Infuzija u mozak

Prvom potpredsedniku su infuzije koje prima udarile direktno u glavu (osnovano sumnjam da dvojica Vučićevih doktora, a „prijatelja koji mu pomažu da izdrži“ u infuzioni rastvor stavljaju i nešto jače). Nije isključeno ni to da su kanile ubodene direktno u mozak Prvog. Tako se čini posle ničim izazvanog intervjua Prvog, objavljenog u Kurirskom „Službenom glasniku“ u petak 16. avgusta 2013, na četiri stranice, sa „ukusno“ i „znalački“ odabranim fotografijama[1]. Pa da počnemo od toga. Prvi nad prvima je uslikan ravno sedam puta (napomena- fotografije u štampanom i elektronskom izdanju nisu istovetne). Naravno, naš Vođa se nalazi na naslovnoj strani „Qrira“- nadnaslov „Ekskluzivni intervju Aleksandar Vučić“, naslov „Imam Maršalov plan za Srbiju“. Gospodin Prvi je u svojoj najomiljenijoj molitvenoj pozi – dotiču se vrhovi prstiju. Na licu je blag osmeh. Sve na naslovnici je podvučeno žutim. Prva fotografija u tekstu stoji uz prvi antrfile i Prvi je opet u svojoj klasičnoj, savetovano prepodobnoj pozi, sklopljenih prstiju. Na sledećoj fotografiji (Vučić stoji, naslonjen na solbank masku radijatora) koja zaprema vertikalno pola strane Kuriroglasnika, vidi se da gospodin Prvi vodi računa o garderobi- u prvom planu je (ako ne računamo taj osmeh site lisice) laneni plavi sako – nov, ispod koga je nova svetloplava košulja – dugačkih rukava (prošla su ta vremena kada je imitirao antitrendi Šešelja i nosio flekavu kravatu uz košulju kratkih rukava). Tu su i farmerke – izbledele ali čini se, baš nove. Na sledeće tri fotografije Prvi žustro objašnjava novinarki svoj Maršalov plan – kako ga je sam nazvao (nije nam jasno zašto ga nije nazvao Vučićev plan – to je, mora biti, zbog upadljive skromnosti našeg Vođe). Tri fotografije su istovetne, izuzev što Vučić (stoji) iskazuje svoju veštinu u pomeranju ruku na hiljadu načina (vidi se vežbao je, kako su mu i savetovali. Što bi reko Rundek: „Pusti da ti sviram, duša gine od tišine. I ne boj se buke, to što svira to su ruke“. Poslednja fotografija je onako, reprezentativna, državnička: Vučić u tamno zelenoj fotelji – u prvom planu su, svakako ruke, ovaj put jedna šaka preko druge – ozbiljan pogled – u pozadini državna zastava, naravno, istaknut grb.

Mrlje prošlosti

Članak ima tri kraća antrfilea. Prvi antrfile objašnjava ono što vidimo na fotografijama. Nepokolebivu rešenost Vođe da se ne da uzdrmati podsmesima zbog poza koje zauzima. Rešenost da se pokaže da su te poze baš „in“ i da on čvrsto stoji iza njih (u poslednjih par meseci zapaženo je izvesno kolebanje našeg Vođe apropo zauzimanja savetovanih poza, ali ekskluzivni intervju pokazuje rešenost Prvog da raskrsti sa sumnjama u tom pogledu). Taj antrfile ima naslov „Govor tela – Moje ruke su čiste“. Hm. Nešto mi se čini da je gospodin PP neoprezno i nehotice podsetio na Čedomira Jovanovića, koji je takođe imao opsesiju higijenom ruku. Doduše, Jovanović je beše uprljao ruke, čisteći Srbiju? Kod Prvog stvari izgleda stoje obrnuto: ruke su mu čiste, ali Srbija nije? Sledi vispreno pitanje Marije Kordić, iskusne novinarke: Imate karakterističan način držanja ruku „u trouglu“. Odakle vam taj gest?. Sledi još vispreniji odgovor: “Uvek sam želeo da mi ljudi vide ruke (Vidi ruke!- kažu svi šibicari – op.aut.). Nisam nikome ništa uzeo, ništa oteo. Važno je da vam ljudi vide ruke. Ja sam krupan čovek, da ih držim samo ispred sebe, izgledalo bi smešno. I onda nađete da to izgleda malo skromnije (op. aut. Rekoh vam da su u pitanju skromnost i skrušenost), morate nekako da ih skupite, i taj gest je tako spontano došao (ha, ha – op. aut.). Ništa drugo). Mislim da je to poštenije nego da držim ruke ispod stola, jer to izgleda kao da nešto muljate, krijete, kradete. Nemam šta da krijem. Moje ruke su čiste i ne stidim se da ih pokažem“. Gospodin Vučić gubi iz vida da se ljudi, bar neki ljudi, svega sećaju. Sećamo se da gospodin PePe ove poze zauzima tek poslednjih trinaest meseci - otkako je postao Prvi Vođa. U prethodnih devetnaest godina karijere nije tako tiho i svečano govorio i nije imao ove geste i grimase. 

