Како је обезбеђење предузећа "Јовањица" штитило голе животе грађана Београда од напада парадајза-убице и помахниталих корнишона?

Како је обезбеђење предузећа „Јовањица“ штитило голе животе грађане Београда од могућег напада парадајза-убице, краставца-манијака, помахниталих корнишона и разјарене паприке?

Органска храна је храна која је узгајана по стандардима органске производње, односно без употребе пестицида и вештачких ђубрива када су житарице, воће и поврће у питању, односно антибиотика или хормона у узгоју животиња чије се месо, али и друге намирнице животињског порекла (јаја и млечни производи) користе у исхрани.

                                    (Дефиниције и појашњења појма „безбедности хране“, Миланко Шеклер, 05.07.2023. Креаљево)

 Пре много година, читајући нашу дневну штампу наишао сам на податак да је влада Немачке донела одлуку да се целокупан вишак „органске хране“ произведене на територији Немачке, откупи по тржишним ценама и искористи за исхрану деце у вртићима и нижим разредима основне школе.

Зашто? Зато што је органска производња, односно производња органске хране, веома осетљива и специфична грана пољопривредне производње. Таква производња је због стриктних забрана употребе пестицида, хербицида, вештачких ђубрива, генетски модификованих сорти биљака, у самом старту осуђена на вишеструко ниже приносе, и добијање плодова који су обично ситнији, неугледнији и самим тим, много тежи за пласман и продају. Другим речима, тешко је организовати профитабилну или бар самоодрживу органску производњу. Сорте поврћа које се користе у органској производњи су углавном оне које су отпорније на болести, односно сорте поврћа које су сличније својим дивљим прецима из природе од којих су дугом селекцијом и настале. Дакле, сорте што „дивљијег и изворнијег“ парадајза, паприке и краставаца, су најидеалније за органску производњу јер иако дају много мањи принос, те биљке су јаче и отпорније на болести! Запамтите ово добро.

Најбоље је да то објаснимо на неком примеру. Ако уобичајена производња паприке, са применом свих агротехничких мера заштите (употреба и прскање свим и свачим!), обезбеђује принос паприке и до невероватних 50 тона по хектару, код органске производње паприке (без примене свих агротехничких мера), може износити свега 10 до највише 15 тона паприке по хектару! Самим тим, таква органска паприка мора имати цену која је 4 до 5 пута виша од цене обичне паприке, како би произвођач могао да издржи тржишну конкуренцију „обичне - прскане“ паприке. Значи, ако је цена обичне паприке 100 динара, онда органска паприка мора да кошта 400 до 500 динара по килограму! Тако високу цену органске паприке, огромна већина потрошача у Србији није у могућности да плати, те произвођач органске паприке трпи снажан негативан утицај тржишта и не може да прода своје производе, па самим тим ни да обезбеди зараду и финансијска средства која би му омогућила макар минималну зараду и наставак бављења овим видом производње. Да не наглашавам додатно, да је таква огранска паприка по правилу неугледнија, мања, има трагове болести (флекава), које су се могле појавити услед некоришћења хемијских средстава за њену заштиту од болести, итд.

Зашто вам све ово причам?

Па зато што сам фасциниран неким детаљима из већ годинама актуелног случаја предузећа „Јовањица“, против чијег је власника, као и одговорних лица у предузећу, покренут судски поступак. Већ је ноторна чињеница, са којом је јавност у Србији добро упозната, да је основна делатност овог предузећа била производња органске хране, односно органског поврћа. Дакле, органски парадајз, паприка, краставци, ротквица, лук, корнишони и слично. Многи високи функционери, министри, па и челници државе су се јавно похвалили како су са задовољством користили производе овог предузећа. У то уопште не сумњам, јер такво поврће засигурно има изванредан и укус и мирис, поред тога што је изузетно и хранљиво и здраво. Не сумњам и да је таква клијентела (високи функционери, министри, чланови управних одбора, и остали корисници „дебело платежних“ државних функција) имала проблем са плаћањем засигурно високих цена које су ти органски производи имали. На крају крајева, таква здрава храна, је засигурно утицала и на добро здравље наших државника, па су тиме могли да раде много више и дуже на својим радним местима (и много су мање користили боловање), па је постојала и велика корист по све грађане Србије, јер су „вође“ државе биле „здравије и вредније“, и спремне на велике напоре и самодорицања, зарад нашег бољег живота.

