Политички живот | |||
Један предлог за промену закона о празницима |
уторак, 10. јул 2012. | |
Посланици Народне скупштине Републике Србије (претходни сазив) усвојили су дана 5. децембра 2011. године Закон о изменама и допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији. Овај законски акт објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије“, бр. 92/2011, а на снази је од 15. децембра 2011. Наведени број „Службеног гласника“ доступан је свима и путем интернета, те из тих разлога овај, иначе кратак правни акт, неће ни бити приказан у целости. Овим законским актом, будући да је објединио већ усвојене раније акте на исту тему („Сл. гласник РС“ 43/2001, „Сл. гласник РС“ 101/2007), стиче се утисак да је уређена једна веома битна област живота не толико појединца, колико српског народа и државе, али, није тако. Нешто је за похвалу, а нешто би ваљало мењати, одмах. Јер читање појединих решења даје више разлога за празновање другим, не баш пријатељски настројеним државама и владама, па и народима... Закон је наравно, као и све што је идентитетски изузетно важно за српски народ и државу, прошао готово незапажено, могло би се рећи „млако“. Најпроблематичнији је Члан 5 и он би готово у целости морао да се промени. У њему дословце стоји: „У Републици Србији се празнује и обележава радно Свети Сава – Дан духовности, Видовдан – спомен на Косовску битку, Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату и Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. године и крваву јесен 1941. године када су немачке окупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије. Свети Сава празнује се 27. јануара, Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату – 22. априла, Видовдан 28. јуна, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – 21. октобра.“ Шта је све спорно? Крајње трапаво звучи рецимо формулација „Дан духовности“. Чисто прецизности ради, требало би да стоји „Дан српске православне духовности“ (Свети Сава НИЈЕ члан екуменског кружока, нити призивач духова, између свега осталог што ЈЕСТЕ), као што формулација „спомен на Косовску битку“ има смисла једино у контексту српског народног и државног система вредности („Небеска Србија“). Али, док су овде проблеми више у терминолошкој непрецизности (која узрокује и различита тумачења, а има и правних непознаница – „крвава јесен“), раздвајање жртава фашизма (ваљда нацизма?) на жртве холокауста (што су само Јевреји), геноцида (што су Јевреји, вероватно Роми, али ко још? Срби очито не спадају у ову категорију) и „друге жртве фашизма“ - где, у рубрици „разно“, спадају Срби, ваљда Руси, Пољаци и остала „боранија“ - јесте понижавајуће. Да ли су, рецимо, Кинези, били жртве у Другом светском рату и у коју „рубрику“ они спадају? Оно што је „спин“ у овом Закону је, уврштавање 21 октобра 1941. године (Крагујевачки октобар) у државне „дане сећања“, а ево и зашто: Иако је деценијама ширена „истина“ да је у Крагујевцу 21, 22... октобра 1941 ликвидирано (стрељано) 7000 цивила, међу којима и велики број школске деце, чињенице говоре нешто сасвим друго, што сведочи како математика, тако и архивска грађа. Ако је, а јесте, немачки окупатор поступио по властитој наредби која је подразумевала стрељање 100 Срба за једног убијеног немачког војника, а 50 за рањеног, подаци нам говоре да је у заједничкој партизанско-четничкој акцији убијено 9, а рањено 27 немачких војника. Како је један рањени преминуо, укупно је реч о 10 мртвих и 26 рањених немачких војника. Када се сабере, по принципу 100 за једног, односно 50 за рањеног, дође се до броја од 2300 људи. На страну сад и неверификована дела послератне емигрантске штампе и литературе, да нико не би био стрељан, да се над мртвим немачким војницима четници и партизани нису бестијално иживљавали, што је немачког заповедника избезумило, па је наредио одмазду. Неки крагујевачки историчари, које не желим да именујем да не би имали проблема, рекли су ми да је 7000 мртвих укупан број жртава у целом срезу током све четири године ратовања. Немачка грађа о количини издате муниције говори такође о реалности броја од 2300 стрељаних. То никако није мало, напротив, превише је, али, није 7000, а поготово није највеће српско стратиште у Другом светском рату. Уосталом, да ли је могуће да нико никада није пребројао и пописао стрељане? У мојој Бачкој је, примера ради, само током уласка мађарске војске априла 1941. убијено преко 2500 само српских и само цивила, о чему се деценијама није ни говорило, јер је у време када су српски цивили стрељани, КПЈ била у коалицији са силама Осовине, поштујући споразум Рибентроп-Молотов, (а ионако је реч само о Србима). И дан-данас овај погром православних Срба је за велики број људи потпуна непознаница. Шта је нарочито опасно у овако сроченом законском предлогу? Замислимо, а то није нарочито тешко, како на државно сећање – помен у Шумарицама, поред низа домаћих званичника, дође и мноштво наших евро-атлантских „пријатеља“. И како кажу само две реченице: „Јесте, страшно је то што вам се десило и јако је добро што обележавате страдање 2300 невиних људи. А видите: ви Срби сте само у једном дану у Сребреници убили 8000 цивила, само зато што нису ваше вере/нације!“ Припадам организацији (Српски народни покрет „Светозар Милетић“), која се готово од оснивања залаже да се законски установи Дан геноцида над Србима и да то буде 10. април. Неколико година смо на овај дан у српским православним храмовима организовали помене за српске жртве у Другом светском рату. Тога дана 1941. је, као што је познато, основана Независна Држава Хрватска – најмонструознија држава у историји цивилизације. Мислим да не постоји ниједан антифашиста, а верујем да не постоји нико нормалан, коме би овај предлог сметао. Сигуран сам да не постоји српски родољуб који не зна бар за једну НДХ бестијалност. Зато се надам да ће бити довољно мудрости и одговорности међу посланицима новог сазива Народне скупштине Републике Србије да ову област законски уреде у складу са интересима српског народа и државе Србије. А сигуран сам да ни у региону, као ни било где у свету, нико нормалан, а поготово нико битан, неће рећи ниједну реч против овог предлога. |