Platani Manja Vukotića (2) ili šta (ni)je znao Koštunica?

Veliki osnivač „Forda”, Henri Ford, imao je običaj da kaže: Sve što je dobro za „Ford” - dobro je i za Ameriku. Imao je puno pravo da tako govori. Znala je to i priznavala i Amerika.

Između „Novosti” i države sve je bilo manje-više u redu dok je država držala da je za nju dobro da i „Novostima” bude dobro. Dok su i „Novosti” imale pravo na svoj mini-fordizam verovanja da je i za državu dobro ono što je za njih dobro.

Da, bilo je kojekako u redu sve dok to dvostrano manje-više ne postade manjo-više. Pod nenadmašnim rukovodstvom Manojla Manje Vukotića (MMV) i dirigentskom palicom onih u čijoj vlasti su 2006. bili i država i vlast i državni i penzijski paket akcija u “Novostima” (29,52+7,15 odsto). Sve dok i na „Novosti” i njihove Termopile ne krenu jedan lažnotržišni i lažnopatriotski „dugi marš”. Jedan od onih od kojih počeše srpske postmiloševićevske anomalije i državne metastaze: da je za „Novosti” dobro samo ono što je dobro za jednog jedinog čoveka – za MMV.

Dakle: za serdara Leonidu za kojeg su još od marta-maja 2005. svi u državnom vrhu mogli i morali znati da se prodao „Persijancima”, sve sa Termopilima. Čak i da je pri tom zadovoljno mljacnuo i obliznuo se. I za sebe i za sina i za kuma.

I, znali su! Ali, ipak ga uzdigoše kao da Termopili “Novosti” baš za njim plaču. I kao da je MMV svake godine od 5. oktobra do danas bio jedini uzastopni dobitnik ne samo Pulicerove i sličnih nagrada! Već i jedini laureat i domaćih i planetarnih antikorupcijskih kampanja! I jedini novi Nobelovac - za literarna i sva moguća naučna dostignuća!

Jer, upravo vlast u njegovom interesu na brzinu nabildova mišiće, a sam Leonida pozajmi preostale bicepse-tricepse “Novosti”, pa združenim snagama proglasiše čak i Vladu Divca za poslovnog nesrbina i sumnjivo lice i onemogućiše ga da državi i Nemanjinoj 11postane suvlasnik u “Novostima”. Prodemonstriraše i slavnom košarkašu i Srbiji: da je njegovih deponovanih 10 NBA-miliona evra sumnjivije od prečistih Trimaks-Ardos-Karamat kapitala Šekspirove.

Vlast pomože svom pleju-centru-krilu MMV da čak i jednom Divcu „lupi nekoliko banana”, pa mu odsviraše izmišljene lične greške i složno ga, još na prodajnom poluvremenu, poslaše u svlačionicu. 

Ništa predsedniku Olimpijskog komiteta Srbije nije vredelo što je početkom februara 2006. registrovao firmu Divac Co, u koju je svoje akcije kao udele (što je bio jedan od sedam zakonom dopuštenih načina raspolaganja tom svojinom) bilo spremno da unese oko 42 odsto malih akcionara „Novosti”.

Prvo državno mažena Hipo banka – ponašajući se kao ekskluzivno WAZ-ova banka - nije pristala da primi njegov novac za kupovinu „Novosti”. Onda je krajnje nezavisna Agencija za privredne registre njegov “predmet” manjo (malo) držala sa strane, pa manjo imala problem i sa padom komjuterskog sistema. Potom je usledio poziv Divcu na sastanak u Vladi Srbije, gde mu je saopšteno da nije vreme ni za kakvu prodaju „Novosti” i da se mane ćorava posla.

Ništa što sam MMV - državni plej-centar-krilo (sve istovremeno!) – bezmalo tri godine pre dozvoljenog trgovanja akcijama “Novosti” - izvede „zakucavanje” na kojem mu Divac sigurno nije pozavideo. Toliko „vasionsko” (iako mu je uvek ne baš manjo falilo do Divčeve visine) da se za njega u normalnim zemljama ne samo zauvek gubi poverenje trenera vladinog tima, nego i zaglavljuje u zatvoru – direktno sa terena! Ništa što tada, iskoristivši njegovu porodičnu nevolju, sa pokojnim kolegom Dušanom Jankovićem 5. februara 2004.zaključi lažni ugovor o lažnom zajmu kojim pokuša da njegovih 26 akcija (koje su avgusta 2006. vredele 3.500 evra svaka) kupi po 15.000 dinara! Ništa što odustade tek kad bi uhvaćen sa sitnišem u tuđem akcionarskom džepu!

