Kad Karadžić postane Dabić

Evropa, kao ona koja poslednjih godina više „nema alternativu“, u ovdašnjoj javnosti funkcioniše poput sudbine. Njena priroda je onostrana, nismo kadri da razumemo u celosti smisao njenih zahteva, neumitnost određuje težinu njenog pritiska. Samo bezumni među smrtnicima smeju da se suprotstave onome što je neizbežno. Čitava srpska politička scena preselila se u taj registar nužnosti, gde se vođstvo svelo na veštinu tumačenja i servisiranja onoga što sudbina zapoveda. Ipak, nije potrebno previše obrazovanosti da bi se znalo da političku zajednicu kao takvu karakteriše mogućnost, a ne nužnost (Aristotel). Diskurs koji u politici isključuje mogućnost i uspostavlja nužnost nije autentičan politički diskurs, već je izraz ideološke strategije totalizacije vlasti, one vlasti koja samu sebe depolitizuje i premešta na mesto božanskog, neumitnog, mesto kome se moraš potčiniti bezuslovno. U Srbiji, svaki pokušaj preispitivanja osnovnih ideoloških pretpostavki (demokratija, Evropa, slobodno tržište), kao pokušaj koji teži da prevede ideološki privid nužnog u politički moguće, završava nigde drugde do u – famoznim devedestim – pravom raju za bogootpadnike: živelo se od bezakonja, kralo se, klalo, silovalo... Prethodna dva izborna ciklusa obeležena su borbom na život i smrt između bogougodnih Evropejaca i bogootpadnika iz devedesetih. Da je ta alternativa nestabilna svedoči predizborna „činjenica“ prelaska DSS-a u tabor devedesetih, kao i postizborna činjenica evroreformskog „preobražaja“ SPS-a. Ispostavilo se da „mračne devedesete“ i „evropska budućnost“ mogu, bez naročitih problema, da premoste međusobne razlike uz mali napor koji konstatuje, ništa drugo do to, da „Evropa nema alternativu.“  
Međutim, hapšenjem Radovana Karadžića, bratski zagrljaj prethodno zaraćenih partija postao je još čvršći, otkrivši da je među njima bilo saglasnosti i pre nego što je sastav u Skupštini Srbije destabilizovao tobožnje podele. Izgleda da je za „uspešan završetak saradnje s Tribunalom u Hagu“ bio neophodan baš SPS. Na kraju krajeva, nije li Milošević bio anti-nacionalista koji se zalagao za Jugoslaviju, dok su oni tamo „prekodrinski divljaci“ sejali zlo po Hrvatskoj i Bosni? Zalagao se za nju tako što je upravo zatvorio granice avnojevske Srbije, zadržao vojsku unutar tako sužene države, u rat poslao vikend-ratnike kojima je sve bilo dozvoljeno i, pri tome, svečano objavio da Srbija nije u ratu. Kada je Krajina pala, kolone u Srbiji nisu dočekane s dobrodošlicom. Naprotiv. Policija im nije dala da skrenu s puta gde su hteli i mogli, već je plan bio da oni naprave etničku protivtežu Albancima na Kosovu. Beogradska javnost ih se gadila kao gubitnika koji su zaslužili to što su dobili, i koji su dostojni jedino našeg prezira, jer su svojim ratovima skupo koštali „nas ovde“, koji nismo ratovali, ali smo „zbog njih“ bili izolovani pod sankcijama, itd. Već godinama za naše građane „najcrnje“ asocijacije na devedesete predstavljaju redovi u prodavnicama, nestašice, inflacija. U isto vreme, pripadnici istog naroda, nekoliko stotina kilometara zapadnije mogu navesti kao asocijacije na taj period: oružane obračune, nasilje, izbeglištvo, smrt na sve strane... Neposredna tekovina Miloševićevog impotentnog rada na jugoslovenskom projektu jeste podela između samih Srba na prekodrinske – „ratoborne“ – koji su dobili ono što su tražili i na ovodrinske – „ miroljubive“– koji su hteli najbolje, ali je sve propalo zbog krvoločnosti onih prvih. Preuzimanjem vlasti 2000. godine, Demokratska stranka je pokazala kontinuitet s miloševićevskim pristupom rešavanju nacionalnog pitanja. Lik prekodrinskog gubitnika rata lako se prebrazio u lik ovodrinskog gubitnika tranzicije. Isti oni koji nisu umeli da vode rat, sada su nesposobni da se „emancipuju“ od svoje mržnje, pogledaju sebe u oči i priznaju krivicu za sve nedaće i „svoje“ i „naše“, jer su nam sa svojim političkim vrhom (Karadžić, Mladić i drugi) obešeni oko vrata, te zbog njih ne možemo munjevito da pohitamo u Evropu. Otkrivanje i hapšenje Karadžića kruniše brak DS-a i SPS-a i učvršćuje fantaziju o „boljim i gorim“ Srbima. Proklamovano nacionalno pomirenje između dve partije obećava ništa drugo do nastavak stvarne unutarnacionalne netrpeljivosti. Karadžićev dvostruki identitet u potpunosti podržava tu fantaziju. Dakle, imamo „psihijatra krvoloka“ sa Pala koji u kosmopolitskom Beogradu postaje iscelitelj Dabić, koga svi hvale da je bio veoma ljubazan u ophođenju s ljudima i koji na pomen „haških nepravdi“ reaguje pomirljivo, u stilu „sve to tako mora biti...“ Tranzicija Radovana Karadžića u Dragana Dabića oslikava u glavnim crtama fantazam o sveopštoj srpskoj tranziciji iz Balkana u Evropu. Ali, nije dovoljno uhapsiti samo Karadžića, najpre bi trebalo uhapsiti dr Dabića.