Maršićanin protiv Vuči(ćevi)ća - kako izvući maksimum u uslovima medijske torture

 Ako je neko još imao nedoumicu oko stanja  političko-medijske scene u Srbiji pod režimom Aleksandra Vučića, onda bi gledanje emisije „Panorama“ na Studiju B (i reprize iste emisije dan kasnije na Pinku) trebalo da ga liši svake dileme.

Emisija je održana nekoliko dana nakon usvajanja sporazuma između Srbije i „Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO)“ u Skupštini Srbije, trećeg sporazuma Srbije i NATO u poslednje dve godine (nakon SOFA sporazuma potpisanog u jaunaru 2014. i IPAP sporazuma potpisanog u januaru 2015), koji je izazvao ogorčenje u javnosti, jer Srbija sa ova tri sporazuma praktično postaje neformalni član NATO, preuzimajući obaveze iz osnivačkih akata NATO usvojenih u Vašingtonu 1949, Londonu 1951. i Parizu 1952. (SOFA) i davajući povlastice osoblju NATO kakve ima i u zemljama punopravnim članicama (NSPO).  

Međutim, voditeljka (glavna i odgovorna urednica Studija B) Ivana Vučićević i njen kolega iz „Informera“ Dragan J. Vučićević, nisu se dali „prevariti“, već su kao glavnu temu emisije nametnuli bilateralni sporazum između Srbije i SAD iz 2006. o privremenom boravku američkih vojnika u Srbiji.

Cela emisija počinje prilogom izjave Borisa Tadića u Vašingtonu 2006, tako da bi prosečan gledalac pomislio da se radi o nekom istorijskom dokumentarcu, a ne o aktuelnoj političkoj emisiji.

Nakon priloga sa mladim Tadićem, slika se vraća u sadašnjost, a voditeljka Vučićević, po predstavljanju gostiju, brže bolje sa stola uzima ozljbiljno štivo -„Informer“ i njegovu „ekskluzivu“ – sporazum o tranzitnim aranžmanima iz 2005. (koji nikada nije stupio na snagu) i bilateralni sporazum Srbije i SAD iz 2006. koji je već deset godina dostupan javnosti i stoji objavljen i analiziran na internet portalima.

 Potom voditeljka daje reč Draganu J.Vučićeviću.

„Osim u „Informeru“ nijedne novine ovo nisu objavile“ – u neverici je Vučićević – „Ovo niko nije hteo da objavi osim nas. Zašto? Šta se krije?“.

Dakle, Vučićević je „šokiran“ što se javnost i mediji u Srbiji više bave sporazumom sa NATO koji je ratifikovan u Skupštini pre tri dana, umesto da se lepo bave sporazumom koji je potpisan pre 10 godina i koji je od tada dostupan javnosti i mnogo puta kritikovan i analiziran.

 Potom Vučićević počinje da čita, po njegovim rečima, „najgori mogući ugovor po Srbiju“, a radi se o ugovoru o tranzitnim aranžmanima iz 2005. godine, koji je trebalo da reguliše transfer NATO trupa kroz Srbiju na putu do misije Kfora na Kosovu i Metohiji. Bavljenje tim ugovorom je potpuno besmisleno s obzirom da on nikada nije stupio na snagu, niti je primenjen, jer nikada nisu dogovoreni tehnički aneksi ugovora, čime je ugovor praktično suspendovan.

Dok je DJV čitao odredbe neprimenjenenog sporazuma, na ekranu su se mogli videti skenirani i posebno podvučeni delovi sporazuma, koje je voditeljka uredno pripremila pred emisiju. (Uzgred, kako li je samo mogla da zna šta će gost da kaže?) 

Zatim DJV prelazi na sporazum sa SAD iz 2006. o privremenom boravku američkih vojnika na teritoriji Srbije, uz saglasnost srpske strane, koji je donet u vreme saradnje Srbije sa "Nacionalnom gardom" države Ohajo, kako bi se osiguralo ljudstvo obe strane prilikom izvođenja vojnih vežbi i drugih aktivnosti. Radi se o ugovoru, koji SAD imaju sa preko 100 zemalja sveta i koji jeste sporan, ali svakako po važnosti i značaju ne može da se meri sa tri sporazuma sa NATO koja je potpisala Vučićeva Vlada (SOFA, IPAP i sporazum sa NSPO). Sporazum sa SAD nije ratifikovan sve do 2009. godine, zbog protivljenja DSS-a.

Paradoksalno, kao „najskandaloznije“ tačke sporazuma sa SAD, Vučićević nabraja diplomatski imunitet, slobodu kretanja i nošenja oružja i oslobađanje plaćanja poreza  američkim vojnicima - sve ono što podrazumeva poslednji sporazum Srbije sa NATO, koji je Vučićević proglasio za „najbolji mogući sporazum“.