Неки од тих високих функционера су били толико задовољни органским производима односно поврћем предузећа „Јовањица“, да су решили и да дају директан допронос развоју овог предузећа, тако што су лично ишли у његове стакленике и њиве, и својим вредним рукама плевили, окопавали и брали ове дивне и здраве органске производе.

Држава је са своје стране, власнику одобрила и повољна новчана средства за проширење органске производње поврћа и самим тим добијање још већих количина овог „зеленог блага“, то јест органског парадајза, паприке, итд. Јако ми је драго да је Србија, за разлику од Немачке, развила своје оригиналне механизме за заштиту произвођача органске хране и стварања услова да тај вид пољопривредне производње буде испалтив и одржив.

У једном тренутку, јунак ове органске прозводње (а и приче!), власник предузећа „Јовањица“, се одлучује да прошири своју органску пољопривредну производњу и отпочне и узгајање индустријске конопље.

Очигледно је мудри и пословни власник „Јовањице“ знао шта ради и зашто. Наиме, та веома корисна биљака се као и некада, употребљава и дан данас за израду конопаца, платна, а у задње време се све више користи и у грађевинарству, и то као звучна и топлотна изолација која је без премца, при чему је иста и отпорна на пожаре и уз то потпуно природна. Од конопље се прави и најквалитетнији папир, на пример онај за израду новчаница (можда је у другој фази планирао и тај вид исплативе производње новчаница у својим стакленицима!), или онај за израду филтер врећица за чај или омот цигарета. Индустријска конопља се користи и за производњу уља које се користи у људској исхрани, или семена за исхрану људи и животиња. Биљка се користила и користи, и у производњи разних мелема и чајева, јер је поред свега у свом саставцу има исастојке који показују многа лековита својства. И на крају крајева, ко још од вас није видео водоинсталатера који приликом монтирања чесме или славине користи влакна кудеље да би спречио цурење воде. Та кудеља су уствари влакна добијена од стабла индустријске конопље.У задње време се ова корисна биљка користи и за производњу биодизела.

Власник „Јовањице“, и поред свих недаћа које су га задесиле, и даље мудро ћути и не износи у јавност, шта је од горе наведеног хтео да производи од те своје „индустријске конопље“: конопце, отираче, платна за једрилице, изолационе плоче за грађевинарство, папир, биодизел или нешто сасвим ново. Једино ми није јасно, зашто је овај доказано мудри човек сејао и садио индустријску конопљу у стакленицима, када се индустријска конопља у Србији гаји одавнина, па и сада, на  отвореним обрадивим површинама, и где уједно постиже изузетне приносе?

Да се власник „Јовањице“ тај помало дечије наиван, вредан и по својим речима богобојажљив човек (мада и курве говоре о свом поштењу) бар мало распитао код оних силних државних фунционера који су долазили код њега, и то у паузама док су окопавали и плевили његово поврће, могао је да сазна из прве руке да се индустријском конопљом у Србији засеје сваке године преко хиљаду хектара. Могао је одмах и да сазна из „прве руке“ да је зарада од производње индустријске конопље десетинама и можда стотинама пута мања од зараде коју он већ има од производње органског поврћа. Можда у том случају не би ни улазио у овај „бизнис“.

Само један велики наивчина и добрица, какав је власник „Јовањице“, је могао да почне да узгаја индустријску конопљу у стакленику, где су трошкови њеног узгајања стоструко већи него на обичној њиви односно на отвореном земљишту. Да би сте разумели за колико су преварили јадника, ево вам примера: рента за 1 хектар земље је око 500 евра годишње – а изградња 1 хектара пластеника кошта неколико десетина хиљада евра, а 1 хектар стакленика чак неколико стотина хиљада евра!

