Смараш Вучићу!

У младости је човек нарочито склон

да подвлачи и разастире пред светом

оно што му је највише на срцу

Иво Андрић

Ако је нешто јасно показао у својим маратонским обраћањима нашој јавности (у овој години је премашио број од 350 наступа) онда је то сасвим сигурно да А .Вучић већ дуго живи у својој паралелној, симулираној и измаштаној стварности. Очигледно је да је све усамљенији (што је судбина свих диктатора) све неповерљивији и несигурнији и да се више него икада ослања на „поуздане“ податке које добија од БИА-е и ВОА-е ( оне су само део његове преторијанске гарде и делују као класична партијска испостава СНС-а).

Управо он обитава у својој измаштаној пројекцији стварности што је и јасно показао и приликом његовог „испуњавања“ студентских захтева, или како је рекао да је БЛАГОИЗВОЛЕО да донесе документацију и уговоре везане за реконструкцију железничке станице у Новом Саду, када је страдало 17 невиних људи (касније се видело да је то непотпуна и фингирана документација). Он је и овога пута демонстрирао свој препознатљиви, али већ анахрони и превазиђени, политикантски тзв. „маркетиншки инжињеринг“ који очигледно више не даје очекиване резултате. Почиње своје већ увелико заморне и репетитивне наступе по истој изанђалој матрици: Прво иде прича о остваривању његовог сна оличеног у ЕКСПО-у као највећој и до сада невиђеној шанси за развој и „модернизацију“ Србије (сви послови око овог његовог пројекта су подељени фирмама којесу везане за СНС картел), даље следе подаци о „највећој стопи економског расту у Европи“, „хибридном рату против Србије“ која води „суверену и независну“ политику, његовој доброј вољи да амнестира све оне који су ухапшени и пребијани у протестима широм Србије, наводном „испуњењу свих студентских захтева“, нуђењу погодности младим људима да за 100 евра учешћа дођу до јефтиних станова (што је још једна од његових фантазмагорија и покушаја подмићивања), повећања материјалних трошкова Универзитетима за 20 посто што није било предвиђено насилно и без дискусије усвојеног буџета за 2025 годину, испуњењу свих захтева студената али и настављање све бруталнијих напада на деловање невладиног сектора и опозиционих странака.

А. Вучић по сваку цену настоји да дисквалификује студентске протесте али и учешће средњошколаца у њима, тиме што покушава да их везује за опозиционе странке, јер једино тако може да их дезавуише, али то овога пута нема никаквог стварног ефекта, што њега доводи у веома тежак положај, јер његова тактика борбе против студентских протеста и опозиционих странака више нема готово никаквог стварног ефекта.

То је још један доказ до које мере је он изгубио контакт са реалним животом и стварним хтењима младих људи, који говоре другачијим језиком и симболиком али и баве се самосвојним политичким деловањем (то, је класични пример анти-политике о чему је говорио Ђердј Конрад), које он никада неће моћи да разуме. При томе он у својој толико пута виђеним медијским представама није споменуо стварну, а не фингирану одговорност државе и народњачке власти за погибију и страдање 17 људи на железничкој станици у Новом Саду, већ је само БЛАГОИЗВОЛЕО да прогласи да су захтеви студената у потпуности испуњени. На тај начин покушао је да обесмисли протесте студената и унесе раздор у њихове редове, што је иначе његова опробана политикантска тактика коју је користио приликом свих досадашњих протеста, успевајући да их маргинализује и угуши, купујући време за консолидацију и преузимање изгубљене политичке иницијативе у вођењу политичких процеса.

Овога пута је доживео прави фијаско, јер се након првих студентских протеста њихова побуна захватила све универзитетске центре у Србији који су сада у блокади, на шта он више нема одговор, осим његовог уверења да време и овога пута ради за њега и да ће се протести студената , средњошколаца и грађана урушити и угасити, не схватајући да се све више продубљује и радикализује дубока политичка криза коју он покушава да реши у све већом употребом силе и интензивирањем медијских манипулација и свакодневним таблоидним спиновањем.

Изузетно је важно да студенти нису прихватили ову политикантску мантру А. Вучића о „испуњавању њихових постављених услова“ коју им он и даље бескрупулозно подмеће. Они су тиме онемогућили његов маневар да пацификује и ове протесте како се у нашем друштву ништа не би променило, а управо на темељним променама овог погубног клептократко-мафијашког и дубоко криминализованог и коруптивног система истрајно инсистирају студентски протести.

Зато није случајно да једна од парола протеста гласи ПАД НАДСТРЕШНИЦЕ ЈЕ ПАД НАШЕГ ДРУШТВА.У основи ових протеста, они се у многоме разликују од досадашњих протеста, су захтеви за успостављање принципа одговорности, остваривање правде и слободе што претпоставља радикалну промену садашњег система апсолутистичког и диктаторског облика владавине, у коме је друштво заробљено, а држава служи само напредњачкој тзв. „политичкој и пословној елити“ за безочно пљачкање и богаћење, а све под фирмом „златног доба“ и до сада невиђених „историјских“ мегаломанских подухвата напредњачког великог вође А. Вучића.

