Martijev izveštaj i „Druga Srbija“

Ovih dana, priznajem, prolazim kroz neku vrstu katarze i „denacifikacije“. Toliko su me dugo analitičari i nevladine organizacije „druge Srbije“ ubeđivali da živim u genocidnom društvu, da mi je narod kojem pripadam nacistički, da je započeo sve ratove, počinio najveće i najmonstruoznije zločine… da prosto nikako nisam mogao sebi da dođem kada sam pročitao činjenice iz izveštaja Saveta Evrope. Naime, čujem da je i svet potvrdio našu srpsku, izmišljenu, „zavereničku“ priču o albanskoj mafiji, o Hašimu „Zmiji“ Tačiju, monstruoznim zločinima i vađenju organa živim Srbima, sve u saradnji sa albanskim vlastima, i na prostoru Republike Albanije („severu“ Albanije).

Toliko sam se zaprepastio da sam tri puta prelistavao izveštaj misleći da je Dik Marti ipak okrivio Srbe za vađenje organa svojim sunarodnicima. No, ništa od toga, mada smo na takve konstrukcije navikli. Na kraju pomislim da ovaj novootkriveni zločin (za svetsku populaciju, mi o tome već dovoljno znamo) predstavlja najmorbidniji i najstrašniji zločin koji se dogodio u ratnim devedesetim. Međutim, frapantna je činjenica da se lakeji drugosrbijanskog mejnstrima ne oglašavaju ovim povodom. Sem najava da će mladi iz Prištine u okviru programa NVO „Inicijativa za ljudska prava“ posetiti Beograd[1], nije se čulo ništa značajno.

No, zapitajmo se – zašto ovaj skandal o trgovini organima nisu iskoristili kako bi doneli sud o albanskom narodu? Treba li možda Albancima „denacifikacija“? Dakle, Srbija je zločinačka država, a Kosovo u kojem najveću moć i izvršnu vlast ima brutalni kasapin i mafijaš je oaza demokratije?

Pravo čudo, ako se ima u vidu da su samo par dana ranije svi odreda burno reagovali na najavu Vuka Jeremića da Srbija neće poslati svog predstavnika na dodelu Nobelove nagrade. Još čudnije, naročito ako se ima u vidu da kada se god pojavi bilo kakva indicija o eventualnim zločinima Srba, dotične organizacije i analitičari reaguju pravovremeno, odsečno i energično. Svaka takva situacija se iskoristi kako bi se još jednom skrenula pažnja da je za sve kriv Slobodan Milošević i „zločinački srpski narod“ i njegov „velikosrpski nacionalizam.“

U mirnim vremenima, doduše, dovoljno je da optuže Vojislava Koštunicu za „paljenje ambasada“. Zaista, medijsko spinovanje u Srbiji dostiže neslućene razmere. Vidi se da je neko temeljno proučavao Gebelsove metode rada. No, dobro. Nemojmo zameriti lakejima „srpskog pročišćenja“, „istinskim patriotama koji svom narodu govore istinu“, „ljudima koji poštuju ljudska prava iznad svega“ na njihovom minulom radu. Šta je to par šamara srpskom izbeglici koji protestuje jer ne zna sudbinu nestalih članova porodice zarad zaštite svete istine da su samo Srbi činili zločine? Oprostimo im i otvoreno istupanje protiv sopstvene države i naroda i pozive Međunarodnom sudu u Hagu da „preispita odluku o učešću Srbije u genocidu u BiH“. Taj slučaj je pokazao svo njihovo licemerje. Sad im je i sud, i međunarodna pravda kriva, ako za bukvalno sve ne osudi Srbe i samo Srbe.

Oprostimo nekima od njih prisustvo na proglašenju nezavisnosti Kosmeta.

No, zapitajmo se – zašto ovaj skandal o trgovini organima nisu iskoristili kako bi doneli sud o albanskom narodu? Treba li možda Albancima „denacifikacija“? Dakle, Srbija je zločinačka država, a Kosovo u kojem najveću moć i izvršnu vlast ima brutalni kasapin i mafijaš je oaza demokratije?

