Као професор и истраживач, имам моралну обавезу да своја сазнања поделим са својим народом, и у томе ме неће спречити притисци корумпираних политичких структура

Планиране активности око отварања рудника литијума и бора поред Лознице, на простору долине Јадра и Рађевине, довеле су до велике друштвене напетости, масовних протеста у десетинама градова широм Србије и откривања противнародног карактера режима Александра Вучића и политичко-криминалног картела познатог као Српска напредна странка (СНС).

Од многих злодела ове интересне групације издвојићу само оно што представља најбруталније атаке на здрав разум нације, десетковање Србије у територијалном, економском и моралном смислу, уз покушај одузимања права и могућности будућим генерацијама да изграде функционалан друштвени систем, у здравом животном окружењу, са јасном намером да срећу својих породица виде и остваре у Србији.

Издаја српског народа на Косову и Метохији од стране Вучићеве интересне групације се одигравала постепено, преко бриселског, француско-немачког и охридског споразума

Почећу са издајом српског народа на Косову и Метохији, која се одигравала постепено, преко бриселског, француско-немачког и охридског споразума, а чије се појавне форме огледају у присуству нелегалних приштинских војно-полицијских формација на северу КиМ, терору над српским народом, укидању српских регистарских таблица за аутомобиле, отимачини хидро-енергетског система „Газиводе“, укидању платног промета са Србијом, затварању бензинских пумпи, инсталирању војно-полицијских база, уклањању српских гробаља и покушајима присвајања објеката Српске православне цркве. Све то несметано тече од 2012. године, када је на власт ступио Александар Вучић.

Друга, застрашујућа намера режима видљива је у плановима за отварање бројних рудника, на читавој територији Србије, што се може видети и у „Нацрту Просторног Плана Републике Србије 2021-2035“, са више десетина истражних права која су додељена страним, приватним рударским компанијама, на више од 536.000 хектара државне територије.

Највеће подозрење изазвао је пројекат „Јадар“, који би спроводила друга највећа рударска компанија на свету „Рио Тинто“, преко своје локалне подружнице „Рио Сава Експлорејшн“.

Маја 2021. године Српска академија наука и уметности организовала је научни скуп под називом „Пројекат Јадар-Шта је познато?“, где су учествовали подржаваоци и противници пројекта. Издат је и пригодан зборник радова, који је јавно доступан, а један од научних прилога био је и рад „Деградација простора у оквиру пројекта Јадар“, аутора Ратка Ристића и групе његових сарадника са Шумарског факултета Универзитета у Београду.

Уследила су даља научна истраживања групе аутора коју је предводила научна саветница Драгана Ђорђевић, са Института за хемију, технологију и металургију, који је део Универзитета у Београду и институт од националног значаја, представљена у раду: Утицај истраживања потенцијалног рудника литијума на животну средину Западне Србије. Имао сам част да будем део тима у коме су били физико-хемичари, биолози, хемичари, технолози, антрополози.

Процес рецензије је трајао готово 18 месеци, са ригорозним захтевима око објашњења методологије, начина вршења мерења, коришћених уређаја и тачности података. Почетком августа 2024. године рад је објављен у једном од најцитиранијих научних часописа на свету (Сајентифик Рипортс), а за првих 5 дана прочитало га је више од 50.000 заинтересованих, што је у домену научних публикација фасцинантно велики број.

Дана 10.08.2024. године објављен је рад под насловом: Примери деструктивне рударске праксе и осврт на пројекат „Јадар“ у Србији, групе аутора коју је предводио Ратко Ристић, поред кога су у тиму били заступљени физико-хемичари, адвокати, експерти за конзервацију земљишта и вода, пејзажне архитекте (часопис: Акта Географика БиХ).

Научници који су изнели став против пројекта „Јадар“ били су изложени правој медијској олуји коју је предводио Александар Вучић, затим Ана Брнабић, народни посланици Владимир Ђукановић и Миленко Јованов, као и десетине „аналитичара“, на телевизијама са националном фреквенцијом и у таблоидима. Један од прозиваних био сам и ја, а издвајам наводе извесног Небојше Обркнежева (Центар за друштвену стабилност, члан општинског већа Сечња), који је изјавио … да се професор Шумарског факултета Ратко Ристић бави подземном рудничком експлоатацијом (јутарњи програм ТВ „Пинк“, 26.07.2024.).

Аналитичар Небојша Крстић (бивши певач групе „Идоли“) је рекао да се кријем иза титула и да не знам ништа о литијуму (ТВ „Танјуг“, 11.08.2024.).

Истина је да се у својим јавним наступима нисам бавио проблематиком подземне рудничке експлоатације, нити утицајем литијума на људско здравље, јер се тиме баве моји сарадници, инжењери рударства, инжењери геологије, инжењери хидрогеологије (из Србије и иностранства), као и лекари, биохемичари, молекуларни биолози, фармацеути, генетичари, социолози, токсиколози, антрополози… „Аналитичари“ нису помињали тачну просторну идентификацију више од 500 хектара уништеног земљишта, само да би пројекат био започет (анализа тима са Шумарског факултета), нити Вучићеву изјаву из децембра 2021. године: „Обустављамо пројекат јер бисмо уништили више људи него што је планирано“. Нису помињали како је то „Рио Тинто“ овлашћен да се бави лобирањем у вези пријема Србије у Европску Унију, по чијем налогу и за какву накнаду?

