Promena epoha - vreme propasti neoliberalizma i globalizma, kao i kraja američke hegemonije

Svi su izgledi da će period 2015 -2020 biti istorijski zabeležen kao vreme kraja apsolutne američke hegemonije i - sistemski još relevantnije – kao vreme propasti neoliberalizma i globalizma kao totalizujuće ideologije. Paralelno, ovo je i vreme „kraja istorije“ tj. njenog novog ponovnog rođenja i toka koje teorijski i praktično korespondira sa početkom kraja neokolonijalne dominacije širom sveta. Razume se, iako politički, ekonomski i društveni neokapitalizam postepeno stupa u fazu zalaska reč je o višeslojnom procesu i borbi na različitim ravnima zbog čega se još uvek ne može sa potpunom izvesnošću ustanoviti u kojoj meri će transfer biti sasvim miran. Jer, radi se upravo o promeni epoha, dakle, o nastanku nove svetske epohe i stoga o izuzetno turbulentnom vremenu koje potencijalno još uvek može doneti manje ili veće sukobe. Bez sumnje, ovo ponajviše zavisi od konačnog ishoda borbe globalista i suverenista u SAD ili, preciznije, od pitanja hoće li prevladati bilo šta nalik real-političkoj, zdravorazumskoj i patriotskoj opciji ili ne.

U prvom slučaju, Amerika bi, svesna ograničenja i rastućeg multipolarizma, zauzela svoje mesto kao jedna od velikih sila - koja razume da treba sarađivati i sa ostalim svetskim silama – dok bi prevlast druge opcije značila iracionalno srljanje prema eskalaciji sukoba jer se ne priznaje kraj imperijalne dominacije. Iracionalnost bajke o „američkoj izuzetnosti“ (Americanexceptionalism) tj. stara paradigma konstrastrirana je ovde koncepciji čije je načelo „Amerika na prvom mestu“ (AmericaFirst) i koja prvenstveno teži sveobuhvatnoj unutrašnjoj obnovi zemlje a ne spoljnoj intervencionističkoj politici. Još uvek preostaje da se vidi ishod ovih procesa, iako brojni stručnjaci skreću pažnju na činjenicu da vojni rashodi SAD neprestano rastu te da se, shodno tome, mora račnati, u najmanju ruku, na seriju ratova regionalnog karaktera pre nego što se globalistički intervencionizam u potpunosti ne završi.

Iracionalnost bajke o „američkoj izuzetnosti“ (Americanexceptionalism) tj. stara paradigma konstrastrirana je ovde koncepciji čije je načelo „Amerika na prvom mestu“ (AmericaFirst) i koja prvenstveno teži sveobuhvatnoj unutrašnjoj obnovi zemlje a ne spoljnoj intervencionističkoj politici

U međuvremenu, sasvim transparentno i politički logično, tektonska pomeranja u SAD - i pre svega, upravo propast globalizma - reflektuju se na politička i kulturna previranja u Evropi u kojoj je, isto tako, očigledan sukob između lažnih, mahom „transnacionalnih“ i „transatlantskih“ elita, sa jedne, i većinskog naroda sa druge strane. Tačnije, ovde govorimo o borbi na relaciji između „briselske klase“ i pojedinačnih evropskih država ali, isto tako, i o borbi unutar mnogih država između neoliberalneglobalističke vlasti i naroda. Tako je započet je proces metaforičkog i realnog uspostavljanja nove Evrope tj. polako ali izvesno raste Evropa koja će biti sasvim različita od sadašnje Evropske unije. U tom svetlu, treba imati u vidu kako sve više jačaju prave politike koje se, u isti mah, bave pitanjima pravde, jednakosti, ravnopravnosti kao i pitanjima slobode, države, naroda i dostojanstva. Štaviše, reč je istovremenom rastu novih levih i desnih politika kao protivteži procesu dvadesetogodišnjeg stagniranja Evrope obzirom da je bila pod manje-više apsolutnom kontrolom SAD. Celokupan projekat Evropske unije napravljen je upravo tako da i politički i ekonomski služi interesima transnacionalnog krupnog kapitala a za njegovo sprovođenje bile su zadužene lažne tj. globalističke elite.  