Ne rade oni to radi zaštite ljudskih prava. U pitanju je nešto drugo. Jedan je razlog sigurno skopčan sa delovanjem većine zapadnih vlada, tog „slobodarskog i demokratskog“ pokretača svetskih zbivanja. Amerikanci i njihovi saveznici ne veruju izveštaju Dika Martija i traže podrobnu proveru, no uprkos tome šta jeste ili nije istina i ozbiljnim optužbama na račun Hašima Tačija, saradnja sa njim će biti nastavljena. Naravno, zvanično „ne veruju“. Nezvanično, sve je već odavno poznato, ali se sistematski ignoriše.

Dakle, Vašington je ponovo pokazao da se, kao i svaka zapadna država, u modernoj politici vodi isključivo političkim interesima a da su „ljudska prava“ samo floskula i izgovor za eventualno kažnjavanje nepodobnih. Uzgred budi rečeno, videli smo demokratsko postupanje sa Asanžom, osnivačem Vikiliksa. Sopstvenog disidenta hapse, a tuđeg nagrađuju Nobelovom nagradom. Tako to ide.

Činjenica je da je veći deo svetske javnosti šokiran albanskim zločinima, dok su njihove vlade krajnje ravnodušne. Međutim, retko ko se ipak usuđuje da javno kaže kako je Hašim Tači potpuno nevin (osim, naravno, samih Albanaca i Bernara Kušnera). Naravno, Kušnerova uloga u monstruoznim zločinima i uloga „lekara bez granica“ tek treba da se rasvetli. I ne sumnjam da će uskoro biti potpuno rasvetljena.

Međutim, frapantna je činjenica da jedan deo „druge Srbije“ maltene želi da falsifikuje istinu, te tako se po internet forumima mogu naći komentari koji pominju „srpske hladnjače i represiju i opravdanost ratnih brutalnosti Tačija“ jer pobogu, trajao je rat, a jadni i poniženi Albanci su „možda počinili i neka nedela u tom sveopštem metežu“. Znam šta bih im odgovorio, ali to svakako ne bi bilo pristojno (ali bi bilo i te kako primereno). Mada bih voleo da istu logiku primene na dešavanja u Srebrenici i oko Srebrenice. Moguće je da je u sveopštem metežu koji je nastao nakon strašnih zločina nad srpskim civilima u okolnim selima Srbima pao mrak na oči te su u sveopštem metežu počinili koje nedelo? Ne ide, je li? Ne prija? Nekako je bljutavo?

Jeste bogami, zaista jeste, i ti i takvi komentari, koje se ipak retko ko od drugosrbijanskih lakeja ne usuđuje da javno kaže, predstavljaju dokaz ozbiljne patologije dela naših građana. Njihov prezir prema sopstvenom narodu prelazi granice ljudskosti i normalnosti. Patologija je prisutna, pošto ti ljudi, iako opravdavaju zločine nad Srbima, i dalje veruju da se bore za „ljudska prava“. Interesantno je da je jedan od retkih političara u svetu koji za ove strašne zločine optužuje i Srbe, Čedomir Jovanović. Tako on kaže da „je država bila dužna, da dok je još postojala na Kosmetu, zaštiti živote ljudi“. Dalje kaže da Srbija za to nije bila sposobna, „a za to se takođe odgovara“[2]. Upitao bih Čedomira Jovanovića, ukoliko je zaista izgovorio ovako nešto, a mislim da jeste, iako je u pitanju potpuni apsurd, da li je Srbija „reagovala“ kako bi zaštitila svoje građane? Ta reakcija je bila policijska a kasnije i vojna. Ne znam na kakvu drugu reakciju misli? Da podižemo tužbe dok Srbe paravojne terorističke formacije kidnapuju i odvode na sever Albanije? No, Jovanović je u pravu. Mada nisam znao da podržava ratnu opciju.

Prosto je neverovatno sa kojom žestinom deo naše elite pokušava da sačuva spinovanu laž o jedinoj istini o odgovornima za zločine devedesetih, iako se i samoj Evropi u sve većoj meri ta „istina“ preispituje. Reakcije ovog tipa su primer ozbiljnog gubitka kompasa. I dok zapadne vlade većinom ignorišu izveštaj Dika Martija ili pokušavaju da preko njega ćutke pređu, nevladine organizacije u Srbiji ne reaguju. Ama baš nijedna. Ljudska prava jesu ugrožena, ratni zločin jeste monstruozan, ali su žrtve očito pogrešne nacionalnosti. Nekako se ne uklapa u generalnu sliku o „zlim Srbima“ i „dobrim Albancima“.

