Od Brankice do Malagurskog i Naših – moralni sunovrat „Druge Srbije“

Sredinom marta ove godine u medijima se pojavila vest da su tri osobe prvostepeno osuđene na po godinu dana zatvora zbog pretnji smrću reditelju Borisu Malagurskom, iznetih na internet forumu „Parapsihopatologija“. Pretnje su upućene nakon objavljivanja filma „Pretpostavka pravde“. Javnost je bila šokirana i zgrožena, ali ne zbog pretnji smrću, nego zbog činjenice što su dotični uopšte sudski gonjeni zbog nekog „piskaranja na internetu“.

Glavni razlog negativne reakcije na presudu, pa čak i onih koji su, inače, po mnogim pitanjima bliski Malagurskom, jeste bojazan za sopstvenu slobodu govora na internetu koja bi mogla biti ugrožena eventualnom zloupotrebom zakona.

Međutim, slučaj su ubrzo iskoristili portali poput Peščanika i Vremena, kao i razni trećerazredni blogeri i tviteraši da, iz svog arsenala, ispljuju Malagurskog i ospore njegov rad, i to sve u ulozi „branioca slobode interneta“. Hajka je išla dotle da je visoki funkioner DS i potpredsednik Vlade Vojvodine Goran Ješić na tviteru poručio Malagurskom da „potpisuje sve što su napisali osuđeni forumaši“.

Zapravo, tumačenje presude za pretnje Malagurskom kroz prizmu „slobode govora“ i „slobode interneta“ predstavlja veliku podvalu i zamenu teza, s obzirom da to nije ni prvi ni poslednji slučaj da je neko priveden i osuđen zbog pretnji na internetu. Prva privođenja zbog pretnji na Fejsbuku dešavala su se još tokom 2008. i pretnji Tadiću zbog izručivanja Haškom tribunalu. U aprilu 2010. Vladimir Samardžić iz Novog Sada pravosnažno je osuđen na tri meseca, a Stefan Hadži-Antonović iz Beograda na godinu dana i tri meseca zatvora, obojica zbog pretnji smrću (na fejsbuku) Brankici Stanković, simbolu i idolu drugosrbijanskog novinarstva[1]. Ne sećam se da sam tada pročitao ijedan tekst na Peščaniku, u Vremenu ili Blogu B92 koji osporava presudu i poziva na „slobodu govora na internetu“. Ne samo na pomenutim sajtovima, koji su sada bili najglasniji, nego bilo gde. Jednostavno, niko se nije usuđivao da relativizuje ili opravdava pretnje smrću. Dok nisu upućene Borisu Malagurskom.

U normalnom društvu reakcija na vest o presudi za pretnje Malagurskom zasnivala bi se na čuđenju kako neko ko se, navodno, toliko grozi nasilja i podržava prvostepenu presudu u slučaju Taton, može istovremeno da ispoljava toliki sadizam i otvoreno poziva na novo brutalno nasilje. Ne, međutim, reakcija u Srbiji bila je sledeća: „Kako Malagurski koji u filmu relativizuje presudu za ubistvo Tatona, sada sme da se buni što njemu neko preti smrću?“ Dakle, usvojen je kaubojski i siledžijski rezon, za čiju primenu su domaći autošovinisti godinama optuživali „nacionaliste“ i „desničare“. Ovim su drugosrbijanci, pored već tradicionalne demonstracije dvostrukih aršina, definitivno raspršili sve iluzije o sebi kao „pacifistima, koji se groze nasilja“.

Posebno je licemerno što se u svim tekstovima pretnje Malagurskom opravdavane „pravedničkim gnevom“ zbog navodne „relativizacije zločina“ u njegovom filmu. Baš me zanima da li su forumaši koji su upućivali pretnje i njihove blogerske apologete osećali isti gnev kada su u Haškom tribunalu hrvatski i bošnjački generali oslobađani od svake odgovornosti i ukupno za zločine nad Srbima osuđeni na ravno 0 (nula) godina, naspram 1125 za srpske optuženike. Da li su se oglašavali kada su pripadnici terorističke Gnjilanske grupe OVK potpuno oslobođeni optužbi za ubistvo 47 Srba u okolini Gnjilana, za šta su prethodno osuđeni na 116 godina zatvora? Da li su gnevni kad Hrvatska svakog avgusta svečano proslavlja proterivanje 250.000 i ubijanje 1900 Srba?   