Из овога могу само заључити да је власник „Јовањице“ веома наиван и преварен човек! Јадан човек! Дакле, власник „Јовањице“ није злочинац већ жртва. Јадан богобојажљиви човек (можда је богобојажљив јер има због чега да се боји Бога!?) – и још га при томе сви нападају. У прилог изнетим чињеницама о прозводљи индустријске конопље у Србији, говори и податак да је наша Војводина некада била један од највећих произвођача индустријске конопље у Европи ( и историја је памти по берзи у Оџацима која је одређивал цену исте у целој Европи!). Моја маленкост памти да су ми мој деда и баба показивали неке справе и алате, за које нисам знао чему служе, па су ми они објаснили да се то користило некада за прераду конопље док су је и они сејали. А ради се о подручју око манастира Студеница. И да на крају још додам, да је највећи произвођач индустријске конопље на свету већ деценијама Кина. Уз напомену, да ни некадашња Војводина, ни данашња Кина, нису познате као региони који су производили или производе наркотике, већ, као што сам већ изнео, само као велики произвођачи индустријске конопље. Војводина некада, а Кина и некада и данас.

Зашто Вам све ово причам?

Па зато што сам у целој причи око предузећа „Јовањица“ највише фасциниран само једном ињеницом: да је то обично пољпривредно предузеће, имало огромно и професионално сопствено обезбеђење, кога се не би постидео ни „Гугл“, „Фејсбук“, „Твитер“ или „Кока Кола“! Није фасцинантна само чињеница, да је ангажовано толико људи од стране предузећа „Јовањица“, и то на пословима у директном обезбеђењу објеката за органску производљу поврћа и индустријске конопље, већ је импресивна и обученост, висока квалификованост и професионаизам тог особља. Замислите, ти обучени људи, су били наоружани до зуба, уз наквалитетнији видео надзор и чак опремом за обарање дронова (пушка за обарање дронова). Па људи моји, зар никога сем мене не запрепашћује чињеница, да је у том особљу било и појединаца из антитерористичких јединица Републике Србије, да су ту официри полиције, високо позиционирани службеници Војне безбедоносне агенције војске Србије, Безбедоносне информативне агенције Републике Србије, особље полиције, министарства унутрашњих послова, али и активна лица и службеници из свих горе поменутих институција! Најнижи ранг запослених су били бивши полицајци или војници. Убеђен сам, да би тако оспособљени и квалификовани људи, из обезбеђења предузећа „Јовањица“ могли да спрече и директан напад на парадајз и паприку, чак и плаћеника из групе „Вагнер“! Или би бар пружили отпор кога се не би стидела на нека већа војна јединица! Али ту није крај моје фасцинације организационим и предузимачким способностима власника предузећа „Јовањица“. Исти човек је прикупио у свом предузећу и велики број људи, који су у својој биографији имали и велико искуство и оптужбе и пресуде у вези производње марихуне и њене прераде у квалитетне наркотике. Тако експертски квалификованих људи је сем у предузећу „Јовањица“ било и у пословном окружењу власника „Јовањице“, односно у предузећима са којима је „Јовањица“ пословно сарађивала! Али тако квалитетних и стручних људи по питању илегалне производње марихуане је било и у ширем породичном и пријатељском окружењу власника „Јовањице“. Неки од њему баш блиских људи су због производње наркотика у подрумима инајмљених кућа, хапшени и суђени  још 2012. године.

Неко је власнику „Јовањице“ вероватно рекао да је један од критеријума квалитетне хране за људе и њена безбедност! И тако је убоги верник и пољопривредни произвођач, и уједно власник „Јовањице“, направио такав персонални и професионално квалификован састав обезбеђења у свом предузећу, да би могао да се ангажује на било ком ратишту!