Dok je Vučićević pričao, na ekranu Studija B vrteo se već pripremljeni dokument sa sednice Vlade Srbije iz 2006, sa spiskom ministara koji su glasali za sporazum, što samo jasno pokazuje o kakvoj se providnoj predstavi radilo – i ko je toj predstavi bio glavni režiser.

Nakon gotovo desetominutnog monologa Vučićevića, reč je dobio i Maršićanin, naravno, ne da priča o aktuelnom sporazumu sa NATO, već tek da odgovori na Vučićevićeve optužbe. Maršićaninov govor trajao punih 9 sekundi, dok ga voditeljka nije prvi put prekinula.

To je otprilike bio prosečan interval prekidanja i upadanja u reč Draganu Maršićaninu, ili od strane Vučićevića, ili od voditeljke Vučićević, ili od oboje istovremeno. Tandem je bio toliko efikasan u bahatom prekidanju i nadglasavanju sagovornika, da treći gost, analitičar Dragomir Anđelković uopšte nije ni morao da se uključuje u raspravu.

Vučićević je histeričnim tonom sipao neistine i poluistine, kao „senzacionalna otkrića“, poput onog da poslednji sporazum sa NATO „sužava prava NATO u Srbiji“(!?). Jedna od ozbiljnijih neistina koje je izneo odnosi se i na priču o „reciprocitetu“ Srbije i NATO u ugovoru o NSPO, koju je dan kasnije ponovio i Vulin. Kada je reč o troškovima, povlasticama i imunitetu pripadnika NSPO u Srbiji, u ugovoru ne postoji nikakav reciprocitet! Nigde u ugovoru nije predviđeno da pripadnici Vojske Srbije imaju ista prava u zemljama NATO, kao što će pripadnici NATO imati u Srbiji. Boravak pripadnika VS u zemljama NATO uopšte se ne spominje u ugovoru, koji većim delom definiše prava i povlastice pripadnika NATO u Srbiji.

Na kraju, izgleda da su Vođa i štab SNS revolucije bili toliko zadovoljni i ponosni na učinak tandema Vučićević-Vučićević da je cela emisija sa Studija B, sutradan ujutro (neposredno pre uključenja u „Farmu“) emitovana i na TV Pink, što je jedinstven slučaj da se ista emisija integralno emituje na dve televizije koje imaju različitog vlasnika – ali očigledno istog gazdu.

Opšte je poznata Vučićeva opsesija da svaku brljotinu i nedelo svog režima „pravda“ pozivajući se na nedela prethodnog režima. Tako je, nakon unajmljivanja Tonija Blera za savetnika, što je skandal neslućenih razmera, odmah preko svojih kerbera počeo da priča o sastancima zvaničnika SRJ tokom 2001-2003 sa predsednicima Nemačke i Francuske koje su takođe učestvovale u bombardovanju. Iako je potpuno neodrživo i neprihvatljivo porediti diplomatske susrete sa zvaničnicima drugih zemalja po sili dužnosti sa postavljanjem  istrošenog i kompromitovanog Tonija Blera za savetnika po sopstvenoj želji, ova taktika zamagljivanja i relativizacije činjenica uvek ostvari određeni efekat na javno mnjenje.

Sada, nakon potpisivanja tri sporazuma sa NATO, kojima je Srbija faktički preuzela gotovo sve obaveze punopravnih članica Alijanse, preko istih medijskih kerbera Vučić zamagljuje oči javnosti nametanjem nebitne teme sporazuma sa SAD iz 2006, koji je neuporedivo manje važan i manje problematičan od neformalnog ulaska Srbije u NATO kroz sporazume SOFA, IPAP i NSPO.

Način na koji je tandem Vučićević-Vučićević vodio emisiju „Panorama“ predstavlja medijski ideal Aleksandra Vučića – nameštena emisija, lažni „voditelj“koji zloupotrebljava svoju poziciju da diskvalifikuje gosta, unapred pripremljena dokumenta na ekranu, zamena teza (bavljenje sporazumom od pre 10 godina), podmetanje, permanentno prekidanje sagovornika, etiketiranje protivnika...  Zato, uopšte nije slučajno što je ista emisija sutradan reprizirana na Pinku, jer je Vučić ubeđen da bi sve političke emisije trebalo da izgledaju tako. 

Iako mnogima deluje da bi bojkot spomenutih medija bio najlogičnije rešenje i pravi odgovor na medijsku torturu, Dragan Maršićanin je svojim nastupom pokazao da se i u takvoj atmosferi linča i nepostojanja uslova za normalan dijalog može reći nešto suvislo, i pritom demonstrirati etička, kulturna i intelektualna distanca u odnosu na režimske bukače.