„Отворени Балкан“ у непрозирној магли

Тандем Вучић-Рама заиста настоји да одржи јавномњењску илузију о последњем у низу локалних проевропских пројеката. Пошто је пре три месеца потписом на три споразума о тзв. отвореном Балкану уложен велики труд да се ствар учини убедљивом, последњи сусрет балканске тројке требало је да умири неверне Томе. Овога пута то су били привредници који су се жалили да споразуми не раде у животу, уз убедљиве примере о тешкоћама преласка роба преко граница као и пре споразума. Српско-албански двојац реаговао је релативно брзо и, уз присуство представника треће, северномакедонске стране, појачао је мере. Реч о увођењу тела за имплементацију и састанака царинских служби, па се питамо, зар у тим споразумима тако нешто није било предвиђено.  

Ако је претходна идеја о „мини Шенгену“ био абортус, њена наследница под називом „отворени Балкан“ је мртворођенче

Ако је претходна идеја о „мини Шенгену“ био абортус, њена наследница под називом „отворени Балкан“ је мртворођенче. Нови пројекат већ на први поглед има проблем са здравим разумом, јер се руководи слоганом – ако не може мање, може више. Наиме, ако је узор за мини-Шенген био онај макси-Шенген Европске уније, онда треба имати у виду шта је заправо сам узор. То је споразум држава чланице ЕУ о потпуној слободи кретања људи, не само привредних субјеката него свих грађана ЕУ, у простору важења споразума. Тај простор никада није обухватао целу Унију. Пошто је за његово остваривање потребно испунити низ правних, политичких и пре свега безбедносних услова, одговарајући споразум тицао се најпре само пет држава чланица (1985), потом тринаест (1995), а ни данас не обухвата све државе. Хрватска, Румунија и Бугарска су ван овог споразума, јер не испуњавају услове. Данска има посебан статус, јер не жели да прихвати све његове захтеве. С друге стране, Норвешка и Лихтенштајн, које нису чланице ЕУ, припадају тзв. зони Шенгена. О правим шенгенским стандардима у случају „мини-Шенгена“ не треба говорити. Али, сада је довољно сетити се да је сама идеја бачена преко плота. О томе говоримо стога што је овде на делу један други феномен – политичка манипулација идејом Шенгена од стране родоначелника њеног домаћег сурогата, Александра Вучића.

Упоредно гледано још горе стоји следбеник мини-Шенгена – отворени Балкан. Према објашњењима наших политичара и других активиста задужених за популаризацију, то би требало да буде подручје заједничког тржишта. Другим речима, тим простором од више земаља људи би могли слободно да се крећу, уз слободан проток роба, слободно улагање капитала и слободно давање услуга. Укратко, ту би владао закон „четири слободе“ по угледу на Европску унију. Одмах треба рећи да су државе чланице накадашње Европске заједнице овај ниво међусобне интеграције достигле почетком деведесетих година прошлог века, дакле четири деценије од почетка  интеграције, а две деценије од довршетка царинске уније.

Позиција „Косова“ је објективно нејасна и када би прихватило идеју. Овде није реч само о чињеници да „Косово“ и даље спроводи рестриктивну увозну политику према Србији. Већи проблем за Србију био би захтев албанске стране да један споразум међудржавног карактера потпишу представници непризнатог „Косова“. Када би их неко (САД, ЕУ) на то натерао, за Србију би то било горе од Бриселског споразума