Kada su ga učili kako da uvede nove poze i gestove i da izbaci neke stare, objasnili su mu i kako ti novi znaci treba da naglašavaju ritam izgovorenih reči. Zbog toga se i zovu „dirigentski znaci“. Na tri gotovo istovetne fotografije Vučić stojeći demonstrira tri „dirigentska znaka“ – dlanovi na gore, dlanovi na dole i dlanovi jedan ka drugom. Na poslednjoj, „državničkoj“ fotografiji ruke su preklopljene. Nove poze i izraze Vučić demonstrira otkako su mu angažovali skupo plaćene strane medijske i PR savetnike. Stoga je neistina da je oduvek voleo da mu ljudi vide ruke. Dok je bio radikalac, do toga mu je bilo stalo ko do lanjskog snega.

Ceo odgovor koji je dao je, u stvari, prepričavanje onoga čemu su ga naučili savetnici.  

Treći antrfile ima naslov: “Na infuziji pet puta za tri dana“. Opet se radi o sugerisanom pitanju, o patetičnom ziceru za prikupljanje političkih poena. Novinarka hvali Vučića, već samim pitanjima: „Niste otišli na odmor, svaki dan ste na poslu do 20 časova. Kako izdržavate takav tempo? Vučić odgovara: “Kao što možete da vidite, primio sam pet infuzija u poslednja tri dana, što mi se vidi po rukama“. Pošto je Vučić u sakou i košulji dugih rukava, biće da je skidao sako i zavrtao rukave da pokaže svoje stigme, svoje rane Isusove – inače kako drugačije protumačiti to njegovo: „Kao što možete da vidite...“? Opet ispoljava narcizam. Novinarka ga pita: “Zbog čega?“, a naš Vođa veli: “Zbog pada imuniteta. Ali to je sitnica, nevažno je, traje sat vremena dnevno“. Svakako smo dirnuti voljom našeg Vođe da se bode na radnom mestu, pet puta u poku tri dana, svaki put po sat vremena. Žrtvuje se čovek za Srbiju, to ti je. I čitajući sve ovo mi, vidimo da se tu radi o jednoj komediji, parodiji- farsi verovatno. Možemo (?) lako zamisliti Vučića u luksuznom kabinetu u Nemanjinoj, kako sedi za radnim stolim, zavrnutih rukava, uz stalak za infuziju i kanilom u veni, kako prima delegacije, kako razgovara sa, iz Amerike, vaskrslim Lazarom, kako kombinuje i rekonstruiše. Sledi pitanje: “Dolazi doktor kod vas u Vladu da vam da infuziju?“. Da, kaže Vučić. „Moj doktor Zlatko Lončar dođe ovde, dobijem infuziju kad god se osećam loše. Kad mi je pritisak loš, onda dođe doktor Dinčić, to su dvojica mojih prijatelja koji mi pomažu da izdržim“.