Miljenik i favorit svake vlasti izađe suv i iz te sopstvene kaljuge. Čistiji od svakog hilandarskog monaha. Kao da nije lažni i lakomi Leonida i kao da nije godinu dana ranije unovčio Termopile i opoganio Heladu “Novosti”! Još, sa Nemanjinom iza leđa i nedemantovan od bilo koga iz Vlade Srbije, državno nabeđenom da je „Persijanac” iz senke (NIN, 9. 3. 2006.) bahato spočita: “Divac želi da kupi na nezakonit način, ispod žita, ispod ruke... Divac je dobio neke poruke iz Vlade Srbije. Koje – on zna. Ko mu ih je preneo – on zna. Znam i ja”.

Punim ustima! Kao ključar vladinih tajni i poruka! Kao da je lično svetački pravedni i nepotkupljivi patrijarh Pavle! A što i ne bi kad država 27. februara 2006.tuži Divca, formalno - da bi sprečila njegovo povezivanje sa malim akcionarima “Novosti”,ali sevrlo brzo ispostavilo da je to uradila zato da bi prolaz kroz Termopile „Novosti” otvorila lažnom Leonidi i sebi dragim domaćim „Persijancima”. Kad država pri tom još pripreti legendi Partizana, Lejkersa i Sakramenta prstom Republičkog javnog pravobranioca: da će tražiti naknadu štete od 10 miliona evra ako zbog  Divac Co padne vrednost državnog paketa.

Divcu ništa nije pomoglo što je (4. marta 2006.) i najširoj javnosti i Vladi Srbije predočio: da je Leonida i sa njim šurovao i da ga je izigrao jer su imali dogovor da se akcije unete u Konzorcijum “Novosti”, u čijem osnivanju je MMV odigrao glavnu ulogu, pridruže Divac Co. Vladino srce nije omekšalo ni njegovo zaklinjanje: „Ne uzimam Novosti za sebe. To će biti moje vlasništvo, ali će te Novosti biti novine svih nas”. Pa još, odgovarajući na prozivke da iza njega stoje svetske kompanije (WAZ) i domaći biznismeni (Vojin Lazarević, Stanko Subotić), kategorično izjavio:„Da iza mene stoji neko, ili da sam s nekim u partnerskim odnosima, ja bih to i rekao. Kao što sam objavio da zajedno s 'Danoneom' hoću da kupim "Knjaz Miloš". Sve ostalo su neistine. Dok sam ja živ, akcije Novosti neću prodati”.

Uzalud je i juna 2006. dočekao da Vrhovni sud Srbije (poništivši rešenje ministra Predraga Bubala) stane na njegovu stranu. Uzalud su i jedne novine objavile: “Divac je odbijen na intervenciju izvesnog Mihajlova, što se dovodi u vezu s Dejanom Mihajlovim, sekretarom Vlade Srbije i visokim funkcionerom Demokratske Stranke Srbije, na čijem čelu je Vojislav Koštunica”.

Sve se ubrzano i nezaustavljivo kretalo ka, čak ne ni previše sofisticiranom, berzanskom zločinu u prisustvu vlasti. Najviše vlasti. I, Divac 18. jula objavljuje da se povlači jer su ga na to prisilili „neki javno nedefinisani, ali veoma efikasni interesi” koji su povodom njegovih planova sa „Novostima” otvorili  „proces opstrukcije na raznim nivoima”. Pri tom je za primer naveo samo: da je Agencija za privredne registre svoje odbijanje objasnila nalogom koji je dobila od Ministarstva privrede, a da se ono pravdalo da je takav nalog dat u skladu sa zaključkom Vlade Srbije.

Sve se odradi u tišini i iza državne zavese, ali brutalno. Kao ono sa bacanjem još slepe štenadi u reku, u onoj čvenoj Jesenjinovoj pesmi. Državnom tužiocu, međutim, ne proradiše ni zakonski ni uslovni refleksi ni kad jedan od najpoznatijih Srba u svetu jula 2006. izgovori: „Sinoć sam imao dva  telefonska poziva. U prvom sam dobio `stručno` obrazloženje zašto ne treba i neću moći da postanem akcionar kompanije „Novosti”, a u drugom savet, u par `dobronamernih rečenica`, da se povučem”.

A ništa se još nije dogodilo ni nakon što je Stanko Subotić (22. marta 2010.) crnogorskoj televiziji IN ispričao da su Miroslav Mišković i Milan Beko (kvazitermopilske 2006.) navodno pomišljali i na oštre mere protiv Divca, zbog „Novosti” i „Knjaza Miloša”! Pa podvukao:„Bili su spremni, čak su mi i pričali to, smejali se, da uhapse Divca”.

Samo, vlasti bi manjo sviranje izmišljene pete lične Divcu. Dva meseca pre berzanske utakmice, u kojoj bi i on, kako je najavljivao (ako je njegov pokušaj zaista bio čist od početka do kraja), sigurno učestvovao da mu nisu stigle i „pretnje deci”. Zato vlast, kao da istovremeno proglašava Dušanov zakonik, Povelju Ujedinjenih nacija i prijem Srbije u Evropsku uniju,ispod žitaozakoni:da je i za državu dobro jedino ono što je dobro za MMV i po njegovoj volji.