Ту долазимо до бајке о томе како постићи више ако се не може мање. То мање је тзв. Цефта споразум држава централног Балкана, уз учешће „Косова“ кога је представљао Унмик (2006). До пријема Хрватске у ЕУ (2013) и ова земља била је у чланству. Циљ тог међудржавног споразума било је успостављање зоне слободне трговине. Суштина овог вида трговинске интеграције је у слободи промета роба без цариских оптерећења, уз очувано право држава потписница да према трећим субјектима воде самосталну царинску политику. Реч је о нивоу међусобне повезаности који је испод царинске уније и још је даље од заједничког тржишта. Спровођење  Цефта споразума имало је променљиву срећу, али дефенитивни ударац задала му је једнострана одлука власти косметских Албанаца да се према остатку Србије заведе драконска царинска стопа од 100% (2018). Деструктивном успеху ове акције кумовала је и ЕУ својим неделовањем, јер су клаузуле њеног Споразума о стабилизацији и придруживању са „Косовом“ налагале чврсто придржавање Цефта-споразумa. Укратко, овај трговински споразум дотукле су власти „Косова“, али га је сахранила ЕУ, његов главног заговорник и јемац.

У оваквом политичком миљеу, председник Србије сукцесивно излеће са две велике идеје које по свему превазилазе параметре већ пропалог Цефта споразума. По рецепту: ко не може мање, може више. И нико се не узбуђује због вриштеће нереалности тог подухвата. Челници ЕУ, после одређених недоумица, прихватили су објашњење да је реч о мини-унији, балканској верзији макси-уније. У Србији медији пословично хвале сваки председников подухват, док струка, пре свега економска, ћути. Босна и Херцеговина не учествује због сумњи муслиманске стране у скривене намере Србије. Позиција „Косова“ је објективно нејасна и када би прихватило идеју. Овде није реч само о чињеници да „Косово“ и даље спроводи рестриктивну увозну политику према Србији. Већи проблем за Србију био би захтев албанске стране да један споразум међудржавног карактера потпишу представници непризнатог „Косова“. Када би их неко (САД, ЕУ) на то натерао, за Србију би то било горе од Бриселског споразума. Најзад, Црна Гора у лику свог премијера у ову генерално тужну причу уноси мало смеха: они неће приступити пројекту отворени Балкан, јер ће идуће године постати чланица ЕУ. А ситуација је баш трагична. Зашто?

Србија никада није овако ћутала као током протекле деценије. Можда зато што никада у својој историји није била на тако сигурном безалтернативном путу. Па добро, онда нека изволимо да бирамо: мини-Шенген, отворени Балкан, Истамбулска декларација, западни Балкан. Све заједно и ко зна шта још под капом регионалних интеграција, али у сваком случају неки модел Gleichschaltung-a

Зато што је фантазмагорија звана „отворени Балкан“ већ постала политичка мантра за status quo. Европска унија због своје објективне немоћи да овим земљама отвори европски пут са јасним циљем а не без њега као сада, до даљњег ће прихватити идеју којом се испуњава време и простор. Наредна седница Берлинског процеса, или процеса Брдо-Бриони – свеједно, бавиће се овом темом на најозбиљнији начин, као да је права. Тема ће се наћи и у неком запећку закључaка Европског савета на крају последњег самита у години. Комесар за проширење и шеф делегације ЕУ у Београду имаће предмет бављења бар за годину дана. Исто важи за више известилаца Европског парламента о Србији и региону, чија се имена већ месецима не скидају са наших медија. Биће посла у широком обиму за политичке професионалце, иако сви знају да на Балкану нема ничега новог.            

Али, постоји још једна трагична нота овог кретања укруг. То је утупљеност нашег јавног мњења. Пошто о другим земљама овим поводом немам право да говорим, овде мислим само на Србију. Звучи парадоксално, али у њеној тишини чују се само аплаузи. И пошто знамо да су они поручени, морамо се запитати не о њима него о тишини. Србија никада није овако ћутала као током протекле деценије. Можда зато што никада у својој историји није била на тако сигурном безалтернативном путу. Па добро, онда нека изволимо да бирамо: мини-Шенген, отворени Балкан, Истамбулска декларација, западни Балкан. Све заједно и ко зна шта још под капом регионалних интеграција, али у сваком случају неки модел Gleichschaltung-a.  

(Србија и свет)