Zabrinuta novinarka pita: “Ne bojite se da možete da imate ozbiljne posledice po zdravlje?“. Naš Dragi Prvi Vođa u stilu buntovnog deteta kaže: “Baš me briga. Zanima me samo kakav ću rezultat imati iza sebe i žuri mi se. Uopšte mi se ne stoji i ništa mi se ne čeka. Mnogo, mnogo mi se žuri. Pogledajte, ko je pre samo nekoliko meseci mogao da pomisli da ćemo na ovakav način uvoditi ministre? (Da, zaista, to nikom normalnom ne bi palo na pamet! Op. aut.). Ljudi traže ozbiljnost, da vide da neko hoće nešto da menja u ovoj zemlji. I zato žurim, zato me ne interesuje da li mi se odmara. Nisam slanu vodu ni pomirisao, a kamoli se okupao, ne pamtim otkad. Pa šta? Bio sam u Abu Dabiju, nisam se okupao. Pa šta? Postoji drugi posao, mnogo bolji, lepši – da nešto uradim u Srbiji. Kud ćete lepši i veći posao“.

Vratimo se pomenutom antrfileu. Pogledajte samo te dečije izraze – „Baš me briga“- „Pa šta?“ – „Pa šta?“. Pogledajte taj detinjasti način razmišljanja: „Nisam slanu vodu ni –pomirisao, a kamoli se okupao, ne pamtim otkad“. Uzmimo da je PePe propustio da ide na odmor i ovog i prošlog leta kada je formirana vlada. Međutim u godinama pre toga, ništa ga u tome nije sprečavalo. Bio je zamenik predsednika SNS, nije nigde žurio, bavio se enologijom, sedeo je na stiroporu, kampovao je u Tominoj bolničkoj sobi tokom gladožeđomora itd. Stoga su tvrdnje da „ne pamti otkad“ na tankim nogama. Eno i Nikolića, godinama unazad mediji izveštavaju o egzotičnim destinacijama, poput Kube, na kojima on letuje. Takođe, pominjanje nekupanja u Abu Dabiju je smešno. Uobičajeno je za zvaničnike, ne samo na Zapadu, da se ne kupaju na plažama npr., kada su na službenom putovanju, a to zvanične državne posete jesu. Uobičajeno je da se i tzv. slobodno vreme koristi za rad, sastanke, pripreme za sastanke, protokolarne događaje... Samo pominjanje toga govori da Vučić robuje onom nakaradnom načinu razmišljanja po kome se službena putovanja koriste za lično uživanje. Da nije tako, ne bi mu palo na pamet da pominje nekupanje u Abu Dabiju. Uz to, potpuno je komična suština njegove tvrdnje – žrtvovao sam se za narod, tako što se nisam kupao u Abu Dabiju. 

Čudni slučaj doktora DŽekila i gospodina Hajda

Van šale, iritiraju demagogija i patetika kojima ovaj intervju obiluje. Nepodnošljiva je tolika količina hvalisavosti. U prethodnom tekstu o rekonstrukciji vlade, govorili smo o ego stanju Prvog potpredsednika vlade[2]. O tome da je stalno u Detetu. Ima tu još mnogo toga. Radi se o naduvanom egu, o mesijanskoj psihozi, o verovanju u sopstvene nadljudske sposobnosti, u nekakvu Svetu Misiju. Istovremeno, sećamo se Aleksandra Vučića, genseka SRS, demagoga, drskog bukača, primitivnog šoviniste, Šešeljevog apologete. Sećamo se ovog čoveka, koji je bahato odbijao da plaća račune Telekomu Srbije za telefonske račune 15 meseci, vajkajući se malom poslaničkom platom. Sećamo se kandidata za gradonačelnika koga su tri puta do nogu potukli protivkandidati- dakle sećamo se čoveka koji nije uspeo da postane ni gradonačelnik a sada vlada Srbijom mimo Ustava i zakona (nije ni predsednik ni premijer). Da li je to taj isti čovek? Onaj Vučić, gensek SRS, petnaest godina žario je i palio, kao šampion jedne primitivne demagogije.