Savremena Evropska unija sasvim izvesno neće povratiti prethodni stepen neoliberalne homogenosti i u tom smislu ona je već završena priča tj. sada je pitanje hoće li se u vremenu koje nastupa raspasti u potpunosti ili će se transformisati u meri u kojoj će to biti jedan drugačiji projekat. Nedvosmisleno je - i beskrajno relevantno - da će se evropske relacije sve više kretati u pravcu bilateralnih sporazuma, odnosno, da se Evropa sve više kreće u smeru velikog povratka nacionalnih država. Ili, još preciznije, u sledećih nekoliko godina, svet posle globalizma biće obeležen porastom broja nacionalnih država engenerale tj. one će jačati paralelno sa pokretima za secesiju i razdvajanje država tamo gde su „neprirodno sastavljene“. Sa druge strane, uporedo sa ovim kretanjem, u slučaju Evrope doći će i do novog „ukrupnjavanja“ u smislu u kojem će, na jedan ili drugi način, nova Evropa sve više uključivati Rusijuparalelno sa suprotstavljanjem intervencionističkim politikama.

Tako je npr. izgradnja „Severnog toka“ kao i „Turskog toka“ - kao zapravo novog „Južnog toka“ - tek jedna od naznaka širih i dalekosežnijih kretanja, ergo, ne samo sve bližih relacija sila poput Rusije i Turske već i uticaj RF na Starom kontinentu. Isto tako, sve je veći i uticaj Kine koja na strateški način – prvenstveno kroz Južnu Evropu i Istočnu Evropu - iz temelja menja ekonomsko polje i sistematski širi uticaj na celom kontinentu. Činjenica da se, dakle, čak i „najjače“ zapadnoevropske zemlje postepeno okreću od SAD pokazuje da je finalna bitka za Evropu već u toku i da je ona sinhronizovana sa političkim i ekonomskim procesima koji se suprotstavljaju neoliberalnomglobalizmu. Ili, preciznije, na karti Evroazije izranja, pre svega, Velika Azija – od Šangaja do Sankt Petersburga – koju zajedno čine Rusija i Kina. Ali, Velika Azija ne poništava koncept Velike Evrope – od Lisabona do Vladivostoka – već se, naprotiv, pojavljuje kao prva i najrelevantnija stepenica koja ubrzava promene na Starom kontinentu. Jer, rusko-kineski savez – u političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom i vojnom smislu – pojavljuje se kao sila koja de(kon)struiše američku hegemoniju u Aziji i Evropi tj. ispostavlja se kako neophodan preduslov suštinskih transformacija koje označavaju iskorak iz totalizujućeg globalizma. Tako se realizacija koncepta Velike Azije – RF se sa celomEvroazijskom ekonomskom unijom pridružila Putu svile a ubrzo zatim Moskva je i zvanično proglasila Peking za ključnog strateškog partnera – ispostavila kao početak sasvim nove političke dinamike na svetskoj ravni. U kontekstu Evrope, ovo znači da RF i Kina uspostavljaju sve bolje relacije sa sve većim brojem evropskih država ponaosob i ovaj proces recipročan je procesu postepenesmene elita tj. rasta nacionalnih spram globalističkih elita. Tako se - pored Istočne Evrope koja sve više izranja kao samostalan politički subjekt naspram Zapadne Evrope – situacija menja i u zemljama poput Italije i čak Francuske i Nemačke.