A lakomi Leonida 27. maja 2006. – i pre nego što Divca nateraše da opet iščitava Jesenjina - dobi priliku i blagoslov vlasti da prvi put odglumi svoje i režimske Termopile. Da saopšti kako je „sa ekipom saradnika” rešio da treba preseći i sa privatnim akcijama ići na berzu, rekavši i ovo:

„Našli smo dobre, bogate, iskusne srpske privrednike voljne da kupe akcije. Dakle, naše... Oni hoće, ako to bude najbolje rešenje, da se kasnije traži strateški partner, po najpovoljnijim uslovima, zajedno sa Vladom Srbije, jer se bez nje ne može raspisati tender.

Hteli biste, naravno, da znate ime kupca.

Na žalost, danas ga, pred vama, ma kako to zvučalo neprecizno ili nedorečeno, ne mogu izreći. Biće prilike za to. U njihove dobre namere, njihovo znanje, njihove ambicije – potpuno sam uveren i, ako je ikakve vajde, za njih garantujem. Stojim iza njih, ili ispred njih...”

Kakva dobitnička erupcija, kakav egzaltacioni vatromet u prisustvu zvaničnog zastupnika „državnog paketa” u „Novostima”, Srđana Đurića, koji je istovremeno bio i predsednik Skupštine Kompanije! Kakav „umjetnički dojam” (što bi rekla Milka Babović) i sigurnost nastupa!

MMV, ni manjo ni više, prodemonstrira da tri meseca pre berze (baš jaka berza!) zna imena kupaca firme i vodećih nacionalnih dnevnih novina koja Nemanjina 11 nije Srbiji otkrila ni do danas! Štaviše, da je on taj koji je upućen u njihove „dobre namere”, da on garantuje za njih i njihovo znanje (Nobelovac i za ekonomiju, nego šta!), a i ambicije! Čak i da lično – kao da je sam bar minitajkun, ali glavni u Šekspirovoj – „stoji iza njih ili ispred njih”!

Zloćud srpskog Vezuva? Cunami koji izazvaše naši neprijatelji? Nipošto! Državni sneg usred januara! Državni platani u aleji MMV!

Najviša vlast povodom „Novosti” spusti Nemanjinu ispod Šekspirove i baci državu pod noge svog čoveka na vrhu „Novosti”, sa čijim bršljan-novinarstvom je bila stoprocentno sigurna da će na stranicama nekada najtiražnijeg jugoslovenskog lista svi iz glavnog vladajućeg špila uvek biti lepi k'o slika (ljubi ih majka!) – pa makar u Srbiji bio pomor. Dobro znajući da manjizam ne pali reflektore nad onim što vlast naumi da uz pomoć medija sakrije, a da će to još manjo činiti – nad onim što bude pri svećama radila sa Šekspirovom.

Nije slučajno vispreni Aleksandar Vučić ocenio da je skrivena namera inicijatora novog, drakonskog zakona o javnom informisanju bila: da svi glavni urednici liče na Manju Vukotića, a sve novine – na ono što je pod njegovim vođstvom ostalo od „Večernjih novosti”.

Vlast sve uradi pri punoj svesti, po principu: država, to smo mi i naši. Pod još jednom zastavom koja nije bila za javno mahanje: da je za državu i Nemanjinu 11 dobro sve što je dobro za Šekspirovu. Da je to najbolje i za „Novosti” i za državni interes i svojinu u njima. Da sa te strane Srbima i njihovom novinarstvu izlazi sunce.

Bliska prošlost Nemanjine 11 prigrli i podrža lažnog Leonidu i svoje “Persijance” - maskirane „srpske privrednike”. Ispustivši iz vida tek tri „sitnice”: zakone, stvarne interese Srbije povodom “Novosti” i to da pred ključnom adresom u Šekspirovoj verovatno ima i moćnih „fordova”, ali da zasigurno nema ni jednog jedinog Forda. A da ni „ford” sa vozačem od potkupljivog državnog Leonide ne može načiniti ni Henrija za „Novosti” ni Forda za Srbiju.

Vlast sve zaneseno i slavodobitno uklopi, kao da barata sa ruskim matrjoškama: manja u veću, veća u još veću, a sve u najveću – državnu. I na  štetu Srbije. Tako udenu matrjošku „Novosti” u Manjinu, Manjinu u Šekspirovu, vladinu u troglavu aždaju-matrojšku Trimaks-Ardos-Karamat maskiranih „srpskih privrednika”. Tako izruči „Novosti” preko serdara Leonide i svojih “Persijanaca” upravo onim „Persijancima” od kojih je „Novosti” - da se Vlasi ne sete prerano - tobože najsrpskije branila.