Dakle, možda se ne radi o mesijanstvu, možda se radi o čistoj demagogiji kojoj je Vučić tako vičan? Pre se radi i o jednom i o drugom. Zna Gospodar Vučić čime nas sve obmanjuje, ali to istovremeno ne isključuje ushićenje samim sobom. Popularnost SNS i njegova lično mu pomažu u toj samoobmani i obmani uopšte. Udvorištvo kojim ga javno obasipaju je odavno odvratno. Ponovićemo tvrdnju da se stvara kult ličnosti, koji počinje značajno da nadrasta onaj poslednji relevantni, kult Slobodana Miloševića. Postoji važna razlika – Vučić ima i nepodeljenu podršku Zapada, medija i velikog dela opozicije. Pošto se i inače radilo o nedovršenoj ličnosti, sasvim je jasno da su uzlet u nebo popularnosti i pre svega neslućena moć i vlast u poslednjih godinu dana, dalje uticali na nezdravo narastanje ega Aleksandra Vučića. On se našao u poziciji deteta ili neke druge nedorasle osobe kojoj su kao u nekom filmu fantastike, date mogućnosti- oruđa i oružja da iživljava svoje fantazme. Ako dozvolimo da negde i postoji tračak dobrih namera- dovoljno je da se setimo konstatovane anamneze i psihološkog profila i da kažemo- put u pakao je popločan dobrim namerama. Naš Prvi Vođa neodoljivo podseća na glavnog junaka knjige Roberta Luisa Stivensona- „Čudni slučaj doktora DŽekila i gospodina Hajda“. Da podsetim, knjiga je nastala kao kritika dvostrukog morala. Osnovno pitanje je ko je pravi Aleksandar Vučić – onaj koji je petnaest godina izigravao gospodina Hajda, ili ovaj, koji pet godina igra ulogu doktora DŽekila? Kao i u slučaju Stivensonovog junaka radi se o ličnostima potpuno suprotnog ponašanja. Ako neko želi još jedno poređenje, recimo da Vučić liči i na jednog antiheroja iz kultnog Alana Forda – Gumifleksa (da vas podsetim, to je strip junak koji poseduje moć da uzme bilo čije obličje – dok je sam veoma neuglednog i fluidnog lika).

Sine, moj sine

Vučić počinje intervju naklapanjima o strancima u vladi. Tvrdi da je Lazar Krstić profesionalac, što je neutemeljeno, jer isti ima nedovoljno radnog iskustva pri tome ne i onog na radu u državnoj upravi i rukovodećim poslovima. Takođe, neistinito tvrdi da je to prvi put da je neko doveo stručnjaka i prvi put da jedna stranka za sebe nije tražila resor finansija. Opšte je poznato da je Milošević ovde doveo i Avramovića i Panića, kao što su Labus i Đinđić 2000. i 2001. doveli „stručnjaka“ Božidara Đelića, kao vanstranačku ličnost na mesto ministra finansija i ekonomije. Đelić je tada imao 35 godina i značajno iskustvo za razliku od Krstića – a obojica su dovedena iz iste konsultantske firme – Mekinsija. Sasvim je jasno da Krstić ne ispunjava uslove potrebne za ministra finansija. Za sada, bez obzira na njegove kvalitete, on nema dovoljno znanja i iskustva da bi bio ministar u zemlji koja je u finansijskom ropcu. Takođe, sumnju izaziva to što njegova biografija, nije predstavljena javnosti. Izvesnu sumnju pobuđuje i činjenica da je Krstić sam (privremeno?) zatvorio svoj Fejsbuk nalog (prethodno je zabeleženo da je tamo već objavio da je ministar finansija iako nije još izabran- a nema ga na sajtu Mekinsija, među Glavnim saradnicima, što znači da je zaista napustio Mekinsi). Pitanje je zbog čega je zatvorio svoj FB nalog- to se lako ustanovi ako se pokuša uspostava linka sa Gugl naloga na FB nalog?[3]

