Novac, mediji – i poraz na izborima

Prisetimo se večernjeg dnevnika Javnog servisa uoči izborne tišine pred izbor predsednika republike. Iz beogradske Arene emitovana je slika pristalica Borisa Tadića, snabdevena raznim rekvizitima, sa pozdravima i podrškom sa raznih domaćih i inostranih strana a sve je to odisalo raskošem i bogatstvom kakva je bila dvomesečna kampanja DS. Na drugoj slici, u tom Dnevniku, na kojoj je bio Tomislav Nikolić, nije bilo nikog iza njegovih leđa. On je pozvao građane da izađu na izbore i da misle na svoju decu. Tamo, masovno vikanje i razmetanje bogatstvom, a na drugoj strani sam Tomislav Nikolić. Bilo je u tome značajne političke simbolike današnje Srbije: vladajuća elita i njen predsednik nisu oskudevali u novcu a ni u podršci elektronskih i štampanih medija.

I golim okom se videlo sa koliko novca u vidljivom i nevidljivom sefu nastupaju političke stranke i njihovi čelnici. Ono što je objavljeno, najviše para je bacila u kampanju DS, pa URS, pa LDP pa SNS. Samo na TV oglašavanje za predsedničke i parlamentarne izbore potrošeno je 765 miliona (DS), 680 (URS), 360 (LDP), 280(SNS), (Politika, 12. maj 2012).

Golim okom se videlo koliko su stranke i predsednički kandidati prisutni u štampanim i elektronskim medijima. I ne samo prisutni na neutralan ili pozitivan način. Već i količinom blaćenja i obmanjivanja protivnika. DS je bio u svim medijima preko svake mere a Boris Tadić gotovo da je stanovao u medijima. Čak je i jedna zabavna emisija u kojoj je bio glavni gost četiri žene reprizirana uoči predizborne tišine.

Tomislav Nikolić je bio ne samo defavorizovan već je bio na krstu medijske javnosti pod okriljem DS. Ovo je bila njegova politička kalvarija koju je uspeo junački i moralno da nadvlada.

Zašto DS i Boris Tadić nisu uspeli na ovim izborima da pobede Nikolića i SNS, uprkos ogromnim parama koje su ubacili u kampanji i neograničenom prisustvu u svim medijima? I sofisticiranoj podršci iz inostranstva. Zašto URS i LDP nisu ostvarili bolji rezultat? Očita je nesrazmera između uloženog i dobijenog u protekloj kampanji za političku vlast.

Zašto? Pa postoji više razloga. Navodim tri.

Način vladanja ne mogu da sakriju a ni da ulepšaju mediji, ni novac. Ova vlast je bila okrenuta oligarhiji, određenim dobrostojećim interesnim krugovima u srpskom društvu. Ekonomska stagnacija, ogroman porast nezaposlenosti, širenje korupcije, manjak nacionalnog dostojanstva, sve to i još prilično nepodopština predstavnika i učesnika u vladi i oko nje, nisu mogli da ponište ogromne pare izvađene zarad ubeđivanja osiromašenih i poniženih građana. Većinski utisak javnosti bio je da je osnovni cilj prethodne vlasti da ostane na vlasti a ne da učini nešto za popravljanje nepovoljne socio-ekonomske situacije.

Drugi razlog je u dugoj vladavini DS i njegove koalicije. U prethodnoj vladi bilo je ministara koji dvanaest godina sede u kabinetima državne uprave. Dugotrajna vlast nije prijatelj demokratije. Na našem primeru svaki poznavalac politike biće u dilemi da odredi mesto gde je bila vlast. Demokratija treba da osvetljava donosioce odluka. U proteklom mandatu, nije se mogao prepoznati ni personalno ni institucionalno, onaj ko odlučuje.

Treći razlog se nalazi u samoj kampanji za predsedničke i parlamentarne izbore. Vladajuća ekipa na čelu sa DS krenula je u pridobijanje podrške idejom o sigurnosti (što je trebalo da implicira nesigurnost sa opozicijom) i forsiranjem negativnog imidža o SNS i Tomi Nikoliću. Poruke sa negativnim imidžom o suparniku bile su šaržirane i elementima prljavih priloga a svemu tome se pridružila i stranka koja nije preskočila cenzus. Svaki ozbiljan posmatrač političke borbe morao je znati da će se tako nešto desiti. Negativna i prljava kampanja ne prolazi kod građana svesnih ličnih i društvene egzistencije. Onaj ko bude u budućnosti jahao na takvoj kampanji približava se granici cenzusa.

Kakva je politička pouka ovih izbora? Jedna je od posebnog značaja. Ako je vlast rđava, ako je sastav vlade takav da njeni članovi nisu na visini moralnih dužnosti i zakonskih normi, pokazuje se da ni ogroman novac i ni ekstremno pristrasni mediji ne mogu da sačuvaju takvu vlast od poraza. Ovo ubeđivanje građana od strane vlasti, računalo je na moć medija. Novac dat u sve forme medijskih poruka, pokazao je zapravo, granicu medijskih moći. Bilbordi, plakate po zidovima i tarabama, flajeri od kojih se nije moglo proći ulicama, novine sa naslovima preko cele strane, televizijski spotovi i vesti kao političko sredstvo u zadobijanju podrške građana nailazi na zid koji važi za svaku demokratiju a ne samo srpsku. Ako rđavo vladaš, ako se bogatiš a narod siromaši, ako si dugo na vlasti ne mogu ti pomoći nikakava sredstva. U takvim okolnostima, jedino ti pomaže državni udar ili uvođenje diktature na mala vrata. Danas, na taj put vlasti niko ne računa.

Da li će ovi poslednji izbori pomoći Srbiji da unapredi svoju političku kulturu? Ne mogu lako da odgovorim na ovo pitanje.