Не, не и не! Знам шта сте помислили. Али нисте у праву! Па не би то што сте помислили ниједна држава, а поготово држава Србија никада дозволила. Ја сматрам да је велики верник, богобојажљиви и богоугодни власник „Јовањице“, оваквим окружењем, само хтео да спречи да му неко љубоморан на његове пословне успехе, случајно не „потури“ или „убаци“ марихуану у његово производне капацитете, и тиме га уништи! Зна добро власник „Јовањице“, какви су произвођачи органског поврћа у Србији, и како су спремни на све да би уништили своју конкуренцију! Па довољно је само да се прошетате неком од зелених пијаца у Београду, и да прођете поред њихових тезги са парадајзом, паприком, крставцима! Не може човек да прође, а да га не подиђе језа и страх, да му се не заледи крв у жилама, од тих страшних лица која стоје са оне стране тезги, и нуде вам „непрскани“ парадајз, паприку и краставце! Е због такве паклене конкуренције је власник „Јовањице“! морао да уведе такве мере „безбедности хране“! Неко је власнику „Јовањице“ вероватно рекао да је један од критеријума квалитетне хране за људе и њена безбедност! И тако је убоги верник и пољопривредни произвођач, и уједно власник „Јовањице“, направио такав персонални и професионално квалификован састав обезбеђења у свом предузећу, да би могао да се ангажује на било ком ратишту! И нека неко каже да његова органска храна није „безбедна“! И нека неко покуша да му „украде“ пословне тајне када се и како узгаја најбољи парадјаз или паприка. Чак и да пошаљу дрон да сними начин плевљења и копања, ту је „пушка за дронове“ којом ће оборити уљеза. Можда би дрон успео да прелети неку касарну или војни објекат, али поље парадајза и краставаца у предузећу „Јовањица“ никада!

Са друге стране, власник „Јовањице“ је сем тога што је обезбеђивао своје стакленике од евентуланог „убацивања марихуне“ у његове објекте, у исто време и чувао град Београд од евентуаланог бекства „дивљих, јаких и отпорних“ сорти парадајза, паприке, краставаца или корнишона!

Замислите, само на тренутак, да су из стакленика „Јовањице“, којим случајем пут Београда кренули полудивљи и дивљи плодови „парадајза-убице, краставца манијака, разјарене паприке или помахниталог корнишона“. Замислите колико би невиних живота жена, деце и изнемоглих стараца било угрожено! Е такво врхунско обезбеђење „Јовањице“ је чувало животе и здравље свих грађана Београда (без обзира на политичку оријентацију, старост, пол и верска опредељња) од описане опасности, односно пошасти „примитивних и полудивљих“ сорти поврћа!

Једино је потпуна енигма, од којих финансијких средстава је власник „Јовањице“ плаћао такво савршено и високо обучено обезбеђење! Лично познајем много пољопривредних произвођача органског поврћа у Србији, и знам да сви до једнога „кубуре“ са исплативошћу своје пољопривредене производње! Какав је менаџерски и предузетнички маг тај власник „Јовањице“ када уз све огромне трошкове ове врсте производње, која је због тога увек на самој граници рентабилитета, још успева и да том прозводњом финансира и плати овако обимно и професионапно обезбеђење?

Нити један од произвођача органских производа које познајем то не знају. Сви „произвођачи органске хране у Србији“ се диве власнику предузећа „Јовањица“ на његовим резултатима и успеху. Е колико би пољопривредних произвођача органске хране у Србији волело да им дође неки министар или макар секретар, или бар возач из неког министарства, и да им помогне док плеве и окопавају своје поврће! Платили би им они и добру дневницу и напунили им гепек здравом храном приде! Сви се они, ти произвођачи здраве хране у Србији питају: како је успео власник „Јовањице“ а они не!?