Он и даље верује да је довољно да се он још једном појави на његовим слугерањским медијима као апсолутни политички арбитар, који ће још једним отужним и испразним наступом демонстрирати своју апсолутну моћ и способност да реши и ову изузетно тешку пре свега политичку кризу. Међутим, та су времена давно прошла и А. Вучић очигледно тога није свестан, јер је остао заточен у превазиђени концепт вођења политичких процеса и медијских харанги. Стигле су нове генерације које демонстрирају савремени и креативни начин комуникације и схватање политике као пре свега залагање за поштовање људског достојанства, принципа владавине права и деловања државних институција ослобођених од партијског утицаја и превазилажења диктаторског начина владавине.

Протести су такође показали да монолошке медијске представе А. Вучића у којима он бесконачно понавља већ познате и толико пута поновљене флоскуле, немају више никакав реална утицај на нове генерације које су на транспарентима то изразила на себи својствен начин кроз паролу „СМАРАШ ВУЧИЋУ!“

Сама чињеница да студенти у својим иступањима упорно инсистирају на томе да се они и не обраћају Председнику републике (упућују га на његова уставна овлашћења) довољно говори о њиховом отклону од досадашњег начина диктаторског начина владавине и враћање политике у уставне и институционалне оквире. По први пут се догодило да је прекинут процес сталног политичког трансфера који се огледа у томе да се сваки протест пре свега означава као не-политички и завршава се обраћањем А. Вучићу као једином фактору који је надлежан да решава све проблеме у овој земљи.

Студентски протести су на најбољи начин прекинули ову политичку праксу и свели улогу Председника републике на његову уставну улогу и меру и то је за њега сада тешко решив проблем, јер је он створио клептократски и клијентелистички систем, у коме се он јавља као једина „сила“ која је премрежила и заробила целокупно друштво. Студентски протести су јасно показали да овакав диктаторски систем више није одржив. О карактеру ових протеста социолог Борис Јашовић у тексту „Право на непослушност и протест је рекао“А кад институције државе ћуте и раде у корист властодржаца, уместо да раде у корист грађана, односно кад властодржци стављају безбедност капитал - односа изнад безбедности грађана, тада грађани имају све право овога света (али и дужност) да буду непослушни.

Поновимо стога да деловање студената (задржимо се на овој скупини паметних младих људи) није политички чин у уско страначком смислу, где се људи деле на присталице власти и опозиције, дакле није исполитизован чин како то власт настоји да прикаже, већ је то политички чин у најчистијем грађанском облику где самосвесне појединце спаја и њихово деловање усмерава брига за опште добро заједнице.

Закључимо на крају да се студенти буне с разлогом, док је њихов начин организовања и деловања демократски у античком смислу те речи, што је битан искорак у свету у коме је од изворне демократије остало само име. И управо ови студентски протести на најубедљивији начин реафирмишу сам појам демократије користећи облике непосредне демократије, самоорганизовања и пленумског доношења одлука , јер демократија је изгубила своје изворно значење, што нам овај напредњачки режим непрестано показује, као систем у коме се одлуке доносе као израз заступања општих друштвених интереса и воље, као ревитализације републиканског облика владавине.

Може се рећи да је то и основна порука опозиционим странкама, у којима не постоје облици и процеси директног демократског одлучивања, њиховог сад већ потпуно маргинализованог преосталог чланства.Зато оне и не могу да артикулишу сензибилитет нових генерација, које не желе да буду послушни војници зачаурених и самодовољних партијских олигархија. Зато није случајно што су се студенти одмах изјаснили да делују изван страначких структура, јер то је за њих и основни услов да сачувају свој аутентични политички глас и израз али и демократски, потенцијал у одлучивању и деловању .

И то је управо оно што недостаје опозиционим странкама, доследност , начелност у заступању ставова, спремност на жртвовање и истрајност у заступању програмских опредељења, флексибилност у организовању и медијском комуницирању. Студентски протести су такође показали способност да остваре акционо и програмско јединство и солидарност, што опозиционе странке нису нажалост у стању да ураде, јер увек у први план стављају своје уско-страначке и парцијалне интересе, не схватајући поруку студентских протеста , да се овај погубни режим може послати у ропотарницу историје једино ако се промени окоштали и анахрони начин опозиционог партијског функционисања.

Опозиционе странке су проиграле могућност заједничког деловања против напредњачког режима , при томе су дале неопходни легитимитет А. Вучићу учешћем на недемократским и покраденим изборима, а сада је њихов главни домет да имају техничку сарадњу што проглашавају својим великим успехом.

 Ови студентски протести, као и протести средњошколаца и грађана изнова су довели у питање легитимитет напредњачког режима, што је од изузетне важности јер се тако избија из руку А. Вучића његов главни политички адут, да он „оличава легитимност“ његовог клептократског и корупционашког режима, који је доживео апсолутни слом падом надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, јер је на тај начин у потпуности огољен клијентелистичка, корупционашка и пљачкашка природа и суштина њихове владавине која сада непосредно угрожава животе наших грађана.