Bliska prošlost Nemanjine 11 i Šekspirova tako izrežiraše nastup Manojla Manje Matrojške (MMM) od 27. maja i tako silovito krenuše dalje da bi ih pod Staljingradom teško zaustavio i proslavljeni maršal Georgij Žukov. Zaboravivši se i zaboravivši da će pripremljeni blic-krig za Srbiju biti daleko od iskrcavanja na Mars i rešavanja kvadrature kruga, a i da državno i nacionalno dobro u „Novostima” svetlosne godine dele od interesa Šekspirove i dobra MMM. A pogotovo državne interese povodom „Novosti” od izvana pretfinansiranih interesa „Persijanaca” iz Šekspirove i apetita MMM. Još više od koristi i ćefova njegove redakcijske i životne Ženskadije, ulizica, pomagača i zanosača.

Nemanjina je imala pravo da povodom „Novosti” podrži platane-titane iz Šekspirove. Uprkos tome što za Srbiju ni izdaleka nije dobro baš sve što je za njih dobro jer je prečesto slabila od onoga na čemu su oni rasli. A i WAZ je imao pravo da akcije „Novosti” kupuje i „pretfinansiranjem” titana i zalivanjem platana. Uostalom, WAZ je antimonopolskoj komisiji dvaput na odobrenje podnosio kupoprodajni ugovor (verovatno iz decembra 2008.) i Srbija to, i da ne želi u EU, mora respektovati. Međutim, pre 27. maja 2006. pred vlašću bilo pet otvorenih puteva, a izbor je bio u njenim rukama:

1. da pomogne (što je bila jedna od dve opcije Zorana Đinđića) očuvanju 63,33 odsto zatečene maloakcionarske vlasničke strukture (sa trgovanjem privatnim akcijama u tom krugu),

2. da ne smeta Divcu (mada je i on mnogo bliži i najskupljem „fordovom” džipu nego li ulozi medijskog Forda),

3. da ne smeta WAZ-u da kupi većinski paket pod svojim imenom i bez preprodavaca (uz obavezno investiranje u Kompaniju i ugovorno garantovanje srpskog kursa i karaktera „Večernjih novosti”),

4. da (pod parolom: tajkunsko, a naše, a srpsko) asistira tvorcima Trimaks-Ardos-Karamat trojanskog konja u „Novostima”, ali da ih obaveže da kupe pod svojim imenima (takođe uz obavezno ulaganje u razvoj Kompanije i garantovanje autonomije uređivačke politike) i da ih spreči da se igraju i maskenbala, svakog “pretfinansiranja”. I bilo kog vida preprodaje (nisu se, čak, morali obavezati da će, kao Divac, zadržati „Novosti” doživotno) i

5. da se odluči za tendersku prodaju svojih 29,52 odsto kojoj bi se pridružili i privatni vlasnici akcija (što je ministar Predrag Bubalo čak najavljivao).

A bliska prošlost Nemanjine 11 se odlučila za šićar svojih “Persijanaca” i za lažne Termopile. Za ono što je bilo samo u interesu MMM i Šekspirove. Možda i još ponekog – ako je Stanko Subotić, omiljeni lik MMM iz novembra 2002, bio iskren i ako je baratao činjenicama makar kad je rekao da je u „operaciju Novosti” bilo ubačeno 26+15 miliona evra. Pogotovo ako je u razlici između ukupne sume i onoga što je WAZ „pretfinansirao” bilo poviše i Subotićevih miliona i ako je bar deo te razlike bio u funkciji borbe za zgradu „Borbe” i „Novosti” koja, uz surovo lomljenje rebara, traje već godinama i još nije završena.

Bliska prošlost Nemanjine 11 odlučila se uistinu za najgore. Da lažnom Leonidi i „Persijancima” iz Šekspirove omogući da mutno u dva poteza – nema sumnje, sa svojim „ugrađivanjem” koje nije moralo da bude samo u evrima! - odrade ono što nije dozvolila Bodi Hombahu i njegovim „Persijancima” u jednom. Da kupe kao WAZ, na transparentan i zakonit način i iz prve ruke. A posle se neki i oko vrha vlasti demagoški iščuđavaju nad odbranom „Dajmlera”: da u zemljama sličnim današnjoj Srbiji ništa ne može se završi bez podmazivanja.  

Da li je u svemu bilo ičeg bitnog što vlast nije na vreme znala? Da li je baš sve bilo potpuno svesni izbor i režija – i čija? Da li je moguće, s obzirom na Hombahove reči koje slede, da je najtajniji deo operacije izveden iza leđa tadašnjeg premijera VojislavaKoštunice (iako se on pre neki dan pohvalio da je sprečio prodaju „Novosti” WAZ-u)? Ako je zaista bilo i premijeru iza leđa (S. Đurić nije baš bio srećan imperativnim mandatom koji je redovno imao: sve za Leonidu, sve za front!), ko je sve u tome učestvovao i u kojoj ulozi?

