Mit o „devedesetim“ kao osnova antisrpske propagande u 21. veku

Kada ih pitate da obrazlože svoj stav, ideologiju ili viđenje trenutne političke situacije u Srbiji, ono od čega će početi, kao i ono čime će završiti priču svaki drugosrbijanski političar i intelektualac, ali i gotovo svaki redovniji gledalac B92 ili čitalac Blica, biće uvek magična reč „devedesete“. Interesantno je da će vam gotovo identičnu priču izložiti i kompletan hrvatski i bošnjački politički estamblišment, zatim tamošnji ljudi koji su pod uticajem sarajevskih i zagrebačkih medija, kao i razni „visoki predstavnici“ i „izvestioci“, zapadni ambasadori i drugi zastupnici Zapada u Srbiji.

Međutim, već na prvom potpitanju o tim „strašnim devedesetim“ i uz zahtev da se podrobnije objasni šta se pod tim misli, kreće se sa neverovatnom kombinacijom besmislenih tvrdnji, notornih laži, površnih zaključaka, jednostranih sagledavanja i paušalnih ocena koje povlače jedna drugu sve dok se na kraju ne dobije konačna, uobličena i, razume se, potpuno iskrivljena slika devedesetih, koja služi da opravda njihovu kompletnu ideologiju, a u prvom redu njihovu mržnju i njihov strah od zloglasnog „srpskog nacionalizma“.

U pitanju su uglavnom sledeće konstrukcije, zablude i dogme: Isključiva krivica Miloševića/Srbije za rat i potpuna nevinost bošnjačke i hrvatske strane; opravdanost uvođenja međunarodnih sankcija; opravdano i legitimno proterivanje Srba iz Krajine; genocid u Srebrenici, Republika Srpska kao genocidna tvorevina; zloćudni srpski nacionalizam koji prožima sve institucije; Miloševićeva, odnosno srpska krivica i odgovornost za bombardovanje 1999. itd. Ne treba da znate ništa više od ovoga, nipošto da se interesujete za detalje, da pokušavate da sagledate situaciju iz šire perspektive ili geopolitičke situacije u okruženju ili svetu. I zaista, osim dotičnih ideologa, plaćenika i špijuna, 90% ljudi koji dele prezir i strah od devedesetih o njima i ne zna ništa više od malopre pomenutih zabluda i predrasuda, jer jednostavno nema odakle da sazna.

Ta zamagljena, lažna i iskrivljena slika o devedesetim zapravo je ono što zapadne centre moći u Srbiji godinama održava na vlasti i zbog toga je najvatrenije brane od uplitanja svake istine u nju. Ličnosti i političke partije koje su im u službi, kako ih upotrebe, puštaju niz vodu, pogotovo ukoliko se utvrdi da su svojim delovanjem do te mere postali omraženi da se više ne isplati ulagati u njih kao u „evro-reformsko-demokratske snage“. Nakon što su veći deo prve DOS-ove vlade progutale razne afere i skandali, njih je zamenila koalicija tada još uveliko evrofilnog DSS-a, energičnih „eksperata iz G17 i „osveženja“ u vidu SPO/NS. Omraženog Živkovića će kao šefa stranke zameniti Tadić, a posle nekoliko godina istrošenog Tadića na mestu šefa države i DS kao vladajuću stranku najverovatnije će zameniti nikad svežiji i spremniji na saradnju naprednjaci. Dakle, srpski političari i političke partije, koliko god se ljudi pozitivno ili negativno vezivali za njih, Zapadu služe za jednokratnu upotrebu. U poslednje vreme centri moći se u svojoj propagandi polako odriču čak i čuvenih „demokratskih tekovina petootkobarske revolucije“, svesni da građani baš i neće biti oduševljeni podsećanjem na njih, niti da će proameričke partije na vlasti zadržati priča o njihovim „dostignućima“ od 2000. pa naovamo. Na ovo ukazuje i činjenica da u domaćim medijima nikada nije bilo manje pompe oko proslavljanja 5. oktobra nego ove godine. A verovatno će sledećih godina biti još manje, jer sećanje na taj događaj kod većine ljudi izaziva upravo suprotan efekat od onog koji bi u zlatnom B92 svetu trebalo da ima.

Ono što, međutim, „evro-reformski“ mediji ljubomorno čuvaju i najopreznije neguju jesu upravo devedesete, konzervirane u svoju mitološku ambalažu, obavijene lažima i predrasudama. To je ono što će uvek obezbediti glasove, zbuniti i zaplašiti narod kada je potrebno i splasnuti naraslo antizapadno raspoloženje. Pogotovo su korisne u kritičnim i neugodnim situacijama po zapadne pozicije u Srbiji, pa će tako Boris Tadić u toku izborne kampanje za drugi krug predsedničkih izbora 2008. nonšalantno izjaviti da Srbiji sleduje bombardovanje i uvođenje sankcija – dakle, vraćanje u mračne devedesete – ukoliko on (u tom trenutku glavni proamerički kandidat, mada očigledno ne i jedini) ne pobedi na izborima.

Već tradicionalno, u jeku predizborne tišine, noć pred izbore, B92 pušta film „Rane“ kako bi još jednom upozorio narod šta mu sleduje i u šta će se Srbija pretvoriti ukoliko američki kandidat/koalicija ne pobedi. Dakle, „vraćanje u devedesete“ jeste glavni politički kapital centara moći u Srbiji, omiljena pretnja narodu kada negativno reaguje na neki od bezbroj nasilničkih i antisrpskih poteza Zapada. To je večni lajtmotiv koji provlače svi „domaći“ mediji, proamerički političari, novinari, politički analitičari, vojni i ekonomski „eksperti“ i drugi od njihovog ukorenjivanja na vlasti 2000. pa sve do danas.