Taman kada sam pomislio da je izostanak reakcije dela elite i upadljivo ćutanje sva sramota koja će nas zadesiti, na sajtu Peščanika naletim na interesantan tekst pod inspirativnim i degutantnim nazivom: „Na kraj sela žuta kuća“, autora Ivana Kuzminovića, inače Izvršnog direktora „Helsinškog odbora za ljudska prava“, čija je predsednica Sonja Biserko.

Prosto je neverovatno sa kojom žestinom deo naše elite pokušava da sačuva spinovanu laž o jedinoj istini o odgovornima za zločine devedesetih, iako se i samoj Evropi u sve većoj meri ta „istina“ preispituje. Reakcije ovog tipa su primer ozbiljnog gubitka kompasa.

Šta nam to poručuje Ivan Kuzminović, istaknuti član nevladine organizacije koju predvodi Sonja Biserko? Ivan Kuzminović nas na samom početku teksta upozorava da mu je njegova baba „ jednom rekla da je ponekad najpametnije ćutati o stvarima o kojima ne treba govoriti, ali da je to ujedno i najteža vrsta samodiscipline.“[3] Zaista mudro i poetski rečeno. No, ipak, autor pravilno zaključuje da, iako se oseća „kao mali Perica“ njegov je zadatak da narodu ogrezlom u „kolektivnoj histeriji“ nakon izveštaja Dika Martija pojasni par stvari i bude glas „zdravog razuma“, što, i bez napomene o „kolektivnoj histeriji“ implicira da su svi koji veruju u navode Martijevog izveštaja nerazumni.

Nakon što sam pročitao dve trećine Kuzminovićevog teksta koji se uglavnom svodi na relativizaciju zločina i tezu da mi kao narod nemamo pravo da govorimo o tuđim zločinima pošto smo mi najveći zločinci, dođoh do suštine teksta i autorovog stava o trgovini organima kidnapovanih Srba: „Međutim, ideja da je došlo do sistematske krađe organa tih nesretnih ljudi, prosto je teško izvodiva... Jednostavno, transplantacija organa je jedan visoko sofisticiran proces, koji zahteva posebno sterilne uslove, stručne lekare itd. Pisanje jednog, nekada ozbiljnog, beogradskog nedeljnika pokazuje da su neke stvari prilično izmišljene. Naime, u tekstu se tvrdi da su građani srpske nacionalnosti izvođeni iz kuća u kojima su bili zatočeni, zatim su ubijani (!), a onda odvođeni u operacionu salu zarad transplantacije organa. Oprostite, ali ovaj opisani redosled događaja deluje kao čista fikcija.“ [4]

Dakle, autor plasira tezu da je Martijev izveštaj netačan, i uglavnom je zasniva na sopstvenom osećaju da je reč o „čistoj fikciji“. Ne sumnjam da je ova teza zapravo izraz „osećaja“ samog Kuzminovića. Međutim, interesantno je da se u ostatku teksta bavi drugim događajima, umesto da se bavi dokazivanjem svoje teze i odbacivanjem optužbi na račun Albanaca iz izveštaja. Umesto toga, bavio se srpskim zločinima. Možda to navodi na zaključak da nije imao argumenata? Ili da mu „osećaj“ nije dopuštao da prihvati Martijeve tvrdnje?

Doduše, izrekao je jedan argument. Argument je da nije prigodno pričati o vađenju organa, pošto, ukoliko su kojim slučajem u pitanju tačne informacije, to predstavlja mučenje porodica žrtava. Ma nemojte. Mučenje porodica žrtava je konstantna relativizacija sudbina njihovih najmilijih. Uostalom, neverovatno je da čovek koji radi za Helsinški odbor za ljudska prava priča o „mučenju porodica“ i predlaže izbegavanje javnog razgovora o zločinima u medijima, kada znamo da upravo ta nevladina organizacija već deset godina ne prestaje da priča o „monstruoznosti srpskih zločina“. Sa druge strane, u zaključku nastavlja sa iskontruisanim argumentom protiv spominjanja izveštaja u srpskim medijima. Naime, „...ali bih podsetio da je Srebrenica dokazan i dokumentovan pokolj, dok su "žuta kuća" i presađivanje organa i dalje na nivou spekulacija, a da RTS, Vlada Srbije i ljudi poput generala Delića nisu dostojni da bilo šta dokazuju na ovu temu.“[5]