Sve postaje još jasnije i shvatljivije kad se podvuče crta ispod citiranih Hombahovih reči i na isti način izvuče glavno iz onoga što je (radnoj grupi Skupštine “Novosti”) o namerama i potezima MMM i „Persijanaca” iz Šekspirove 5. juna 2006. predočio tadašnji WAZ-ov direktor za jugoistočnu Evropu Srđan Kerim (izveštaj radne grupe bio je, naravno, službeno dostupan i predstavniku države i vlade u Kompaniji). Sa takvim podvlačenjem postaje još vidljivije:

- da su u trku za „Novosti” ušli “neki poslovni ljudi za koje se ne zna ni zbog čega, ni zašto se najednom sa toliko entuzijazma zauzimaju za „Novosti” (Hombah),

- da su to “ljudi na koje se (od 27. maja) pozivalo rukovodstvo „Novosti”, ljudi čija mu je prošlost poznata, ali ne i šta oni rade u svemu tome (Hombah),

- da ti ljudi zapravo žele da spoje deonice i stvore većinski paket akcija (Hombah),

- da uopšte nisu izdavači, nego firma za koju niko ne zna čime se bavi (Hombah),

- da tzv. grupu “srpskih privrednika” čine sem Manojla Vukotića još dvojica biznismena čija se imena najčešće pominju u medijima (Kerim),

- da je njihovaponuda unapred sračunata na preprodaju kupljenih akcija, što se i ne krije previše jer se otvoreno priznaje da će anonimni „srpski privrednici”, navodno zajedno sa Vladom Srbije, kasnije potražiti „strateškog partnera”(Kerim),

- da je WAZ-ov problem sa gospodinom Vukotićem, sa kojim je u kontaktima dve i po godine, što on stalno pokušava da toj nemačkoj media-grupi preproda NOVOSTI (Kerim),

- da je MMM-Leonida imao i prvi scenario preprodaje, ali da mu je WAZ i tada jasno predočio da na takav način ne kupuje jer je ozbiljna kompanija zainteresovana da u NOVOSTIMA ostane dugo (Kerim),

- dasu pokušaji preprodaje obnovljeni prvih dana juna – odmah po završetku godišnje Skupštine NOVOSTI(Kerim),

- da je jedan iz trojke „dobrih, uspešnih i bogatih srpskih privrednika” - u jednoj evropskoj metropoli ponudio WAZ-u da od njih prekupi deo NOVOSTI koji budu kupili uz Vukotićevu pomoć(Kerim).

Po mojim saznanjima, WAZ-u je nova ponuda da prekupi deo NOVOSTI koji „Persijanci” iz Šekspirove budu „kupili uz Vukotićevu pomoć” učinjena 1. juna 2006, a „jedna evropska metropola” je bio – Pariz. Slutio sam još juna 2006. i ko se sa kim tada video u gradu svetlosti. A ključ za, bar delimično, razumevanje kako je operacija izvedena nude ova naglašavanjačlana borda direktora WAZ-a Petera Langea: „WAZ je u potpunosti pretfinansirao kupoprodajnu cenu nešto više od 60 odsto akcija Novosti. Druga lica nisu učestvovala u pomenutom finansiranju. Ovo se, pre svega, odnosi na gospodina Stanka Subotića. On nije finansirao ni WAZ ni bilo čije drugo sticanje vlasničkog učešća u „Večernjim novostima”. Bilo koja izjava koja kaže suprotno, bez obzira od koga potiče, netačna je”.

Ovo realno može značiti samo jedno: da je neko dovoljno moćan iz Beograda tokom jula i avgusta 2006. naterao WAZ na ono što je kategorički odbijao još prvih dana juna iste godine i da su domaći „Persijanci”, koji su glumili termopilske Grke-Srbe, kljucnuli „pretfinansiranje”, šta god ono sve podrazumevalo, kao što lažni Leonida 2002. nije odoleo mamcu od 75.000, odnosno 500.000 evra.

Naravno, samo za istragu je:

- ko je odigrao glavnu ulogu u sklanjanju sa puta Divca i WAZ?

- kako je Leonidi pomagao predsednik Upravnog odbora “Novosti” Dejan Gajić?

- kakvu je ulogu u početnoj fazi (pre)prodaje “Novosti” odigrao Stanko Subotić i s kime je u Beogradu bio “na vezi”?

- kako je „pretfinansiranje” realno izvedeno?

- ko je kome i koliko platio?

- koliko je bilo skrivenih ugovora – kakvih i između koga sve?