U svakom slučaju, njihovo pozivanje na „slobodu interneta“ trajalo je svega dve nedelje, odnosno dok pokret „Naši“ nije objavio tekst pod nazivom „Spisak 30 najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima“.  Nigde u tekstu nema elemenata direktnog poziva na nasilje kao u slučaju pretnji Malagurskom („silovanje na suvo“, „objašnjavanje nekih stvari šipkama“), pa čak ni psovki i vulgarnih uvreda[2]. Jedino za šta bi osobe spomenute u tekstu mogle da se žale jesu lične diskvalifikacije i povreda časti, što je inače gotovo sastavni deo komentara i autorskih tekstova na srpskoj medijskoj sceni. Uprkos tome, režimski i drugosrbijanski mediji su zbog ovog teksta stvorili neviđenu histeriju i pritisak koji je na kraju rezultirao hapšenjem autora teksta Ivana Ivanovića.

Glavni „argument“ da se ovaj tekst „Naših“ proglasi tako stravičnim i nasilnim jeste upotreba reči „spisak“, kao da valjda taj pojam automatski podrazumeva „spisak za likvidaciju“. Ako im pravljenje spiskova već predstavlja toliko zlo, zašto onda nisu tako reagovali i tražili hapšenje Sonje Biserko kada je u godišnjem izveštaju Helsinškog odbora 2008. sačinjen spisak „nacionalističkih profesora Beogradskog univerziteta“[3]. Ova notorna budalaština, odnosno nečija mračna asocijacija, postala je osnova za hapšenje Ivanovića i njegovo zadržavanje u pritvoru u narednih 30 dana, kao da je počinio teško krivično delo, a ne objavio tekst na internet portalu (i to bez ijedne psovke i bez ijednog poziva na nasilje).

Sličan primer je fejsbuk objava Radomira Počuče, koji je pozvao navijačke grupe da spreče održavanje skupa „Žena u crnom“ u centru Beograda. Iako ova objava, za razliku od potpuno čistog teksta Ivana Ivanovića, ima neke problematične elemente, to je i dalje daleko od toga da se tretira kao „pretnja smrću“, što je do sada bio jedini osnov za policijsko privođenje zbog internet objava. U svakom slučaju, i Počuča je, nakon što je ostao bez posla u Antiterorističkoj jedinici, priveden i određen mu je pritvor od 30 dana.

Dakle, pravi presedan u kršenju slobode interneta i slobode govora uopšte, predstavlja upravo hapšenje Ivanovića i Počuče bez ikakvog prav(n)og osnova. O kakvom se režimskom pritisku i hajci radi svedoči i nedavni prilog RTS-a, čija je poenta bila da se i „lajkovanje“ i „deljenje“ problematičnih komentara i tekstova mora smatrati krivičnim delom, uz otvoreno nezadovoljstvo spikerke što nisu uhapšeni i oni koji su lajkovali i delili Počučin status i Ivanovićev tekst[4].  „Lajkujte odgovorno ili budite spremni da i sami odgovarate“ – preteći poručuje na kraju priloga mlada novinarska nada Vučićevog javnog servisa.

Naravno da niko od onih koji su se javno skandalizovali nad presudom za pretnje Malagurskom nije imao elementarne doslednosti i poštenja, da hapšenje Ivanovića i Počuče nazove kršenjem slobode govora, koliko god se možda ne slažu sa njegovim tekstom. Niti se oglašavaju kada RTS zahteva hapšenje i pravi spisak svih koji su lajkovali ili šerovali ove „nepodobne sadržaje“.

Zašto? Zato što su cenzura, licemerje i dvostruki aršini upravo glavne osobine postojećeg sistema na kojem oni parazitiraju – Sistema u kojem je američko sejanje smrti po svetu „širenje slobode i demokratije“, u kojem je pretnja silovanjem i linčovanjem protivnika sistema „sloboda govora“, a nazivanje Basare alkoholičarem, ili Petra Lukovića „Vučićevom pudlicom“, krivično delo za najmanje mesec dana zatvora. Samo u jednom tako poremećenom sistemu i dotične osobe mogu da se smatraju „kulturnom elitom“.