Зашто „аналитичари“ нису „анализирали“ Шолцово охрабривања да Србија копа литијум, иако га Немачка има барем десет пута више?

Зашто нису „анализирали“ Шолцово охрабривања да Србија копа литијум, иако га Немачка има барем десет пута више?

О каквим је то немачким гаранцијама о заштити животне средине говорио Вучић, када је само две недеље пре тога Немачка поднела Резолуцију о Сребреници у Уједињеним Нацијама?

Дакле, поменути Крстић и Обркнежев замерају ми бављење нечим што нисам ни помињао, притом доводе у питање моју стручност, како би скренули тему са суштине, која се огледа у крајње неискреној, манипулативној комуникацији Владе Републике Србије и „Рио Сава Експлорејшн“, пре свега са становништвом долине Јадра и Рађевине и забринутом српском јавношћу.

Јавности ради, наводим најважније детаље из моје научно-стручне биографије: редовни сам професор на Одсеку за еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса, Шумарског факултета Универзитета у Београду (ужа научна област: Ерозија и конзервација земљишта и вода), где сам дипломирао као инжењер водопривреде ерозионих подручја (1985), магистрирао (1993) и докторирао (2000).

Радио сам у Водопривредној организацији Београд, као пројектант-сарадник на више идејних и главних пројеката регулација корита бујичних токова (1986-1987. године). Током 1989. године радио сам у Београдској истраживачкој станици.

Члан сам IAHS (International Association of Hydrological Sciences) и WASWC (World Association for Soil and Water Conservation), ИКС (Инжењерска Комора Србије, лиценце бр. 375791204 и 373791104) и АППС (Асоцијација просторних планера Србије). Објавио сам уџбеник „Хидрологија бујичних токова“ (2011) и, са коауторима, публикацију „Смернице за процес успостављања и одржавања шумских заштитних појасева у Србији“ (2021). Рецензирао сам 18 књига из области заштите и унапређења животне средине, статистике и хидрологије.

Коаутор сам једног техничког решења на међународном нивоу, категорије М81.

У досадашњем раду објавио сам 158 текстова који се односе на ерозију земљишта, превенцију бујичних поплава, хидрологију и заштиту животне средине. У оквиру научно-истраживачког рада објавио сам 11 поглавља у међународним публикацијама, 11 поглавља у истакнутим тематским зборницима националног значаја, 60 радова у научним часописима (31 у међународним, 29 у националним).

Учествовао сам у реализацији 71 главног пројекта за потребе привреде, као водећи пројектант или пројектант-сарадник, и 74 техничка документа (идејни пројекти, студије оправданости, студије о процени утицаја на животну средину, елаборати). Према мојим пројектима изведена су 62 објекта, од чега сам руководио са извођењем 21 објекта.

Руководио сам израдом пројеката противерозионе заштите слива реке Бистричак (Зеница, БиХ), Плавског и Биоградског језера (Црна Гора), као и више пројеката пољозаштитних шумских појасева на простору АП Војводине. Учествовао сам у реализацији пројекта уређења Хиландарског потока, на Светој Гори, са групом колега и сарадника.

Био сам члан републичке комисије за контролу просторних планова (2004-2010) и републичке ревизионе комисије за пројекте од значаја за Републику Србију (2010-2021), при Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. У периоду од 2011 до 2017. године био сам члан Надзорног одбора Иновационог Фонда Србије, као и члан Управног одбора нуклеарног института „Винча“ (2018-2022).

Од 2017. године сам представник Србије у Комитету за науку и технологију, при најважнијој светској организацији за заштиту земљишта (United Nation Convention Combat Desertification), чији сам потпредседник и известилац био у периоду 2020-2022. Покренуо сам иницијативу за оснивање Одбора за заштиту животне средине Универзитета у Београду и изабран сам за првог председника. Иницирао сам и реализовао сарадњу Универзитета у Београду са универзитетима из Русије (Волгатекс, Тула, Твер, РАНХиГС), Белорусије (Сахаров), Канаде (Ватерло), Алжира (Батна 2), Ирана (Тарбиат Модарес, Горган).

Мој ангажман у борби против покушаја претварања Србије у нову рударску колонију Запада представља поштовање изворног начела Универзитета у Београду да буде на корист српском народу

Дакле, из свега изнетог (и проверљивог) може се закључити да са научне и инжењерске стране имам компетенције за бављење процесима деградације, мониторинга, заштите и санације угрожених земљишних и водних ресурса, као и различите форме просторних анализа.

Како бих успешно радио у мултидисциплинарним тимовима који се баве несрећним пројектом „Јадар“ морао сам да прочитам хиљаде страница високостручних текстова о батеријама, загађењу, уништењу биодиверзитета, друштвеним поремећајима, боратима, критичним минералним ресурсима, неоколонијализму.

Мој ангажман у борби против покушаја претварања Србије у нову рударску колонију Запада представља поштовање изворног начела Универзитета у Београду да буде на корист српском народу.

Као професор и истраживач, имам моралну обавезу да своја сазнања поделим са својим народом, и у томе ме неће спречити притисци корумпираних и похлепних политичких структура, нити медијски притисци а понајмање „аналитичари“ типа поменутих Крстића и Обркнежева, којима препоручујем да се запитају шта их квалификује да бране пројекат „Јадар“ и да ли заиста верују у могућност избегавања одговорности за оно што су радили, када се Србија ослободи тираније СНС и Александра Вучића?

(Данас)