Koga je „Grom“ pogodio?

Dvadeset osmog decembra prošle godine srpska policija je sprovela akciju „razbijanja narko-grupa“ u Srbiji „Grom 1“, u okviru koje je pretreseno 1.165 objekata i uhapšeno 128 osoba, „narko-dilera“. Sa prethodnom akcijom „Grom“, to znači gotovo 500 privedenih, što je po izjavi prvog potpredsednika Vlade Srbije „najveći uspeh u regionu“, ali i „najveći uspeh u poslednjih 25 godina“. O tome su javljali i strani mediji, pa i čuveni Asošijeted pres, na potpredsednikovu radost.

Po tvrdnji šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, Aleksandra Vučića, u ovoj „najopsežnijoj“ policijskoj akciji do sada, pogođen je sam vrh mafije, jer su pohapšeni i „neki šefovi narko-mafije“. Dokaz za ove tvrdnje trebalo je da budu i video-snimci na kojima je policija snimala samu sebe.

Dvadesetak dana ranije je, takođe u jutarnjim satima, 6. decembra sprovedena policijska akcija „Grom“. Tada je, pored neizbežnog premijera i ministra policije Ivice Dačića, direktor policije Milorad Veljović izjavio da je „policija širom Srbije pretresla 909 lokacija, privela više stotina osoba i pronašla i zaplenila velike količine narkotika svih vrsta“. Te velike količine su 21.238 grama droge. To je više nego 21 kilogram i 238 grama droge, zar ne? Pronađeno je više heroina od marihuane, što je baš neobičan podatak (samo u Novom Sadu je zaplenjeno 5 kilograma heroina).

Pošto svi znamo da se marihuana gaji u hiljadama stanova, da je manje od 5 kilograma zaplenjene marihuane u ovolikoj akciji smešna količina, postavlja se pitanje da li je policija jurila samo „elitne“ opijate, heroin i kokain? Zašto i marihuana nije bila interesantan i važan plen? Kako god bilo, Veljović je tada obećao da će „...sigurno biti procesuirano više od 250 osoba koje su privedene...“ Od svih uhapšenih i procesuiranih, u pritvoru je zadržan daleko manji broj - 70 osrednje važnih dilera.

Akcije „Grom“ i „Grom 1“ su organizovane po nalogu Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, a zajedno su ih sproveli policija (UKP – Uprava kriminalističke policije, SAJ – Specijalna antiteroristička jedinica, PTJ - Protivteroristička jedinica i podružne policijske uprave), Tužilaštvo (i sudovi) i Ministarstvo pravde. U obe akcije je na teritoriji svih 27 policijskih uprava u Srbiji, bilo angažovano „nekoliko hiljada policajaca“. U obe akcije su se i Veljović i Vučić hvalili time da informacije o samim akcijama nisu procurele iz bilo kog izvora. Angažovanje svih policijskih formacija (sem Žandarmerije) velikim policijskim kapacitetom od nekoliko hiljada ljudi moralo je da donese i velike rezultate akcije.

Da se ne licitira navođenjem (od strane MUP-a) učinjenog, s obzirom na količinu droge koja prolazi kroz i preko Srbije, kao velike tranzitne narko-putanje ka Evropi („avganistanska transverzala“), čini se da je učinak ovih akcija mnogo manji nego što se predstavlja javnosti. Pogotovo što se odavno zna da se količine droge koje prelaze preko Srbije, ali i ostaju u njoj mere desetinama tona, kao što se zna da je Srbija, na žalost, čvorište puteva svih vrsta droge sa Istoka i iz novokomponovane mafijaške narko kvazi-države Kosovo.

Po izjavi direktora Ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima Viktora Ivanova, samo preko Kosova godišnje prođe preko 60 tona heroina (!) vrednog više od tri milijarde evra. A hvaljenje o necurenju informacija iz državnih struktura ka mafiji povodom obe akcije, u stvari više govori o tome koliko je (narko)mafija vrlo ozbiljno premrežila i policiju i tužilaštvo i sudstvo.

Zagorka Dolovac

U stvari, obe akcije su inicirali sami građani, koji su slali pojedinačne prijave i direktoru policije i kabinetu ministra policije i Birou za koordinaciju službi bezbednosti. To je, s jedne strane promaklo mnogima, a s druge strane, poslužilo pre svega Vučiću, za samoreklamerstvo u borbi za bolju Srbiju. Nekoliko puta je, nimalo slučajno, izjavio da je „ponosan“ na državu, jer je ovime pokazala da je jača od mafije, a pošto je trenutno „on“ država Srbija, onda je „on“ i najjači, a usput i ponosan na sebe.