 U tom svetlu, činjenica da se EU suočava sa najvećom migracionom krizom posle Drugog svetskog rata pojavila se kao jedan od uzroka sve češćeg pitanja u kojoj meri praktično svim najvažnijim evropskim kretanjima i dalje upravljaju Amerikanci. Jer, sve je više relevantnih indicija kako masovne migracije iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu nisu mogle biti potpuno spontane tj. da je pokušaj temeljne promene evropskog pejzaža tj. populacije Starog kontinenta – i to upravo na način biopolitike - deo sistematskih nastojanja transatlantskih globalističkih krugova da učvrste sopstveno upravljanje. Ili, još preciznije, ukoliko se u istorijskoj promeni epoha i vremenu koje dolazi utvrdi kako su SAD ozbiljno bile umešane u prebacivanje izbeglica u Evropu to će značiti da je useljavanje predstavljalo planski osmišljen uvoz i islama, terorizma i verskih konflikata. Sa druge strane, utisak je da u Evropi – u njenom „istočnom“ ali sve više i u „zapadnom“ delu sve više raste svest da potencijalno celom kontinentu po različitim osnovama prete konflikti većeg ili manjeg intenziteta kao i da je radikalni islam upravo značajan deo ovih turbulencija.

Stoga i nastaje sve veći stepen solidarnosti oko temeljnih principa i apostrofiranja specifičnosti evropskih kulturnih tradicija spram trendova koje je doneo „spontani“ globalizam tj. do ubrzanog povratka konceptu suverenosti i patriotizma. Sada je već transparentno da su propali svi pokušali postizanja konsenzusa tj. jedinstvenog dogovora Evrope po pitanju izbeglicaa svi relevantni politički i društveni događaji kreću se u smerupostepenog obnavljanja nacionalnih granica u Evropi. U trenutku kada je npr. Višegradska grupa definitivno odbacila predlog Evropske komisije o obavezujućim kvotama za prijem migranata istovremeno je izašao na videlo duboki razdor na evropskom kontinentu povodom odgovora na izbegličku krizu. Štaviše, obelodanjeno je da se, pre svega, radi o činjenici da bi predložene kvote izmenilei nacionalne tradicije i identitete evropskih naroda i država a sasvim je moguće i da bi se paralelno sa tim uvezao i terorizam, na šta su sve istočnoevropske zemlje nekoliko puta skrenule pažnju a što se sve više ispostavlja kao realnost.

Svakako, bez i najmanje dileme, sve ove naznačene promene itekako se reflektuju i na savremene transformacije Balkana na kojem je, ništa manje, u toku sveobuhvatna borba koja je u isti mah i politička i društvena i ekonomska i kulturna. Štaviše, čini se da je već nesporno kako će se u sledećem periodu linija konfrontacije između rusko-kineskog saveza, sa jedne, i globalističkog Zapada prošlog veka, sa druge strane, još jasnije iscrtavati upravo ovde. U tom svetlu, jedan od primera u kojoj meri je ovo slučaj je upravo pokušaj postepene realizacije projekta Velike Albanije ili, obrnuto, hoće li Srbi u 21. veku biti u prilici da realizuju jedinstvenu državu srpskog naroda na Balkanu.

Drugi, nešto jednostavniji primer, je pitanje hoće li se uspeti u realizaciji nameravanog projekta „Turskog toka“ preko Srbije tj. hoće li „Turski tok“ zaživeti u celini i delovimai, još relevantnije, u kojoj meri će se prijateljska i politička podrška RF reflektovati na real-političkom i ekonomskom terenu obzirom na vitalne srpske nacionalne interese. Ako se ima u vidu višestepeni uspon rusko-kineskog saveza bilo bi pitanje političke logike da se ova promena manifestuje i u balkanskoj utakmici – i to pre svega kroz proaktivnu pomoć pri rešavanju srpskog nacionalnog pitanja. Jer, u Rusiji se završila faza u kojoj je još uvek trajala borba s liberal-globalističkim krugovima i u tom trenutku Rusija je ušla u novu fazu sveopšte konsolidacije i još čvršće izgradnje unutrašnje kao i spoljne politike.

