Jedan predlog za promenu zakona o praznicima

Poslanici Narodne skupštine Republike Srbije (prethodni saziv) usvojili su dana 5. decembra 2011. godine Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Ovaj zakonski akt objavljen je u „Službenom glasniku Republike Srbije“, br. 92/2011, a na snazi je od 15. decembra 2011. Navedeni broj „Službenog glasnika“ dostupan je svima i putem interneta, te iz tih razloga ovaj, inače kratak pravni akt, neće ni biti prikazan u celosti.

Ovim zakonskim aktom, budući da je objedinio već usvojene ranije akte na istu temu („Sl. glasnik RS“ 43/2001, „Sl. glasnik RS“ 101/2007), stiče se utisak da je uređena jedna veoma bitna oblast života ne toliko pojedinca, koliko srpskog naroda i države, ali, nije tako. Nešto je za pohvalu, a nešto bi valjalo menjati, odmah. Jer čitanje pojedinih rešenja daje više razloga za praznovanje drugim, ne baš prijateljski nastrojenim državama i vladama, pa i narodima...

Zakon je naravno, kao i sve što je identitetski izuzetno važno za srpski narod i državu, prošao gotovo nezapaženo, moglo bi se reći „mlako“.

Najproblematičniji je Član 5 i on bi gotovo u celosti morao da se promeni. U njemu doslovce stoji: „U Republici Srbiji se praznuje i obeležava radno Sveti Sava – Dan duhovnosti, Vidovdan – spomen na Kosovsku bitku, Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu – spomen na 21. oktobar 1941. godine i krvavu jesen 1941. godine kada su nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije.

Sveti Sava praznuje se 27. januara, Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu – 22. aprila, Vidovdan 28. juna, Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu – 21. oktobra.“

Šta je sve sporno?

Krajnje trapavo zvuči recimo formulacija „Dan duhovnosti“. Čisto preciznosti radi, trebalo bi da stoji „Dan srpske pravoslavne duhovnosti“ (Sveti Sava NIJE član ekumenskog kružoka, niti prizivač duhova, između svega ostalog što JESTE), kao što formulacija „spomen na Kosovsku bitku“ ima smisla jedino u kontekstu srpskog narodnog i državnog sistema vrednosti („Nebeska Srbija“). Ali, dok su ovde problemi više u terminološkoj nepreciznosti (koja uzrokuje i različita tumačenja, a ima i pravnih nepoznanica – „krvava jesen“), razdvajanje žrtava fašizma (valjda nacizma?) na žrtve holokausta (što su samo Jevreji), genocida (što su Jevreji, verovatno Romi, ali ko još? Srbi očito ne spadaju u ovu kategoriju) i „druge žrtve fašizma“ - gde, u rubrici „razno“, spadaju Srbi, valjda Rusi, Poljaci i ostala „boranija“ - jeste ponižavajuće. Da li su, recimo, Kinezi, bili žrtve u Drugom svetskom ratu i u koju „rubriku“ oni spadaju?

Ono što je „spin“ u ovom Zakonu je, uvrštavanje 21 oktobra 1941. godine (Kragujevački oktobar) u državne „dane sećanja“, a evo i zašto: Iako je decenijama širena „istina“ da je u Kragujevcu 21, 22... oktobra 1941 likvidirano (streljano) 7000 civila, među kojima i veliki broj školske dece, činjenice govore nešto sasvim drugo, što svedoči kako matematika, tako i arhivska građa. Ako je, a jeste, nemački okupator postupio po vlastitoj naredbi koja je podrazumevala streljanje 100 Srba za jednog ubijenog nemačkog vojnika, a 50 za ranjenog, podaci nam govore da je u zajedničkoj partizansko-četničkoj akciji ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika. Kako je jedan ranjeni preminuo, ukupno je reč o 10 mrtvih i 26 ranjenih nemačkih 

vojnika. Kada se sabere, po principu 100 za jednog, odnosno 50 za ranjenog, dođe se do broja od 2300 ljudi. Na stranu sad i neverifikovana dela posleratne emigrantske štampe i literature, da niko ne bi bio streljan, da se nad mrtvim nemačkim vojnicima četnici i partizani nisu bestijalno iživljavali, što je nemačkog zapovednika izbezumilo, pa je naredio odmazdu. Neki kragujevački istoričari, koje ne želim da imenujem da ne bi imali problema, rekli su mi da je 7000 mrtvih ukupan broj žrtava u celom srezu tokom sve četiri godine ratovanja.

Nemačka građa o količini izdate municije govori takođe o realnosti broja od 2300 streljanih. To nikako nije malo, naprotiv, previše je, ali, nije 7000, a pogotovo nije najveće srpsko stratište u Drugom svetskom ratu. Uostalom, da li je moguće da niko nikada nije prebrojao i popisao streljane?

U mojoj Bačkoj je, primera radi, samo tokom ulaska mađarske vojske  aprila 1941. ubijeno preko 2500 samo srpskih i samo civila, o čemu se decenijama nije ni govorilo, jer je u vreme kada su srpski civili streljani, KPJ bila u koaliciji sa silama Osovine, poštujući sporazum Ribentrop-Molotov, (a ionako je reč samo o Srbima). I dan-danas ovaj pogrom pravoslavnih Srba je za veliki broj ljudi potpuna nepoznanica.

Šta je naročito opasno u ovako sročenom zakonskom predlogu?

Zamislimo, a to nije naročito teško, kako na državno sećanje – pomen u Šumaricama, pored niza domaćih zvaničnika, dođe i mnoštvo naših evro-atlantskih „prijatelja“. I kako kažu samo dve rečenice: „Jeste, strašno je to što vam se desilo i jako je dobro što obeležavate stradanje 2300 nevinih ljudi. A vidite: vi Srbi ste samo u jednom danu u Srebrenici ubili 8000 civila, samo zato što nisu vaše vere/nacije!“

Pripadam organizaciji (Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić“), koja se gotovo od osnivanja zalaže da se zakonski ustanovi Dan genocida nad Srbima i da to bude 10. april. Nekoliko godina smo na ovaj dan u srpskim pravoslavnim hramovima organizovali pomene za srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Toga dana 1941. je, kao što je poznato, osnovana Nezavisna Država Hrvatska – najmonstruoznija država u istoriji civilizacije. Mislim da ne postoji nijedan antifašista, a verujem da ne postoji niko normalan, kome bi ovaj predlog smetao. Siguran sam da ne postoji srpski rodoljub koji ne zna bar za jednu NDH bestijalnost.

Zato se nadam da će biti dovoljno mudrosti i odgovornosti među poslanicima novog saziva Narodne skupštine Republike Srbije da ovu oblast zakonski urede u skladu sa interesima srpskog naroda i države Srbije. A siguran sam da ni u regionu, kao ni bilo gde u svetu, niko normalan, a pogotovo niko bitan, neće reći nijednu reč protiv ovog predloga.