- ko je u svemu učestvovao iz Nemanjine 11i njenih tadašnjih stranačkih i lobističkih „džepova”?

- ko je kome davao instrukcije i kakve?

- da li je bilo ikakve odluke vlade za smišljenu Trimaks-Ardos-

Karamat kombinaciju ili nije?

Srbija sebi duguje naročito istinu: ko je iz vlasti šta znao, ko je u čemu učestvovao, ko je šta i koliko za svoju ulogu dobio? Pogotovo što je država za Leonidin ugovor sa „Persijancima” znala najmanje godinu i po pre prodaje „Novosti” i što država i njeni predstavnici u „Novostima” (do promene vlade: Srđan Đurić, Dejan Gajić i Miladin Popović) nisu mogli da ne znaju da u Skupštini i Upravnom odboru Kompanije sede sa zastupnicima troglave matrojške velikog i respektabilnog svetskog biznisa Trimaks-Ardos-Karamat.

Ponešto bitno se, ipak, zna i bez „predistražnih radnji”, izgleda započetih povodom Leonidinih tajnih merkantilnih vragolija i, najblaže rečeno, više nego netransparentne (pre)prodaje „Novosti”.

MMM-Leonida iznutra otvori termopilsku kapiju „Novosti”, omogući njihovu kupopreprodaju preko „pretfinansiranja”, mada je 2005,dok je još demagoški parirao ideji da većinski paket u Kompaniji treba da trajno ostane maloakcionarski, grmio: Ovakve Novosti nisu naročito da bi ih drugi preprodavali – kao što to hoće neki preprodavci iz Državne zajednice  u i oko Saveta ministara (istraga bi morala obavezno rasvetliti Leonidine odnose sa Svetozarom Marovićem i Slobodanom Orlićem iz tog perioda – op. Đ. B.)... Želim da stvorimo mogućnost da Kompanija otkupljuje akcije i od svojih akcionara i od države Srbije...Učiniću sve što je legalno i moguće da se ostvari taj vrhunski cilj – da akcionari Novosti budu većinski vlasnik (bar 51 odsto)...

Jednako demagoški je, još početkom marta 2006. tvrdio da će onaj ko želi „Novosti” morati da zavuče duboko ruku u kasu „i za investicije”, da bi ih samo pola godine potom sa domaćim „

Persijancima” tapnuo onim koji obezbediše „pretfinansiranje”. Bez ikakvih investicija (doduše, Subotić je pominjao sumu koja bi i za to bila dovoljna).

„Novosti” završiše u raljama troglave ofšor-aždaje Trimaks-Ardos-Karamat uprkos tome što su još 22. februara 2006.Vladu Srbije upozorile u otvorenom pismu: „Novosti ne mogu pripadati ni državi, ni Vladi, ni strankama, ni tajkunima! To je shvatao i Slobodan Milošević jer je – sve dok mu autokratsko potčinjavanje medija nije postalo potrebno za sudar sa NATO i za postratno održavanje na vlasti po svaku cenu – bio i lično saglasan da država u 'Novostima' nema ništa. Voleli bismo da današnja Vlada Srbije povodom 'Novosti' AD i Večernjih novosti na delu pokaže: da je privrženija pravnoj državi i pravnoj sigurnosti, slobodi i ekonomskoj nezavisnosti štampe i neprikosnovenosti privatne svojine nego Miloševićevi kabineti”.

Svaki otpor u Skupštini „Novosti”, glasanjima su blokirali Leonidina falanga i državni paket koji mu je unapred obezbeđivao faktički nedostižnu prednost i imunitet. Jedino je nekako prošao moj predlog (dat zato što je MMM tri dana ranije obznanio i novčano nepovoljniju ponudu anonimnih „srpskih privrednika”) da Skupština formira radnu grupu sa zadatkom da kontaktira sa Divcem i WAZ-om, sa svima čija su imena u vezi sa kupovinom „Novosti” pominjana u javnosti. Skupština je na predlog Nove Tomića utvrdila ovaj sastav radne grupe: Đuro Bilbija, Svetlana Vuković i Dragan Bogutović.

Ova tročlana radna grupa Skupštine Novosti sastala se 5. juna 2006. sa Kerimom koji je – otkrivši da su budući nevoljni „pretfinansiranti” dotad povodom „Novosti” imaliviše od deset kontakata sa Vladom Srbije na visokom nivou- bio izričit da je WAZ u kupovinu NOVOSTI “ušao sam... a da je njegova saradnja sa Stankom Subotićem ograničena samo na distributivnu mrežu, odnosno zajedničko preduzeće „Futura”.