Ova novonastala situacija ilustrativno se prikazala kroz seriju poteza kao što je – u srpskom slučaju - ruski veto u UN povodom britanske Rezolucije o Srebrenici. Reč je, dakle, o suprotstavljanju NATO-EU intervencionističkim politikama u celini

Ova novonastala situacija ilustrativno se prikazala kroz seriju poteza kao što je – u srpskom slučaju - ruski veto u UN povodom britanske Rezolucije o Srebrenici. Jer, primera radi, ovaj veto imao je snagu koja sada paralelno znači i borbu za interpretaciju celokupne političke prošlosti devedesetih godina prošlog veka kako na Balkanu tako i u Evropi i još šire tj. borbu za utvrđivanje istine i pravde. U isti mah, ovo je i pokazatelj pristupa za budućnost sveta posle globalizma u kojem se više neće dozvoliti da američki intervencionistički hegemonizam diktira razvoj događaja i kroji sudbinu različitih i brojnih naroda. Reč je, dakle, o suprotstavljanju NATO-EU intervencionističkim politikama u celini i stoga i na Balkanu - i upravo u tom svetlu uspostavljanja novih politika - napravljene su korekcije finalne Strategije nacionalne bezbednosti RF koja je danas aktuelna. 

 Štaviše, i višeslojni poduhvat Rusije tj. uspešni poduhvat održavanja stabilnosti na Bliskom istoku u ovom svetlu može se sagledati kao postepeno kretanje ka promenicelokupne spoljnopolitičke paradigme - uključujući zaokret od intervencionizma ka post-intervencionističkoj Evropi. Razume se, relevantan sastavni deo ovog procesa je i transformacija na svetskom nivou jer se praktično postalo opšte mesto kako su SAD napravile sveopšti haos na Bliskom istoku i u Severnoj Africi a sve je upečatljivije uverenje kako opkoljavanje RF i premeštanje NATO-a na Istok možda i nisu bile najbrilijantnije političke ideje. Stoga nije ni najmanje neobično da RF i Kina sve više stavljaju dolar u drugi plan tj. da su stvorile jak savez koji je već uveliko na putu “de-dolarizacijesveta” što je razume se i najveća pretnja za SAD. Rusija i Kina ponovo su postale ključni subjekti međunarodne politike dok se, paralelno, rađaju i ostali novi centri rasta koji će imati bitne uloge u globalnim procesima.

Novi relevantni svetski politički subjekti insistiraće na poštovanju osnovnih principa međunarodnih odnosa tj. na uzajamnom poštovanju, ravnopravnosti i spremnosti da se pitanja rešavaju dijalogom što će posledično značiti i potpunu promenu političkog pejzaža na najvišem nivou. A što se tiče ekonomskog aspekta – u trenutku kada je Rusija shvatila da se više ne može uspešno razvijati na prilivu kapitala iz inostranstva ili, preciznije, kako je neophodno konstituisati nove forme, uz akcenat na domaću štednju – i pre svega razumeti da štampanje novca nije izvor ekonomskog rasta - najavljen je preokret. Jer, naime, sa ovim promenama počeli su da se uspostavljaju prvi obrasci post-liberalnog ekonomskog modela za 21 vek. Bez dileme, svi naznačeni politički i ekonomski trendovi savremene Rusije praktično u potpunosti su usaglašeni u njenom bliskom savezništvu sa Kinom. Pored naznačenog, Kina inicira i stvaranje globalne energetske mreže, kao i međunarodnog centra za razvoj znanja jednako kao što i Rusija jača potencijale savremene nauke. Rusko-kinesko svetsko liderstvo, dakle, obeleženo je kontinuiranom uzlaznom putanjom – i to ne samo u sferama politike, diplomatije, ekonomije, finansija i svakako vojne saradnje već i u sferama nauke i kreiranja nove paradigme znanja uopšte.