Primer Lazarevca je posebno značajan, inspirativan, ali i opominjući. Tamo su se, žestoko pritisnuti zavisničkim zlom i mrežom narko-dilera od kojih bukvalno ne može da se „diše“, građani samoorganizovali u odbranu svoje dece. Zasad, udruženje građana „Sveti Sava“ je objavilo slike osoba za koje tvrde da su narko-dileri, što je potvrdio i Dragan Rakić, načelnik beogradskog odeljenja za narkotike, rekavši da građani „nisu pogrešili ni sa jednim imenom u tom spisku dilera“. Vrlo vodeći računa o tome, Vučić je u obraćanju javnosti, kako samo on ume, patetično izjavio da su Lazarevčani noću pratili akciju policije izašavši na ulice, aplaudirajući. Ne reče da su se vratili kućama delimično zadovoljni, sa mnogo pitanja, na koja i ima i nema odgovora.

Delimično zadovoljni jer je država konačno počela da reaguje na njihove vapaje da im zaštiti decu od beskrupuloznih trgovaca tuđim životima. Ophrvani brigom za sve sutrašnje dane, i strahom da će mnogi uhapšeni vrlo brzo biti na slobodi kao po običaju, postavljali su prvo u seriji pitanja, i sebi i državi: zašto je ovo posebna akcija, zašto policija ne hapsi narko-dilere u okviru svojih normalnih aktivnosti, a ne tek na zahteve građana? Zašto uhapšeni ne budu osuđeni, ili budu, ali simbolično, pa su pre na slobodi, nego što završe u zatvoru? Zašto, i dokle će sudovi biti blagi prema dilerima?

Ne budu li potpuno zadovoljni rezultatima borbe države protiv narko-mafije, građani će otići korak dalje. Možda je pitanje vremena kada će, umesto slika uzeti oružje, koga u Srbiji ima dovoljno za jedan poduži građanski rat, da sami brane decu, jer oni koji to treba, to ne rade i jer je stanje neizdržljivo. Ako građani, samoorganizujući se, krenu korak dalje, to znači da je država otišla korak unazad. Zato je Vučić i spomenuo Lazarevčane, „zadovoljne“ uspešnom policijskom akcijom koja je urađena po nalogu Biroa, tj. šefa Biroa, tj, njega samog.

Da li je, iz ovog ugla gledano, slučajno u novembru 2013. najavljeno osnivanje Službe za borbu protiv narko-dilera pri MUP-u, a na predlog Biroa. Da se efikasnije bori protiv narko-mafije, ili da se pacifikuje pokret samoorganizovanja građana za tu istu borbu? Ovo prvo možda, ovo drugo teško, jer je za godinu dana postojanja i aktivnosti udruženja građana „Sveti Sava“, broj simpatizera njihovog načina borbe protiv narko-dilera porastao od stotinu na preko 13.000.

Ili se zakasnilo sa osnivanjem ovakve Službe, onako prosečno srpski, barem 15 godina? Inače u Beogradu, sa preko dva miliona stanovnika, na suzbijanju narkotika radi samo stotinak policajaca.

Predstoji nam teška kriza ove godine, a verovatno i vanredni izbori, pa nije zgoreg pokazati narodu da država funkcioniše, da Vlada radi, kako reče premijer Dačić „i za Novu godinu“, a uz put pokupiti neki „poen“ ovakvim akcijama kod biračkog tela, odnosno zblanute raje.

Ona druga, nezblanuta raja se pita mnogo toga. Zašto je uhapšeno oko 500 lica, a u pritvoru zadržano skoro deset puta manje? Koga je to policija hapsila, kad ih je toliko pušteno na slobodu? Ili, ako su „pravi“ hapšeni, zašto nisu zadržani u pritvoru? Ko tu ne radi dobro svoj posao: policija, sudovi, tužilaštvo? Ili, još gore, svi zajedno?

Republički javni tužilac Zagorka Dolovac je izjavila da su u akciji „Grom 1“ uhapšeni „ozbiljni narko-dileri, koji su na samom vrhu piramide“, ali da „iz zakonskih razloga nismo u mogućnosti da saopštavamo imena uhapšenih lica“. Šta to znači? Da su do sada hapšeni neozbiljni narko-dileri? Koji su to, odjednom, zakonski razlozi da se ne saopštavaju imena uhapšenih lica, a do juče se preko određenih novina (zna se i kojih i čijih) optužuju ljudi za sve i svašta, pa im se pored imena i prezimena prikače i „lepe“ fotografije, da ih narod prepozna i bolje zapamti, a posle bivaju uhapšeni. Neko je potpuno „medijski zaštićen“ a neko potpuno eksponiran. Barem kad su hapšenja u pitanju. Po kom to zakonu, zašto i po čijoj odluci? Vučić reče da su „uhapšeni šefovi narko-mafije Novog Beograda, Rakovice i Voždovca“, kao i da će „imena uhapšenih saopštiti posle 48 sati“. Prošlo je mnogo sati, a imena – nigde. Još jedno prazno Vučićevo obećanje? Očigledno. Kao što povodom ovoga reče kriminolog Zlatko Nikolić : „...političari ne bi izdržali da se ne pohvale krupnom zverkom. Vođe tih klanova su van dometa i prema tome o presecanju jedne od tih Hidrinih glava ne može da bude reči.“

