Prodati prirodne resurse Srbije – rudna bogatstva, zemlju i vodu – nikada nikome nije palo na pamet

 Plan skovan u kabinetu Aleksandra Vučića pre pet godina realizovan je pre nekoliko dana. PKB je prodat. Novi vlasnik je firma koja je navodno u vlasništvu nekih arapskih šeika. Bojim se da su oni Arapi koliko i čuveni Mile Šeik, koji je nadimak dobio jer je radio na benzinskoj pumpi

Godinama je PKB funkcionisao kao ozbiljna kompanija, kakvu ju je zamislio Petar Zečević, čovek koji ju je decenijama vodio. Imala je proizvodnju, preradu, maloprodajnu mrežu, banku, ali i pokazivala visok stepen, kako bi se to danas reklo, društvene odgovornosti. Dvadesetak hiljada hektara zemljišta, 70 kilometara kanala za navodnjavanje, naučna laboratorija, farme kokošaka, krava - Imlek, Imes, Pekabeta, Frikom... Frikom koji je sedamdesetih godina prošlog veka u vreme komunističke Jugoslavije napravljen kao zajedničko ulaganje i vlasništvo PKB-a i američkog Unilevera, jedne od najvećih svetskih firmi u proizvodnji hrane!

Godine sankcija su mu nanele ozbiljnu štetu, a dotučen je odlukom donetom posle petooktobarskih promena da se odvoje i prodaju Imlek, Frikom, Pekabeta i da u PKB-u ostane samo primarna proizvodnja. Koliko je taj koncept, koji sam i tada kritikovao, bio pogrešan, pokazuje činjenica da su svi veliki svetski maloprodajni lanci, od Teska do Delezea, pokrenuli proizvodnju sopstvenih robnih marki, koje danas u zavidnoj količini popunjavaju njihove prodajne rafove.

Ono što je najprofatibilnije uzeto je PKB-u sa idejom da se kompanija bavi zemljoradnjom i stočarstvom. Sveden na proizvodnju pšenice, kukuruza, šećerne repe i na uglavnom neprofitabilne farme krava, prepušten vođstvu nekvalitetnog menadžmenta, gomilao je dugove. U tome su mu svojski „pomagale“ superuspešne kompanije poput MK komerca, Imleka i njima sličnih, koje su svoju uspešnost bazirale na tome da su svi ugovori sa PKB-om po kompaniju bili više nego štetni. Dogurao je PKB do duga od skoro sto miliona evra, 14 godina neplaćenih poreza i doprinosa na plate, 10 godina neplaćene struje, dve decenije bez ulaganja u razvoj, mehanizaciju, održavanje kanala za navodnjavanje...

Preokret je nastupio tokom 2010. godine. Tada su neke privatne firme ponudile državi da ga otkupe za jedan evro uz preuzimanje dugova. Sećam se kako me je pokojni Zaharije Trnavčević ubeđivao da se to ne dozvoli, da PKB vredi milijardu evra, da nijedna država ne prodaje zemlju... To se poklopilo sa realizacijom ideje za most Zemun-Borča i bilo je jasno da, ako se PKB proda, godinu-dve kasnije ćemo platiti desetine miliona evra da za pristupne saobraćajnice od kupca otkupimo to isto, u bescenje dato zemljište. Sa idejom da PKB ne prodajemo, da ga preuzme grad i da dovedemo profesionalni menadžment otišao sam kod predsednika Srbije Borisa Tadića i dobio bezrezervnu podršku za to. I grad je preuzeo PKB.

Doveli smo stručan nestranački tim ljudi da ga vodi, seli sa sindikatima i tražili podršku da se broj radnika smanji za oko 400, jer firma nije mogla da izdrži toliki broj zaposlenih. Radnici koji su se opekli sa mnogim garniturama gledali su nas nepoverljivo po principu „došli još jedni da kradu“, ali su nam ipak ukazali poverenje. Bez dinara iz gradskog budžeta PKB je počeo da na plate koje su u proseku bile oko 500 evra plaća sve poreze i doprinose, da plaća struju, kupuje novu mehanizaciju, gradi najmodernije farme krava.

Ministri poljoprivrede Saša Dragin i Dušan Petrović prihvatili su da PKB po litru mleka dobija istu subvenciju kao privatni proizvođači i pomogli su da se počne sa čišćenjem kanala. MK komercu, koji je otkupljivao repu po 0,28 evra kroz kompenzaciju, zaprećeno je raskidom ugovora ukoliko ne prihvati tržišnu cenu od 0,45 evra i da je plaća - parama. Prihvatili su. Imleku je ponuđeno da nastavimo sa prodajom mleka, ali po 20 odsto većoj ceni, jer su toliko litar plaćali u Bosni. Odbili su sa porukom da nemamo kome drugom da prodamo mleko. Posle osam meseci, kada su shvatili da PKB može bez njih, vratili su se i platili traženu cenu...

Kompanija koja je 2010. imala poslovni prihod od 34.369.000 evra za dve godine dostigla je 60.809.000 evra. Bez otpisa dugova od strane države koji se knjiže kao prihod i koji to realno nisu.