Sve navedeno, sa druge strane, ni najmanje još ne znači da su SAD izgubile svetsku bitku tj. da su na bilo koji način pristale na novu mirnu preraspodelu snaga u multipolarnomporetku koji se rađa kao poredak 21 veka. Ali do izvesnog – više prisilnog nego promišljenog – real-političkog balansa ipak je došlo tj. stvar se makar pomerila u meri u kojoj je Amerika postala svesna koliko je potcenila vojnu moć Rusije. Tačnije rečeno, u trenutku u kojem je sukob u Siriji pokazao kvalitet ruskog naoružanja bezmalo ceo Zapad našao se takoreći u čudu pred novim činjenicama. Jer, naime, Rusija je demonstrirala da poseduje naoružanje koje može suštinski da promeni vojno-političku i vojno-stratešku ravnotežu snaga u brojnim regionima širom sveta tj. u Siriji je ilustrativno pokazala kolika je sposobnost i efikasnost njenih vazdušnih snaga. 

Rusija je sada na delu pokazala da se svetska politika više ne vrti oko prevlasti Zapada: situacija u Ukrajini i Siriji označila je početak nove epohe i manifestovala se kao početak kraja ere dominacije Zapada. U novonastaloj situaciji – kako s pravom primećuje Kisindžer – Amerika mora da odluči kakvu će ulogu igrati u 21 veku a ova prelomna odluka još nije nastupila. Razume se, prihvatanje multipolarnogsveta i rad na zajedničkim kompatibilnim ciljevima bilo bi optimalna opcija ali treba imati u vidu da nije dovedena u pitanje isključivo snaga američkog oružja već, i zapravo pre svega, američka odlučnost i razumevanje koje je neophodno za upravljanje novim svetom. Ovu situaciju potrebno je sagledati uz činjenicu da nije sasvim isključeno da će verovatnoća za veće konflikte rasti recipročno u meri u kojoj ekonomije Azije budu sustizale Zapad tj. da porast konfliktnog potencijala sledi u razmerama u kojima će Kina, relativno brzo, i zvanično skinuti sa trona SAD.

Što se tiče Evrope, pre svega treba imati u vidu kako Nemačka zapravo nema nove mogućnosti da demonstrira jak politički uticaj – bilo unutar EU ili izvan nje – naime, ni približno u meri u kojoj se to uobičajeno misli. Konsekventno, činjenica da će nemački uticaj na ekonomiju u Evropi biti sve manji imaće dalekosežne posledice po EU – najpre stoga jer će sve manje “nemačka” ekonomska politika u evrozoni povlačiti i političke promene. Štaviše, sve naznačene elemente, opet, potrebno je sagledati u svetlu činjenice da se sve veći broj zemalja Starog kontinenta okreće saradnji sa Kinom kao realnoj perspektivi za evropski razvoj 21 veka. Ovo se, pre svega, odnosi na „evropski Istok“ koji je sve više okrenut Kini u meri u kojoj sve više oživljava projekat Novog puta svile kao mosta koji povezuje Kinu sa Evropom.

U ovom smislu, u sledećoj deceniji će se transparentnije politički artikulisati na koji način će se – i u kojoj meri – izvesti proces tzv. „obrnute globalizacije“ kao globalizacije sa Istoka, što je strukturalni deo rusko-kineskog koncepta tj. kineskog najviše u ekonomskom i praktičnom smislu a ruskog kao deo spoljnopolitičke doktrine. Tako npr. RF insistira da se stvori široki antiteroristički front na univerzalnim međunarodnim pravnim osnovama i pod pokroviteljstvom UN – što je jedna ilustracija zamisli da se ako je to potencijalno izvodljivo izvrši revitalizacija UN. Ovo proističe iz uvida kako je – u vremenu koje se na različitim nivoima ispostavlja kao tranzicija u novu svetsku epohu - potrebno da se restaurira i restrukturira uloga i značaj najveće svetske organizacije, što je zapravo logičan korak u istorijskom iskoraku iz unipolarnogsveta tj. u afirmisanju istine da je istinska globalizacija upravo stvar multipolarnosti, a ne hegemonije jedne sile. Sa druge strane, paralelno – i tek naizgled protivrečno – RF je živi primer projekta obnove nacionalnih država i zato nije ni najmanje slučajno što je Putin postao glas evropskih konzervativaca koji u njemu sve češće prepoznaju De Gola savremenosti.

