Medijsko klanje, ili buka i bes Teofila P.

Ko je gledao prvi "Utisak nedelje" u novoj sezoni ako i nije primetio buku kolumniste "Vremena" Teofila Pančića zacelo je, verujem, video njegov bes? Šta je uznemirilo Teofila do tog nivoa da su nemali gledaoci pomisli da je on na kraju emisije pustio i koju suzu – koja svakako nije bila radosnica? Drugim rečima, nije li T. P. u "Utisku" samo na delu demonstrirao ono što je Biljana Srbljanović, ikona Druge Srbije, otoič formulisala kao credo njihovih zajedničkih istomišljenika: "Fašizam je zgodna reč, jer je prosto zalepite kad ne znate šta tačno da kažete".  

Šta je Teofil izvoleo da zalepi: Mi, koji smo na repu događaja & na kraju lanca ishrane, mislimo da je Teofil Pančić pozvan u emisiju da kaže neku lepu reč o Tadiću, s kojim će se tadićugodno saglasiti i njegov najbliži saradnik N. K. (takođe gost narečenog "Utiska"). I kao da je T. Pančić preozbiljno shvatio da njegov zadatak (ili uloga) nije da samo pohvali Tadića i ostalu DS ekipu, nego da treba da se pravoverno zapljune glede tekućih vlastodržaca. I dostojno se Pančić zapljunuo: "Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić [su] bili među vodećim ljudima ratno-nacionalističke-etnočistačke politike koju je Srbija sprovodila. [Izborom Nikolića i Vučića Srbija] time nije ukinula prošlost, vi ne možete da menjate prošlost, nije sporno da je Tomislav Nikolić sada predsednik Republike [...] Oni su bili među najkrvavijim ljudima toga rata, u političkom smislu. Pa šta ja tu mogu?"

Mala književna digresija: Teofil je, kao renesansna i humanistička ličnost, između ostalog i književni kritičar. Da li je moguće da je T. P. kao homo politicus toliko degradirao T. P.-a kao homo poeticus-a da je zaboravio na DŽordža Orvela, njegovu "1984" i citat: "Prošlost nije samo jedanput menjana nego neprestano. Najviše ga je mučilo, na neki košmaran način, to što nikad nije jasno shvatio čemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti koje daje falsifikovanje prošlosti bile su očigledne, ali krajnji motiv je bio nedokučiv."   

Šta je Teofil stvarno 'teo da kaže: Pančić je hteo da poruči da – na šta je ispravno reagovao treći gost "Utiska" Đ. V. – nije toliko problem u Nikoliću u Vučiću (kojima su, je li, „politički“, krvave ruke do lakata) nego da ima nešto etnočistačko  u samom tom narodu koji te & takve bira na najviše funkcije. I na ovom je mestu neophodno podsetiti da je Teofil Pančić (bio?) dugogodišnji saradnik "Helsinške povelje" Sonje Biserko, i još više – kao da mu je Sonja Bi postala nekom vrstom učiteljice mišljenja: jer, nije li ovo njegovo podmetanje zapravo na fonu one izjave predsednice Helsinškog pokreta za ljudska prava u Srbiji iz oktobra 2000. da je "pobedio nacista [Vojislav Koštunica], a izgubio ratni zločinac [Slobodan Milošević]"? Drugačije rečeno, ne protura li se ovde godinama (decenijama?) poruka da se ovaj narod krvi (na politički i običan način) neće nadostiti – i da mu je etnočišćenje srednje ime – a da se zapravo samo smenjuju figure koje on genocidno bira da budu njegovi najviši predstavnici?

Stvarno, šta je naljutilo Teofila: Teofila je, onda u "Utisku", zaprepastilo neslaganje. Iako je on među pristojnijim pripadnicima onoga što se uslovno zove Druga Srbija (ili makar neće da bude ova, naša, Srbija) – Pančić se godinama kreće u krugu aplaudirajućih istomišljenika koji se ponizno klanjaju Njegovom Pisateljstvu. I došao tako, čio & mio, T. P. u "Utisak", na B92 – teritoriju davno oslobođenu – kad tamo, osim pomenutog Đ. V., i neki gledaoci koji uzeše sebi za pravo da Teofilu odgovore na njegov način. Da se razumemo, kao što nema i ne može biti opravdanja za gore iznete teze kolumniste "Vremena", nemam razumevanja ni za gledaoce koji su Pančića slali u "njegov" Zagreb: to nije Srbija i ne treba takva da bude. Ono što je T. Pančića u "Utisku" naljutilo jeste da su gledaoci njemu odgovorili na njegov način. I ta ga je drskost šokirala i dovela u neko stanje u kojem, zaista, na kraju emisije nije ličio na sebe – ma koliko ga njegov sabrat S. Basara tapšao po ramenu, hvalio i hrabrio u kolumni lista "Danas".  

Nešto kao naravoučenije: Za priču o Sonji Biserko i njenoj izjavi iz 2000. kako Srbi izabraše nacistu, sklon sam da poverujem da nije nebitno istaći detalj iz knjige "Dezinformacija – od Trojanskog konja do Interneta" Vladimira Volkova u kojem citira DŽemsa Harfa, šefa agencije "Ruder Finn": "Uspeli smo da u javnom mnjenju poistovetimo Srbe i naciste, pogodili smo pravo u metu. Zadatak je bio složen, niko nije razumeo šta se događa u Jugoslaviji i, da vam otvoreno kažem, većina Amerikanaca pitala se u kojoj se afričkoj zemlji nalazi Bosna, ali jednim potezom uspeli smo da stvar pojednostavimo, da je prikažemo kao priču o dobrim i zlim momcima." Ako želite poentu u jednoj rečenici – da smo onomad ljudski reagovali na priču Sonje Biserko da biramo naciste za predsednike ne bi nam se danas desio Teofil s pesmicom da biramo etničke čistače na najviše funkcije. U tom smislu oni gledaoci "Utiska", ma koliko nemušti i grubi bili, pružaju nadu da nas, priznate i poznate naciste, neće više voditi kao volove na medijsko klanje.