Miškovićeve "pretnje smrću" i zatvorski pasulj

Kada je pre odlaska u SAD potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio da će se za nedelju dana „zatresti cela Srbija“ od novih slučajeva korupcije koji će biti razotkriveni, mnogi su se pitali šta se to sprema, da bi nakon njegovog povratka ubrzo saznali o čemu je reč – on je zapravo tada najavio hapšenje Miroslava Miškovića i još devet osoba u vezi sa spornim privatizacijama. U međuvremenu, imali smo prilike da čujemo razna tumačenja toga da li su potezi Miroslava Miškovića u vezi sa privatizacijom putarskih preduzeća legalni ili nisu, ali čini se da je tih dana malo ko imao želju da skrene pažnju na ponašanje srpskih medija (NSPM je tu jedan od retkih, ako ne i jedini, pozitivni primer[1] [2]). Posle svega viđenog, ipak se stiče utisak da su se naši tabloidi ovoga puta malo zaneli u svojoj nameri da Miroslava Miškovića predstave kao srpskog Al Kaponea (što je adekvatno poređenje ukoliko je Vučić „Eliot Nes“ – mada neki već počinju da ga porede i sa Vladimirom Putinom[3]).

Pre svega, radi se o (reklo bi se) najbitnijoj vesti u danu kada je Miroslav Mišković priveden, a to je da je on pretio smrću Vučiću, navodno rekavši da isti „neće doživeti emisiju Svedok na RTS-u“ koja je trebalo da se emituje te večeri. Na stranu što je teško pretpostaviti da bi neko poput Miroslava Miškovića bio do te mere naivan da bi tako nešto mogao da izgovori dok je na saslušanju, držaćemo se samo objavljenih vesti i svedočenja ljudi koji su u to bili uključeni.

Naime, svega nekoliko sati nakon što je Miškoviću određen pritvor, postalo je apsolutno nemoguće izbeći histerične naslove u svim medijima o pretnjama smrću koje je Mišković navodno izgovorio. Vest je ubrzo postala neka vrsta morbidne senzacije, direktor policije Milorad Veljović ju je i potvrdio[4] neposredno nakon objavljivanja, a sam Aleksandar Vučić je u emisiji „Svedok“ (koju je ipak, na sreću, dočekao) pomenuo da „zna šta mu je Mišković u besu poručio“, čime je i sam, doduše pomalo uzdržano i „skromno“, potvrdio tu informaciju.

Kako su izgledale sutrašnje novine, teško je opisati u jednoj rečenici, a komentari su se kretali od zgražavanja da je „tako nešto moguće danas u Srbiji“, do otvorenog licitiranja o broju godina koje bi Mišković mogao da provede u zatvoru zbog tih pretnji[5][6], dok je recimo list „Alo“, verovatno u pokušaju da bude ekskluzivniji, objavio da je Mišković zapravo dva puta pretio smrću Vučiću. Malo ko je tih dana obraćao pažnju na demantije koje su uputili Miškovićevi advokati, jer se čini da je trenutak bio pogodan za maksimalno javno iskorišćavanje Miškovićeve „pretnje smrću“. Ali, nakon što su se mediji malo stišali, u emisiji „Utisak nedelje“[7] šef radne grupe za ispitivanje privatizacije Bogdan Pušić je konačno širem auditorijumu otkrio šta je Mišković zaista izgovorio na tom saslušanju, a radilo se o njegovom uverenju da neće biti zadržan, pa je rekao da „Vučić može da otkaže emisiju jer on sasvim sigurno neće biti uhapšen“, što bi značilo da je Mišković hteo da kaže da Vučić neće imati sa čim da se pohvali u toj emisiji. Na taj način je srpska javnost, skoro šest dana nakon privođenja, konačno čula šta se zaista desilo. To što je time bio potvrđen i demanti koji su Miškovićevi advokati dostavili neposredno nakon prve pojave te vesti više nikoga nije previše interesovalo na srpskoj medijskoj sceni, ali se zato nastavilo sa medijskim i političkim iskorišćavanjem tog hapšenja.

U tome se ponovo posebno istakao list „Alo“, koji je u broju od 18. decembra na naslovnoj strani kao udarnu vest "obznanio" da se Miškoviću ogadio zatvorski pasulj, pa je zbog toga počeo da naručuje hranu. Koliko je apsurdno tako nešto objaviti na naslovnoj strani jednih dnevnih novina u državi poput Srbije, u kojoj postoji mnogo većih problema i inače, a pogotovo u danima kada se odlučuje i o budućnosti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, jako je teško rečima opisati, čak i kad bi ta vest bila tačna. Međutim, i ta „vest“ je demantovana dva dana kasnije, kada je neimenovani izvor iz Centralnog zatvora rekao za „Blic“ da se Mišković nije žalio ni na šta, pa ni na hranu[8].

Po običaju, svi ovi „medijski autogolovi“ se brzo zaboravljaju, jer za njih po običaju niko i ne odgovara čak ni pred sudom javnosti. Takođe, nećemo saznati u dogledno vreme ni odgovore na neka bitna pitanja, ko je prosledio ovu (polu)lažnu informaciju medijima, ko je rekao medijima i fotografima na kom ulazu će biti sproveden Mišković, kao i zašto su direktor policije Veljović i potpredsednik Vlade Vučić tog dana igrali uloge kao da su te pretnje bile jasne i stvarne. To jest, da li je neko obmanuo njih - ili su oni obmanjivali javnost?

Što se naših tabloidnih medija tiče, moglo bi se zaključiti da smo svedoci jedne kampanje u kojoj su gotovo svi oni, bez obzira na stvarne ili izmišljene razlike, uređivali svoj prostor na gotovo identičan način zarad nekog cilja koji teško da se može smatrati za pogodan po srpsku javnost i državu, a pogotovo se ne može smatrati kao (i ne može biti) doprinos stvarnoj i ozbiljnoj borbi protiv kriminala i korupcije. To saznanje ujedno olakšava i traženje odgovora koje je pre izvesnog vremena postavio Petar Delić u tekstu „Srpski medijski rat – bitka za slobodu medija ili preraspodela plena?“[9]. Teško je poverovati u to da će u ovakvoj sredini bilo kakva sloboda, a pogotovo sloboda medija, biti razlog za neki medijski rat. Pre će biti ono drugo.