Jedan dnevni list je objavio nešto podataka sa sajta Forskver i određene fotografije i podatke iz kojih možemo shvatiti da je gospodin Krstić bio na letovanju u Portoriku sa „prijateljem“. Indikativno je da gospodin Krstić nije oženjen i da, koliko se čini, nema ni devojku. Nevezano za njegovu seksualnu opredeljenost, postavlja se pitanje da li su naše bezbednosne službe uopšte izvršile bilo kakve sigurnosne provere lica koje treba da preuzme najvažniji resor u srpskoj vladi? Najviše podataka o Krstiću ima naravno na poslovnom Linkedin-u[4]. Iz tog profila gospodina Krstića se može videti da on poseduje Bačlor (Bachelor of Arts) diplomu Jejla (Yale University B.A., Ethics, Politics, and Economics; Mathematics). Ova diploma se stiče posle trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg školovanja. Dakle završio je tzv. Undergraduate studije. Na Jejlu , kao i na ostalim Ajvilig univerzitetima, posle osnovnih studija, postoje i tzv. Graduate studije koje najčešće traju još dve godine, posle čega se dobija master diploma (M.A., M.Sc.). Posle toga postoji i doktorat (Ph.D.) koji traje još dve godine. Sve je slično kao i kod nas. Posedovanje bačlor diplome teško može biti preporuka i dovoljan uslov da bi jedan dvadesetdevetogodišnji stariji saradnik iz Mekinsija postao ministar finansija Srbije. U Srbiji se bačlor diploma osim posle prvog stepena studija, može dobiti i u Visokim školama (bivšim Višim školama)-u SAD se to zove i koledž diploma, a ovde se nekad to zvalo diploma Više škole.Toliko o tvrdnjama da je Krstić genije, vunderkind i u rangu Nikole Tesle! Radi se sigurno o briljantnom učeniku i studentu ali to je sve. U samom Mekinsiju[5] postoji pet konsultantskih nivoa-razreda. Najniži je Poslovni analitičar -Business analyst, sledi Saradnik-Associate, potom Poslovni menadžer-Engagement manager, posle toga Stariji ili Glavni saradnik-Associate principal, i na kraju Partner-Partner. Postoje i tri nivoa koja se mogu ukrštati sa ovih pet a to su nivoi stručnosti (Specialist, Expert, Senior expert). Naravno iznad svih pomenutih je upravni menadžment- direktori npr.

Vidimo dakle da je gospodin Lazar Krstić posle pet godina i sedam meseci dogurao do četvrtog hijerarhijskog stepena konsultanata- Associate principal. Nije odabrao da nastavi veoma skupe master i doktorske studije, već je odabrao ponudu Mekinsija. Plata je poprilična za naše uslove i varira u zavisnosti od uspešnosti. Međutim posao koji je radio gospodin Krstić za američke uslove nije ništa neuobičajeno ili posebno. Stoga mora biti da se u Mekinsiju čudom čude koja je sreća snašla Krstića (to će biti sjajno za njegovu biografiju ako karijeru bude želeo da nastavi u SAD). Možda se i ne radi o sreći, već sugestiji koja je vešto doturena Vučiću? Možda znaju da je Srbija mala i siromašna. Možda misle da je Srbija banana država u kojoj mlađani i neiskusni saradnik ko od šale postaje ministar? Možda znaju a možda i ne, da je Srbija pod mekom okupacijom SAD i EU? Možda znaju a možda i ne, da američka administracija ulaže stotine hiljada dolara u pojedinačne mlade talente iz raznih zemalja, koji dobijaju stipendije za studiranje u SAD, a kasnije se ti mladi ljudi, često vraćaju na visoke pozicije u svojim zemljama? Mnogi od njih postaju pravi teledirigovani emisari svoje druge zemlje i služe njoj, a ne onoj pravoj domovini. Takav slučaj je bio Đelić, harvardovac i mekinsijevac. Za njega je belodano da je slepo služio interesima SAD i EU, kao što je belodano da je za to vreme služio i sebi, stekavši desetine miliona evra- sve sa tetkinog kauča. Izvesno je danas, trinaest godina posle dolaska, da je Božidar Đelić jedna od najvećih štetočina koja se pojavila na ovim prostorima.