У анализама актуелних студентских протеста често се с пуно права и смисла повлачи паралела са протестима из 1996 и 2000 године без обзира што су друштвене околности и политички контекст били другачији.Остаје константа садржана у питању, какви ће бити реални политички и друштвени домети ових протеста, ако они не добију јаснију политичку артикулацију у конкретизацији и персонализацији њиховог основног захтева за утврђивање одговорности за злочин страдања 17 недужних људи, али и функционисања принципа правне државе и њених институција које, су сада под страховитим притиском напредњачког режима.

Студентски протести имају својеврсни и посебни политички карактер без обзира што се у својим изјавама с пуно права ограђују од уско страначких интереса и утицаја . На тај начин успевају да сачувају своју аутентичност и аутономију у деловању, али ће се неминовно наћи пред дилемом даље политичке артикулације својих захтева и тежњи.

Овај режим у великој мери опстаје на томе што је А. Вучић до те мере обесмислио и огадио људима сам појам политике и политичког деловања, да је сваки протест до сада био ограничен на то да нема политички значај (што највише њему и одговара),  јер он сматра да је он једини који има монопол на бављење политиком и наводном „одбраном интереса Србије“, коју он наводно једини „највише воли“, поистовећујући је са својим диктаторским режимом.

У својим изјавама он је посебно наглашавао да је посебно важно да студентски захтеви нису стриктно политички интонирани, без обзира што они то свакако јесу, на посебан начин, али он то у свом ограниченом схватању политике као голе борбе за опстанак на власти не може да разуме. Студентски протести су донели ново схватање и нов начин политичког деловања који измичу познатим шаблонима и схватањима политике као искључиво партијске ствари. Протести су такође показали да монолошке медијске представе А. Вучића у којима он бесконачно понавља већ познате и толико пута поновљене флоскуле, немају више никакав реална утицај на нове генерације које су на транспарентима то изразила на себи својствен начин кроз паролу „СМАРАШ ВУЧИЋУ“. Зато он не може да пронађе ефикасну формулу како да сузбије побуну студената и Универзитетске заједнице, средњошколаца и грађана, јер не разуме да су стигле нове генерације које желе да држава функционише на принципима поделе власти и владавини права и закона, што у потпуности руши напредњачки систем владавине заснован на гротескном и бизарном култу личности и заробљеној држави и друштву.

Ових дана се показује да у сасвим други план се потискују идеолошке и политичке разлике и ствара се концентрисана воља у обједињавању свих снага које су спремне да се придруже студентским захтевима, који су управљени на темељну разградњу погубног и девастирајућег напредњачког режима А. Вучића. У том смислу је веома индикативна изјава професора Дејана Мировића: „Свако ко од нас националиста данас каже да неће са грађанистима против Вучића, или човека који је издао Косовои Метохију, он у суштини само тражи алиби да остане на његовој страни. Нема неутралности у сукобу студената и Вучића. Ово је вододелница“.

Могућа далекосежнија политичка артикулација студентских захтева се може остварити обједињавањем протеста различитих друштвених групација што показују и иницијативе за заједничко деловање студентских протеста, уметничких удружења, адвокатских организација, опозиционих странака и удружења пољопривредника, који су истакли недвосмислен политички захтев за смену тзв. „премијера Србије М. Вучевића“ и министра пољопривреде А.Мартиновића.

Студентски протести су својим аутентичним и самосвојним начином вођења протеста отворили простор за нови начин политичке борбе и деловања, јер су успели да делегитимишу и оголе узурпаторски и диктаторски начин владавине А. Вучића

Студентски протести су својим аутентичним и самосвојним начином вођења протеста отворили простор за нови начин политичке борбе и деловања, јер су успели да делегитимишу и оголе узурпаторски и диктаторски начин владавине А. Вучића и у једном саопштењу Филозофског факултета нам јасно поручују: „ Ми смо самоорганизовани–то значи да смо апсолутно независни од било које политичке странке и њихове идеологије.Све одлуке доносимо системом директне демократије на пленуму, и сви студенти нашег факултета добродошли су да дођу и искажу своје мишљење.Свачији глас и предлог се уважава и о свакој одлуци се гласа.Од одржавања самих блокада  преко интерне организације и договора о анонимности све одлуке доношене су демократским гласањем без икаквог уплива спољашњег притиска.Да ово није само пуки хир неколицине доказује не само бројност већ и наша Управа на чијој смо подршци дубоко захвални. Време је за буђење. Неке ствари не смеју да се гурају под тепих. Ми смо устали, а сада је ред на вас“.

Заиста , време је за велико буђење, за побуну јер САДА ЈЕ РЕД НА НАС, чека нас борба за одбрану опстанка Срба на Косову и Метохији, спречавање копања литијума у долини Јадра, стварање услова за демократске и слободне изборе, поделу власти и владавину права, заустављање драстичног осиромашивања грађана и све већег задуживан наше земље, ревитализацију радничких и социјалних права, процесуирање ендемске корупције, заштита наших културних добара, идентитета и традиције, заустављање инвестиционог урбанизма што има за последицу рушење Сајма, зграде Генералштаба и Старог савског моста.