Многи од њих су спремни и да плате огроман новац за предавања и обуку, коју би власник "Јовањице“ требаода им одржи, а на којима би са њима оделио своје знање и искуство. Штета је да такав врхунски таленат за органску производњу у овој земљи, а који власник „Јовањице“ очигледно има, остане неоткривен и широј јавности Србије. Осим тога, сматрам да тако великом вернику, као што је он, за образовање и едукацију сељака сигурно не би ни био мотив новац! Он га има ко блата! Али сам сигуран да тако велики верник и доброчинитељ цркве, сигурно жели да учини и тако богодудно дело, као што је помоћ осиромашеним и намученим пољопривредним произвођачима Србије. Сељаци који производе здраву храну у Србији, не траже новац и донације од „Јовањице“, већ само рецепт и начин, на који могу да развију свој бизнис као власник „Јовањице“, односно траже само начин како да се од производње поврћа може пристојно да живи. Е то би био рецепт за „бољи живот“ читаве Србије! Мислим да би такав пројекат требало да подржи и држава Србија! Власник „Јовањице“ може променити лице Србије! Може Србију поставити на сам светски врх производње здраве органске хране. Људи моји, ако већ нека телевизија позове у госте власника „Јовањице“, молим их да у истој емисији гостују и пољопривредници и агрономи и други експерти из пољопривреде. Замислите како би било дивно да они директно од таквог генија могу да чују одговоре на сва своја питања. Па замислите да се у објектима предузећа „Јовањица“ отвори „Школа органске пољпривредне производње“! Па замислите када се сви ти сељаци после такве обуке врате својим селима и крену у производњу по тим принципима. Па Србија ће се купати у здравој храни! Цео народ ће бити срећан и весео! А власт која направи такав помак ће владати Србијом деценијама најмање.

Поука за крај

И на крају, после свега изнетог, наравно да ми јако смета, када се пред таквом људском громадом, каква је власник „Јовањице“, појави пар смутљиваца, некаквих назови инспектора и државних службеника из некога тамо „Одељења за сузбијање наркотика“, и покуша да компромитује такву моралну величину, и изнесе доказе да власник „Јовањице“ наводно у свом предузећу производи огромне и незамисливе количине најквалитетније марихуне, коју прерађује у наркотике, које потом дистрибуира и продаје, и при томе зарађује невероватно своте новца! Па ајте молим вас! Па није нико у Србији наиван да у то поверује. Па зар вам власник „Јовањице“ личи на Тонија Монтану (глуми га сјајно глумац Ал Паћино) из филма „Лице са ожиљком“?! Глупост! Па хоћете да ми кажете да ти надобудни „инспекторчићи“ боље познају процес производње марихуане и њену прераду у наркотике од стручног и квалификованог особља које је запошљено у предузећу „Јовањица“ и у непосредном блиском окружењу (и породичном и пословном) власника овог угледног предузећа ?! Па шта ви мислите, зашто се власник „Јовањице“ уопште и окружио таквим људима професионалцима? Па баш зато - да га неко не би ни кривог ни дужног набедио и окривио, попут ових инспекторчића за наркотике, да он не производи индустријску конопљу и органско поврће већ марихуану! Свашта! Па ваљда експерти и саветодавци предузећа „Јовањица“ то боље знају од било ког назови инспектора за наркотике у Србији?!

Надам се, да је сваком добронамерном човеку у Србији, после ових чињеница, више него јасно, да је власник „Јовањице“ само жртва сплеткарења и завере, произвођача органске хране (парадајза, паприке, краставаца, али и индустријске конопље), који вам се, све ово време самозадовољно и злурадо смешкају свако јутро иза својих тезги на зеленим пијацама Београда и целе Србије, док ви морате да купујете само њихове производе, а не и производе из предузећа „Јовањица“!

А некада су органски производи предузећа „Јовањица“ изазивали такву радост и еуфорију, где год би се конзумирали: у ресторану, парку, ноћном клубу, или министарској канцеларији у Немањиној! И могао је то бити бренд, по коме би цела Европа знала за Србију. Још није касно!