No, vratimo se na intervju. Sledeće što saznajemo je nešto što takođe opisuje egomaniju Prvog, a to je da se on Krstiću obraćao sa „sine“ („Rekao sam mu: Sine, imaćeš mnogo problema“, „To sine, i tebe čeka“). Treba da imamo u vidu da je Vučić od Krstića stariji samo 14 godina pa je potpuno neprilično da mu se obraća sa „sine“. Možda je bivši zemunski radikalac mogao da se obrati Krstiću sa „brate“ ili „ tebra munze konza“ ? Ali nije. Manimo se šale, ova epizoda govori o stanju ega našeg Vođe. Umislio je da Otac Nacije da je Veliki Mesija, Spasilac svekolikog srpstva i da može on, četrdesettrogodišnjak, da se praktično tridesetogodišnjaku, obraća sa sine. Radi se o opasnoj egomaniji (nekome će se učiniti da smo nepravedni i ostrašćeni prema Vučiću – nismo – npr. Nikolića i Dačića ne možemo oceniti kao ljude koji pate od egomanije). Što je još gore, Vučić gospodina Krstića naziva i „mali Lazar“, što je uvredljivo („Mali Lazar je dospeo do toga da bude jedan od najboljih operativaca u „Mekinsiju“). Kakav je to um? Jasno je da Vučić nema nameru da vređa ili nipodaštava Krstića ali on to nehotice čini. Kao što je jasno i zbog čega. Zbog iskrivljene slike o samom sebi (distorted self image – Mali Lazar – Veliki Vučić).

Dalje u članku Vučić opširno brani odluku da se dovedu stranci u vladu Srbije, o čemu smo govorili u prošlom članku i što nećemo ponavljati. Što je najgore, Vučić i dalje brani sopstvenu odluku da u vladu dovede čoveka za koga se osnovano sumnja da je seksualni manijak i silovatelj („Sa gospodinom Stros Kanom sada razgovaramo da vidimo možemo li se saglasiti o važnim elementima koji treba da budu obavljeni u Srbiji ili su nam pogledi drugačiji. Očekujem rasplet u narednim danima.“). Da li smo svi razumeli šta znači rečenica „možemo li se saglasiti o važnim elementima koji treba da budu obavljeni u Srbiji“? Elementi koji treba da budu obavljeni u Srbiji? To se zove praznoslovlje. Ili još bolje „patkogovor“ (ducktalk) kako je to svojevremeno nazvao DŽordž Orvel u svom dragocenom delu „1984“ – Orvel govori o idealu Partije –da se govori iz grla, a ne iz mozga.

"Maršalov" plan

Pre dvadesetak godina Zabranjeno pušenje je imalo koncert u DKC-u. Tokom koncerta pokvarilo im se ozvučenje i Nele Karajlić je rekao: “Crko nam Maršal“. Grupa je imala poprilične probleme dok nisu objasnili da nisu mislili na pokojnog Maršala. Ovo pominjem jer je Vučić u svom stilu izmislio nekakav projekat obnove države- koji bukvalno ne postoji i za potrebe medija ga nazvao „Maršalov plan za Srbiju“. I taj Maršalov plan je abortiran, pre nego je i začet. U taj plan Vučić ubraja (citiram ga onim redom kojim on govori u intervjuu): Da Srbija bude kao Singapur, da dovedemo strance u vladu, da obezbedimo vladavinu prava i izborimo se za najbolji mogući ambijent za biznis, da skratimo rok za dozvole za izgradnju na mesec dana, da nam Emirati budu šlag na torti, da imamo bolje industrijske kapacitete, razvijeniju poljoprivredu, da navodnjavamo sve naše površine a ne samo pet odsto, da napravimo najbolji banjski turizam, da na Dunavu napravimo apsolutno čudo, da kažemo da smo snažni u energetici, rudarstvu, poljoprivredi, da sprovedemo reformu javne uprave, da restrukturiramojavna preduzeća, da sprovedemo penzionu reformu, da izgradimo 30 izvanrednih hotela, i skupih i jeftinih, na obali Dunava, da izgradimo marine, plaže, možemo da uvežemo to (nejasno je na šta misli-op.aut.) sa Borskim jezerom, da naše banje (opet te banje- op.aut.) podignemo infrastrukturno, da u njih dovedemo i Kineze i Japance,(zašto samo njih- op.aut.) pošto oni to traže (a, zbog toga, nismo bili toga svesni- op.aut.), da završimo Bistricu, topionicu u Boru, Petrohemiju, s Mubadalom da završimo fabriku čipova, Boš da dođe u Pećince, Mercedes nam dolazi na razgovor“. I to je po Velikom Vođi- njegov Maršalov plan. Idući put očekujemo da u plan uvrsti gradnju raketa za odlazak na Mars, leteće kitove, kancelariju za brza pitanja i spore odgovore, nevidljive avione i tenkove, europolis u vodi, podzemne fabrike i sve ostalo dostojno Barona Minhauzena. Gde Vučić tu vidi „PROJEKAT OBNOVE DRŽAVE“ nikome ne može biti jasno? Vučić je najavio da će „Maršalov plan“ biti napravljen do kraja godine „uz znanje, umeće i angažovanje velikog broja ljudi, stranih i domaćih stručnjaka“. Dalji komentar „Maršalovog plana“ nije potreban.