Tako lakeji „druge Srbije“ ne čekaju svoje gospodare, oni još jače, brže, istrajnije i predanije izražavaju i brane njihove stavove i poglede na svet i Srbe. Ukoliko Amerikanci zatraže dokaze za tvrdnje u izveštaju, „naši“ lakeji će izveštaj automatski proglasiti lažnim.

Interesantno je da se čitav tekst maltene ne bavi zastrašujućim navodima izveštaja, već se činjenice iz izveštaja ili negiraju ili se prema njima izražava ozbiljna sumnja, a i ukoliko ičega ima Srbi nisu dostojni da govore o ovoj temi. Ovaj klasičan primer spinovanja zapravo nije samo pokazatelj namernog izvrtanja istine, već i patološke ubeđenosti dela naših građana u laži koje su odavno prihvatili kako bi smirili sopstveni osećaj krivice. Nećete mi zameriti, ako se, kao i Kuzminović, pozabavim malo psihologijom. I to kolektivnim dijagnozama. Pošto je Kuzminović nepobitno utvrdio da je u Srbiji na delu „kolektivna histerija“ i „masovno ludilo“, mogao bih i ja da pokušam da utvrdim dijagnozu onih koji tako nešto tvrde. Vidite, u psihologiji je poznato da često u porodicama u kojima je očinska figura izraženo agresivna i nasilna sin prihvata razorno i agresivno ponašanje oca, kao i njegove poglede na svet, i brani ih sa mnogo više ubeđenja nego sam otac, kako bi se odbranio od psihološke torture koju otac vrši i opravdao je. Time psihički olakšava sebi. Nešto nalik onim ljudima koji su propušili zato što im je smetao tuđi dim cigarete. Naravno, druga psihološka dijagnoza evoluirala je iz gorespomenute, i poznata je pod nazivom „stokholmski sindrom“, o čemu već dovoljno znate. Suština jeste da je nakon perioda izražene psihičke torture i poniženja psihički najlakše prihvatiti ponašanje agresora kao nešto normalno i okriviti sebe za situaciju u kojoj ste se našli. Tako postoje ljudi koji su potpuno prihvatili čuvenu opasku iz „Balkanskog špijuna“: „Đura će ti oprostiti što te je tukao!“. Takva vrsta patologije svakako nije zdrava. Daleko od toga da je specifična samo za srpski narod. Ona je specifična za svaki narod kome se nameće kolektivna odgovornost. Jevreji su dobar primer.

Tako lakeji „druge Srbije“ ne čekaju svoje gospodare, oni još jače, brže, istrajnije i predanije izražavaju i brane njihove stavove i poglede na svet i Srbe. Ukoliko Amerikanci zatraže dokaze za tvrdnje u izveštaju, „naši“ lakeji će izveštaj automatski proglasiti lažnim. Tada isti oni koji se godinama podsmevaju teorijama zavere, konstruišu sopstvene. Tako je, verovatno, i Dik Marti na platnom spisku Beograda, što se može čuti od nekih zvaničnika Prištine.

Bilo kako bilo, u pitanju je sramna relativizacija zločina. Rat na Kosovu sada poprima potpuno drugu dimenziju.

Za to vreme, novopazarski muftija Muamer Zukorlić, uprkos izveštajima o zastrašujućim dešavanjima na Kosovu ističe da „je neuporedivo veća šansa da ovakvim ponašanjem vlasti Sandžak postane novo Kosovo“ i da je sve isto kao što je „Milošević radio na Kosovu“. Upitao bih muftiju, da ako je sve isto, i ukoliko je tzv. „Sandžak“ u opasnosti da postane „novo Kosovo“, a srpska vlast liči na onu iz vremena Miloševića, da mi razjasni dilemu. Neka mi cenjeni muftija odgovori na pitanje, ko u tom slučaju podseća na Hašima Tačija?