Možda je – ako su Termopili „Novosti” još mogući preko ugovornih garancija WAZ-a – od posebnog značaja ovaj deo izveštaja radne grupe:

„Zamoljen da razjasni u čemu bi bile garancije „potpuno nezavisne uređivačke politike”, Kerim je izjavio da je uređivačka politika svih listova u kojima je WAZ većinski vlasnik ili poslovni partner „nezavisna od vlasništva i privređivanja”, da je WAZ unapred spreman da stoprocentno poštuje uređivačku formulu, orijentaciju i specifičnost “Večernjih novosti” i da WAZ ne bi u toj specifičnosti video nikakav problem ni da su „Večernje novosti” list čak potpuno suprotne orijentacije od „Politike”. Takođe: da bi utvrđivanje i ostvarivanje uređivačke politike prepustio redakciji, uređivačkom kolegijumu i glavnom uredniku, a redakciji odgovarajući uticaj na izbor glavnog i odgovornog urednika koji ne bi bio ispod nivoa ostvarivanog u najboljoj tradiciji NOVOSTI, što podrazumeva i izjašnjavanje o kandidatima za glavnog urednika i verifikaciju redakcije putem tajnog glasanja”.

(„punu nezavisnost u pripremi izdavanja novina” i „zalaganje za srpske interese prema spolja”).

Radna grupa je 8. juna 2006.objavila izveštaj o kontaktima povodom prodaje „Novosti” sa Miroslavom Miškovićem. Predočila je svim akcionarima (uključujući i državu kao najvećeg), a i ostale zaposlene u „Novostima”, da je kontakt sa vlasnikom Delte zatražila 2. 6. 2006. (tri dana pre razgovora sa S. Kerimom) i da je 7. juna popodne iz Miškovićevog kabineta dobila odgovor koji isključuje neposredni susret i razgovor, a glasi:

„Delta i njen predsednik Miroslav Mišković nemaju apsolutno nikakve veze sa ponudom “dobrih, bogatih i iskusnih srpskih privrednika voljnih da kupe akcije Novosti”. Ni Kompanija Delta, ni njen predsednik Miroslav Mišković nisu deo priče o anonimnim kupcima koji nastupaju sa ponudom od 3.200 evra preko brokerske kuće Citadel, predvođeni Manojlom Vukotićem”.

Radna grupa je na isti način obaveštena da Delta i gospodin Mišković, povodom akcija „Novosti”, nemaju nikakve veze ni sa Milanom Bekom”.

Pet dana kasnije - 13. juna 2006. - radna grupa je, opet preko oglasne table Kompanije, objavila:

„Obaveštavamo Skupštinu i akcionare da je gospodin Beko izbegao razgovor sa članovima radne grupe, čak i bilo kakav direktni kontakt. Njegovi saradnici su nam, inače, potvrdili: da je pismo od 1. juna uredno dobio i da je upoznat sa sadržinom. Takođe: i sa našim telefonskim urgencijama da do susreta ipak dođe.

Bez reakcije sa Bekove strane ostalo je i pisano predočavanje radne grupe da se njegova “rezervisanost”, objektivno, može tumačiti jedino kao faktička potvrda da je on “deo tima anonimnih srpskih privrednika koji radi na kupovini NOVOSTI”.

Umesto svega, od gospodina Beka u NOVOSTI su pre nekoliko dana stigla dva poklon-paketa keksa!”

Naivni su u to vreme mogli pomisliti: da Miroslav Mišković (MM) i Delta nemaju nikakve veze ni sa MMM i njegovim “dobrim, bogatim i iskusnim” za koje je garantovao, a ni sa Bekom. Da se međusobno i ne poznaju. Čak i da se nikad ni slučajno ne sretoše u kakvom klubu zatvorenog tipa ili na nekoj jahti.

Kad ono, ne prođoše ni tri meseca, a u Upravnom odboru “Novosti” zasedoše baš njihovi ljudi. U ime Delte (ili kao ljudi iz Delte): Brana Milunov i Aleksandar Bojić, a u ime „keksa” - “heroj našeg vremena” Goran Mrđa i Rastko Lazić. I, ostadoše u njemu sve do danas! Ali, vratimo se “dugom maršu”.

Posle 27. maja, sledeći prelomni dan je bio 14. juli 2006. godine. Tada je MMM-Leonida konačno „raspisao prospekt” i obznanio da će akcije „Novosti” izaći na Beogradsku berzu. Pri tom se kao pravdao, ne skrivajući likovanje: “Nisam kasnio sa Prospektom zato što mi se nije radilo i zato što nisam hteo. Ne, procenjivao sam kada je - najbolji trenutak. Mislim da je sada... I sada ponavljam, još jednom i garantujem, ma koliko će to neki tumačiti pristrasnošću: najniža cena koju nudi grupa srpskih biznismena je 3.200 evra. Ako bude više – dobro je došlo. Voleo bih da bude. Zavisi od ponude i konkurencije”.