Leti, leti...Vučić

Na više mesta u intervjuu Vučić se hvali sporazumom sa kompanijom Etihad, kao da je belodano da se radi o uspešnom poslovnom potezu. Otprilike, PePe veli da niko nema argumente da kritikuje taj posao, već da skreću temu na raspravu o njegovim usnama. Naravno to niko nije činio ali je Vučiću veoma zgodna zamena teza. Evo šta je problem sa tim poslom.

Prvo, ceo posao je potpuno netransparentan i javnost ne zna za detalje Ugovora sa Etihadom jer vlada odbija da objavljuje bilo kakve memorandume i sporazume sa stranim investitorima. Drugo, država je na sebe preuzela sve stare dugove i gubitke JAT-a od oko 195 miliona evra. Država je preuzela i troškove ovogodišnjeg gubitka koji će biti oko 35 miliona evra. Država je preuzela i troškove socijalnog programa i otpremnina koji će biti oko 10 miliona evra. Sporno je i to što je objavljeno da je stari avioprevoznik – JAT- pre potpisivanja ugovora države i Etihada, dobio saglasnost za nabavku na lizing 10 aviona Erbas A319. Ako je to zaista tako onda će i ceo ovaj trošak platiti država. Da se sačekalo da to uradi Er Serbija onda bi trošak države bio prepolovljen. I konačno država se obavezala da će u Er Serbiju uložiti 100 miliona evra (kao i Etihad) a u budžetu za ovu godinu tih para apsolutno nema. Dakle, ceo „posao veka“ će građane Srbije koštati 340 miliona evra (plus troškovi lizinga 10 Erbasova). Etihad će uložiti 100 miliona evra. Ovo je „istorijski sporazum“ za Etihad i Emirate ali ne i za Srbiju.

U celom intervjuu Vučić se uopšte ne osvrće na katastrofalne rezultate njegove vlade za godinu dana, niti ga o tome, preparirana novinarka išta pita. Na primer- o superštetočinskom ugovoru sa stranim investitorima o gradnji solarnog parka za koji se ispostavilo da je prevara veka koja Srbiju može koštati 160 miliona evra odštete zbog nesprovođenja ugovora, koliko je najavila strana mešetarska kompanija sa kojom je Vučićeva vlada potpisala sporazum. Ni reči u intervjuu nema o masovnom umiranju dece i ostalih pacijenata, zbog katastrofalnog stanja u zdravstvu, ni reči o Briselskom sporazumu i Srbima na Kosovu, strahovitoj nezaposlenosti, padu standarda, rastu cene struje, o propaloj maloj maturi, prestanku ulaganja u nauku i kulturu, katastrofu u poljoprivredi, nestašicama lekova, bezrazložnoj amnestiji za oko 3000 kriminalaca. To su problemi koji se ne tiču našeg Minhauzena.

Neko će upitati zbog čega ovolika analiza jednog intervjua, zbog čega ovolika analiza ličnosti itd. itd. Mislim da je odgovor jasan. Radi se o čoveku koji presudno utiče na naš svakodnevni život, i koji to želi da čini još jako dugo- a sve govori da mu to polazi za rukom. Radi se o čoveku koji je na putu da uspostavi apsolutističku vlast u zemlji. Ma koliko bile naduvana mnoga istraživanja (kreiranja) javnog mnjenja, jasno je da su rejtinzi Vučića i SNS-a veoma visoki. Radi se o čoveku koji je potpuni diletant, koji je potpuno nekompetentan za funkcije koje obavlja. Radi se o čoveku koji je u prvih 19 godina svoje karijere to i dokazao. Problem je u tome, što tu očiglednu činjenicu da je car go, da su u cara Trojana kozije uši, vidi (ili javno izražava) jako mali broj ljudi.