Možda je uhapšen Darko Šarić? Možda Ćazim Osmani? Pitamo se, pitamo...A možda i nisu uhapšeni, kao što i nisu. A kako se njih dvoje uklapaju u ovu priču o „jakoj državi“ o kojoj je, pored Vučića pričala i gospođa Dolovac? Pa nikako. Pošto nisu uhapšeni, tj. na slobodi su, i to godinama, i šetaju se, jedan po evropskim gradovima, a drugi baš po Beogradu, onda ispadne da država ipak nije jača od (narko)mafije, kako nas podučavaju dotični. To znači, gle čuda, da ima neko jači i od Vučića samog. A kako je to moguće u zemlji Srbiji? I kako će „naš“ Prvi Potpredsednik „naše“ Vlade to da podnese?

Da ne ispadne da policija ništa nije radila tokom 2013. iz MUP-a je saopšteno da je u prošloj godini zaplenjeno 3.300 kilograma droge, najviše marihuane 2910 kg, 71 kg kokaina, 49 kg heroina, po 20 kg amfetamina i ekstazija, kao i 183 kg ostalih droga.

Sem toga pretresena je u Nišu kuća, po sumnjama ali i operativnim saznanjima i srpske i švajcarske policije, kralja švajcarskog narko-tržišta Zorana Ajkovića Ajkule. Biće da je i to uspeh kad je Ajko Crnogorac u pitanju?

Da sumiramo priču. Policijske akcije „Grom“ i „Grom 1“ su pokazale, kao i mnogo puta do sad, da srpska policija može da pohapsi mnoge, zapleni dosta bilo čega, ako hoće, tj. ako joj se naredi. S druge strane, u obe akcije su zaplenjene male količine droge, ukupno oko 40 kilograma. Ozbiljno zamišljene, i tako prezentovane javnosti, nisu baš ozbiljno i sprovedene do kraja. „Nisu presekle glavne puteve narko dilera, nisu pohapšeni oni koji drže pola Beograda, ili celu Šumadiju, ili celu Srbiju“, kako je prokomentarisao ove akcije naš poznati kriminolog Dobrivoje Radovanović. I Šarić, i Osmani i Ajkula će sasvim slobodno nastaviti svoje šetnje. A možda i zapevati onu čuvenu Cecinu „Grome moj“. Svi oni kao da jesu, ili stvarno jesu nedodirljivi za policiju i pravosuđe. Pao je neki srednji sloj vođa narko grupa.

U Srbiji danas, takvoj kakva je – bolje išta, nego ništa.

I Radovanović i Nikolić se slažu da je sve džaba bez pravosuđa (tužilaštvo zajedno sa sudovima), koje je nespremno za ozbiljnu borbu protiv (narko)mafije i kilavo jer postoji problem kod dokazivanja krivičnog dela posedovanja i širenja u promet opojnih droga pa su kazne minorne. Aleksandar Vučić bi, kao pravnik, u tom smislu mogao da doprinese rešavanju tog problema mnogo više, nego svojim angažovanjima oko nekih drugih stvari. Ako hoće.

Kako god bilo, vreme će nam najbolje pokazati šta se postiglo ovim policijskim akcijama. Cena droge, njen eventualni rast, kao i procenat smanjenja korišćenja i probanja droge među najosetljivijom populacijom – među srednjoškolskim i osnovnoškolskim učenicima, će direktno pokazati da li su akcije bile uspešne ili ne.

Ukleto tržište droga će odreagovati kroz promenu ponašanja armije korisnika opijata u Srbiji koja je bukvalno svakim danom sve veća i veća. Samo u Beogradu je ta armija narkomana premašila brojku od 40.000, u Srbiji 100.000, što je ne alarmantno, nego epidemično, i ne zahteva samo što češće i iznenadne ovakve policijske akcije – već pravi rat protiv sve moćnije (narko)mafije. Prema policijskim izvorima, u Srbiji operiše oko 100 narko bandi.

Dotle, da ponovimo. U Srbiji danas, takvoj kakva je - bolje i ovakve akcije, nego ništa.