A šta bi se desilo kada bi se ljudi istinski zainteresovali za te devedesete i poželeli da saznaju nešto više o njima? Kada bi o najvažnijim političkim dešavanjima prilikom raspada Jugoslavije i građanskom ratu počele da se prave ozbiljne dokumentarne emisije? Možda bi saznali za Kutiljerov plan iz 1992. za rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, koji je Alija Izetbegović odbio pošto je od SAD dobio obećanje da će Muslimani dobiti celu Bosnu. Možda bi saznali za slučaj Holmec kada su slovenske paravojne snage ničim izazvane pucale na nenaoružane mladiće na odsluženju vojnog roka i time započele višegodišnji krvavi konflikt na ovim prostorima. Možda bi saznali za nestanak i istrebljenje skoro 10.000 sarajevskih Srba tokom rata. Možda bi saznali da su se pripadnici CIA sastajali sa vodećim albanskim teroristima iz OVK još 1997, pripremajući ih za rat i dajući im logističku podršku za zločine koje će OVK potom činiti, čime će i započeti cela kriza na Kosovu. Ukratko, otkrili bi da je uloga bošnjačkih, hrvatskih i zapadnih centara moći u nasilnom raspadu Jugoslavije i započinjanju krvavog građanskog rata bila mnogo veća nego što se to danas predstavlja i da su prema srpskom narodu počinjene mnoge nepravde i zločini za koje niko nije odgovarao i koje bošnjački, hrvatski, zapadni i „srpski“ mediji godinama uspešno zataškavaju i ignorišu.

Takođe, otkrili bi koliko je priča o Miloševiću kao „beskompromisnom i agresivnom nacionalisti koji svojevoljno ulazi u konflikt sa celim svetom“ netačna i pogrešna, i koliko prikriva prave motive Zapada u učešću u raspadu SFRJ i bombardovanju Srbije, kao i pravi karakter Miloševićeve diskutabilne „nacionalne politike“, koja je držala SR Jugoslaviju u gotovo neutralnom statusu tokom rata u Bosni i Hrvatskoj, da bi na kraju dala mig Tuđmanu da osvoji Krajinu i postavila barikade na Drini prema ugroženoj Republici Srpskoj.

Iako danas retko ko zna šta se tačno dešavalo te decenije, kada se kaže „vraćanje u devedesete“ svima je jasno o čemu se radi, svi znaju dva osnovna značenja tog pojma - period kada srpski nabujali nacionalizam čini zločine nad nedužnim stanovnicima susednih republika (suprotni slučajevi, čak i ako se konstatuju, tretiraju se samo kao nebitni „incidenti“) i istovremeno period kada narod u Srbiji zasluženo trpi sankcije, bombardovanje i druga zla od „međunarodne zajednice“, što je, naravno, sve bila logična posledica „agresivne Miloševićeve politike“. Dakle: „devedesete u kojima smo zli agresori i primitivci (bad guys) “ i „devedesete u kojima patimo. Ovo viđenje najbolje ilustruje nedavno objavljena „anketa“ u listu Blic. Povod je bio održavanje koncerta „Volim devedesete“, na kojem su učestvovali mnogi pevači i bendovi koji su se afirmisali i snimili najveće hitove tokom te decenije. Uprkos potpuno umetničkom i apolitičnom karakteru koncerta, Blic i B92 nisu mogli a da ne iskoriste prilku. Problem je naravno bio u nazivu, koji je „društveno i moralno neprihvatljiv“. Ako već zbog toga ne može da se zabrani koncert, ajde barem da se još jednom utvrdi dogma koja vlada o devedesetim i da se ljudi podsete „pošasti koja im stalno lebdi nad glavom“.

Blic u anketi postavlja pitanje: „Po čemu pamtite devedesete?“, a zatim daje ponuđene odgovore: 1. Rat, nemaština, beznađe 2. Turbo folk i „turbo“ moda 3. Vračare, vidovnjaci i gatare 4. Ne znam/ tada sam tek rođen[1]. Dakle, to su jedine stvari po kojim možete i smete da pamtite devedesete, ni po čemu drugom. Zatim sleduje novo pitanje: „Da li vas je strah da se devedesete ponove?“ A ponuđeni odgovori su: 1. Da, 2. Ponekad, kad pratim političku situaciju, 3. ne razmišljam o tome. Kao što vidite, ne postoji opcija „Ne“, jer očigledno po novinama Blic vi ne možete a da ne strahujete od devedesetih, samo je pitanje da li ceo život provodite u zebnji od njih ili vam se „fleš bekovi“ vraćaju samo ponekad, dok pratite političku situaciju (neko u izjavi slučajno brani teritorijalni integritet Srbije, ili osuđuje pucanje na nenaoružane Srbe, prim. aut). Slična je ideja i poslednjeg pitanja, u kojem nemate opciju da svojoj deci kažete išta pozitivno o toj deceniji. Ni to da se radi o periodu kada je Srbija ipak bila nezavisna država, čiju sudbinu nisu ovako direktno krojili strani ambasadori, kada ni izbliza nije bilo toliko nezaposlenih, sa manje socijalnih razlika, kada se ponešto osvajalo u sportovima, kada su košarkaši bili svetska sila, a fudbaleri sposobni da se kvalifikuju na međunarodna takmičenja i pri tome ne obrukaju. Ova kvazi-anketa Blica najbolje ilustruje do koje mere su mas-mediji spremni da idu kada je u pitanju duhovni genocid nad srpskim narodom i koliku ulogu u tome ima upravo opisani mit o „devedesetim“, odnosno o periodu između raspada SFRJ, građanskog rata i dolaska DOS-a na vlast.