Kompanija koja je 2010. imala poslovni prihod od 34.369.000 evra za dve godine dostigla je 60.809.000 evra. Bez otpisa dugova od strane države koji se knjiže kao prihod i koji to realno nisu. Smanjen je broj krava, ali je povećana proizvodnja mleka. Jedna krava je u PKB-u godišnje davala 7.555 litara mleka. Prosek na nivou Srbije je bio 2.920 litara. Smanjeni su hektari pod pšenicom na uštrb profitabilnijih kultura, ali je prosek pšenice bio 5,9 tona po hektaru, dok je prosek na nivou Srbije bio četiri tone. Zaposleni su radili ne kao Nemci, nego kao Japanci, nije bila potrebna nikakva čuvarska služba, jer su ljudi tretirali firmu kao svoju. Izdvojeno je zemljište pored novosagrađene saobraćajnice sa po tri trake, pretvoreno u građevinsko čiji se hektar prodavao za 800.000 evra. Sto prodatih hektara bilo je dovoljno da se otplate svi dugovi gomilani decenijama.

Planirali smo da radnici i penzioneri dobiju 10 odsto akcija, da ponudimo saradnju velikim svetskim kompanijama, da radimo kao što su radili PKB i Unilever pre skoro 50 godina, da tako stignu investicije, povećamo proizvodnju i imamo sigurne kupce, da napravimo i svoju mlekaru ako postojeće nastave da nam umesto prirodnog prodaju mleko u prahu rastvoreno u vodi, da preuzmemo Voćarske plantaže Grocka, u kojima je PKB vlasnik više od 20 odsto, da pokrenemo otvaranje još nekoliko kompanija po modelu PKB-a širom Srbije...

Ništa se od toga nije desilo. Ova priča, koja je mogla imati srećan kraj, prekinuta je promenom vlasti i odlukom da se PKB proda. Počelo je sistematsko uništavanje firme. Menadžment, kome nova vlast nije htela da isplati ugovorene bonuse, napustio je firmu i ona je 2017. završila sa poslovnim prihodom od svega 34.007.000. Dakle skoro upola manjim nego 2012. i maltene u evro istim prihodom kakav je bio 2010, pre nego što ga je grad preuzeo!

Plan skovan u kabinetu Aleksandra Vučića pre pet godina realizovan je pre nekoliko dana. PKB je prodat. Novi vlasnik je firma koja je navodno u vlasništvu nekih arapskih šeika. Bojim se da su šeici Arapi koliko je Arapin bio i čuveni Mile Šeik, koji je taj nadimak dobio jer je radio na Jugopetrolovoj pumpi Zmaj 1

Plan skovan u kabinetu Aleksandra Vučića pre pet godina realizovan je pre nekoliko dana. PKB je prodat. Novi vlasnik je firma koja je navodno u vlasništvu nekih arapskih šeika. Bojim se da su šeici Arapi koliko je Arapin bio i čuveni Mile Šeik, koji je taj nadimak dobio jer je radio na Jugopetrolovoj pumpi Zmaj 1.

Cena od 105 miliona evra koju je Al Dahra platila je ponižavajuća i pokazuje da ljudima na vlasti nikad nije dosta. Prvo su odlučili da se ne prodaje biznis i njegov potencijal nego samo ogoljena imovina. Pa je i ta imovina potcenjena. Skoro 20.000 hektara zemljišta u delu Srbije gde hektar košta više od 15.000 evra. A ovde cena raste, jer je većina pokrivena kanalima za navodnjavanje, a zemljište je u komadu. Svako ko se bavi biznisom zna da je nemoguća misija kupiti u Srbiji u komadu ni 100, a kamoli skoro 20.000 hektara. Dodajte na to mehanizaciju, farme, institut i laboratorije, fabriku stočne hrane...

Cena za PKB je udar na inteligenciju - isti kao i kad je RTB Bor u pitanju. Kinezi su ga kupili za dugove (200 miliona evra) i odmah sutradan kanadskom Nevsunu, koji uz 60 odsto rudnika cinka u Eritreji poseduje još samo prava na dva nalazišta u Boru, ponudili su u parama - 1,4 milijarde dolara!? Reče predsednik države da su mu suze krenule kada je video koliko smo dobru ponudu dobili za Bor. Priznajem i meni su krenule. Ali ne suze radosnice...

Prodati prirodne resurse Srbije – rudna bogatstva, zemlju i vodu nikada nikome nije palo na pamet. Sve dok nisu na vlast došli ovi. Njima je prodaja Srbije normalna stvar. Rešenje? Promena vlasti. Svaka naredna demokratska vlast ima za obavezu da poništi sve ove po Srbiju štetne, a po džepove njenih čelnika i njihovih partnera više nego korisne ugovore. Toga treba da budu svesni svi koji danas sa njima prave ovakve dilove. Jednom će morati da se podvuče crta i niko od devedesetih do danas neće moći da bude aboliran. Šta će biti ako se to ne desi? Odgovor ćete naći u prve dve rečenice teksta.