Nikakve konkurencije, dakako, nije bilo! Akcije „Novosti” su – baš zato da mogućim konkurentima ne bi otišlo ništa – kupovali i vodeći ljudi nekih brokerskih kuća i partneri organizatora “stampeda” preko Citadela, da bi i te akcije vrlo brzo bile uzidane u troglavu piramidu Trimaks-Ardos-Karamat. Dakle: ogavno i kao gluma berze i tržišta jer upravo MMM-Leonida, „Persijanci” iz Šekspirove i njihov deo vlade unapred  iz igre isključiše Divca i nateraše WAZ na „pretfinansiranje” iz drugog, a možda i trećeg plana. Na kupovinu preko drugih, preko dvoličnih termopilaca. I na trogodišnje upravljanje “Novostima”preko njih i njihovih ljudi. Sve u svemu: na ono što su i Hombah i Kerim hteli da izbegnu po svaku cenu. I zbog renomea svoje media-grupe, a valjda i zato da im bude jeftinije.

Poslednji pokušaj da alarmira državu – da objasni da za Srbiju i „Novosti” nije dobro sve što je dobro za serdara bršljan-novinarstva i Šekspirovu - radna grupa je učinila 22. juna 2006. godine.Tog dana je premijeru Vojislavu Koštunici, tražeći razgovor o prodaji i sudbini “Novosti”, napisala da, sa mandatom njihove Skupštine, želi da utvrdi:

„Kako se Vlada Srbije odnosi prema ponudi grupe anonimnih srpskih privrednika' za kupovinu akcija NOVOSTI koju je Skupštini Kompanije 27. maja u pisanoj formi predočio generalni direktor Manojlo Vukotić? Smatramo svojim zadatkom da akcionarima i Skupštini NOVOSTI, ako je moguće, razjasnimo: da li Vlada Srbije, bez obzira što karakter svake berzanske trgovine akcijama upravo to omogućava i podrazumeva, smatra dopustivim da se vlasnička struktura jednog od najvažnijih nacionalnih dnevnih listova i brendova menja na nedovoljno transparentan način sa anonimnim kupcima u glavnim ulogama?

Ovo pitanje smatramo umesnim i relevantnim i zato što je gospodin (Srđan) Đurić 27. maja Skupštinu obavestio da država svoj paket akcija neće sada prodavati niti se mešati u prodaju na berzi, a ovakvo nemešanje – objektivno gledano, bez obzira što stvarne namere Vlade Srbije nisu takv'e – može predstavljati omogućavanje anonimnim kupcima da preuzmu kontrolu nad NOVOSTIMA”.

Do susreta sa Koštunicom nije došlo. Premijerovom voljom. On Skupštinu “Novosti” i njenu radnu grupu nije udostojio ni naloga šefu kabineta ili sekretarici da javi, onako kako dobre sekretarice umeju, da je trajno državnički prezauzet za takve sitnice (mrčarije, kako su govorili naši stari u doba Nemanjića). Uprkos tome što je S. Đurić, bar tako mi je govorio, (u)činio što je mogao (a on je tada bio i šef vladine kancelarije za odnose sa javnošću) da se sve ne završi baš tako.

Sam Koštunica se odreče političke večitosti kad smože snage da vrati mandat narodu, ali je moguće da će se ispostaviti da neki drugi iz bliske prošlosti Nemanjine 11, neki oko njega, poverovaše 2006. da će im Šekspirova večito jesti iz ruke, da je sa Šekspirovom moguća večita ljubav i da toj ljubavi i aleji MMM vredi potčiniti sve druge ulice i drvorede u Srbiji. Da toj fatalnoj privlačnosti ne odoleše ni oni koji naslediše i serdara Leonidu i Šekspirovu, pa ostaviše sve kako zatekoše.

 Moguće je da zapravo, gle čuda,  u Srbiji svaka vlast i svaka stranka obavezno poveruju da će same večito vladati. I da je i tajkunsko – i njihovo i naše.

Zato baš u sedamdesetogodišnjem večitom mladiću MMM – sa njegovim platanskim evergrin-manjizmom - videše jedinog dostojnog partnera svoje večite vlasti. Večito samo sa preprodajom i večitim ide! Sve drugo je vrbov klin i par sedmica!

Možda je ipak za sve krivo to što lažni i podmitljivi Leonida svoje partnere iz Nemanjine i Šekspirove redovno uspeva da zarazi nepoznatim virusom koji promače i Tomici Milosavljeviću i njegovom nesalomljivom Predragu Konu. A da njemu put pređoše slučaj i viša sila. Onda kad se u WAZ-ovom sedištu u Esenu – što je bio jedini njegov kontakt sa prvim figurama te nemačke firme koji se MMM usudio da prijavi kolegama – sudbonosno srete sa tada sedamdesetosmogidišnjim WAZ-ovim predsednikom Šumanom. Pa odatle krenu u večnost sa virusnom fascinacijom njegovom ćelijskom mladošću...