Не верујем да има масовне производње, произвођача и серијских бројева. Због тога верујем да је оружје пре изнајмљено него купљено, укључујући и оператере. Питам се ко би могао да стоји иза свега.

Оружје и екипа су ушли у земљу, урадили шта треба и изашли — јер овде није у питању само средство, већ и метода. Истрага и докази о свему можда не би имали само локалне, већ и међународне последице. И управо зато се све крије.

На крају, да поменем још две ствари: Вортекс и ЛРАД. 

ЛРАД је снажан усмерени звучник.

Користи се за разбијање маса, али делује отворено, уз јак бол и буку – људи реагују стављањем руку на уши и чучањем.

Вортекс је колут ваздуха који се креће као димни прстен. Иако моћан у теорији, не може изазвати овакве ефекте над људима. Он је физички, а не енергетски импулс.

(Аутор је инжењер телекомуникација)