Naime, Putinov politički talenat iskazao se, pored ostalog, i u tome što je uspeo da u odgovarajućem momentu udruži svoje ideje i ideje onog dela evropske javnosti koji sve više ceni svoje državne granice. Putinizam je stoga sasvim u duhu vremena i u skladu je sa sve odlučnijim otporom naroda prema zapadnoj koncepciji globalizacije kao hegemonije jedne sile. To je smisao u kojem se “avet razlaza nadvila nad Evropom” tj. smisao jednog sasvim drugačijeg “evropskog proleća”. Preostaje da se vidi hoće li ovo značiti i finalni raspad EU ili njenu veliku transformaciju ali, u oba slučaja, vrlo je verovatno da govorimo o potencijalnom oživljavanju De Golovog koncepta saradnje između nacionalnih država, odnosno država koje sarađuju i pregovaraju o zajedničkim pitanjiima ali pri tome paralelno ostaju suverene.

U tom svetlu, jedna od relevantnih tema koja sve upečatljivije dolazi na dnevni red je i pitanje šta će se u perspektivi uopšte desiti sa NATO kao zapadnom vojnom alijansom u kojoj su procepi sve očigledniji – a posebno obzirom na „razmimolaženje među prijateljima“ tj. obzirom na činjenicu da iz dana u dan sve manje postoji jedinstveni Zapad. Štaviše, Tramp praktično u kontinuitetu ističe kako je NATO zastareo i ekonomski nepravedan za SAD. U isto vreme se, u brojnim stručnim analizama – u istaknutim američkim časopisima kao što je TheNationalInterest – skreće se pažnja na činjenicu kako SAD treba da razmisle o istupanju iz NATO jer je američka politika u NATO potrošena a SAD treba da ponovo osmisle sopstvenu ulogu u novom svetu.     

 Obzirom na višedecenijsku politiku konfontacije SAD – kao i obzirom na činjenicu da je u proteklom periodu američka „duboka država“ pretrpela niz spoljnopolitičkih neuspeha, od Sirije, preko „turskog zaokreta“ sve do Bregzita – sada preostaje da se vidi kako će se njihova spoljna politika transformisati u vremenu koje dolazi. Naime, Trampovapobeda na predsedničkim izborima u SAD – do koje je došlo uprkos jakoj političkoj i medijskoj mašineriji – simbolički, a u izvesnoj meri i realno, označila je potencijalnu američku prekretnicu u 21 vekudok se na opštoj ravni pojavila kao jedan od političkih događaja koji čine svetsko-istorijsku prekretnicu i početak nove epohe. Razume se, većinski tok Trampovog prvog predsedničkog mandata pokazao je kako američka tranzicija prema politici naroda kao politici novog vremena nije ni brza ni laka jer je, pre svega, američko društvo i dalje izrazito podeljeno dok je Trampova borba protiv „duboke države“ – kao poluformalne a odlučujuće mreže političkih, medijskih, društvenih i vojnih struktura za koje se smatra da u SAD čine realnu vlast (deepstate) - duga, žestoka i još uvek nezavršena. Trampu tek preostaje da realizuje neke od osnovnih zamisli iz njegove unutrašnje političke i spoljnopolitičke strategije. Svakako, osnov i praktično rukovodeći princip Trampove spoljnopolitičke strategije – koja se u najvećoj meri pripisuje Stivu Benonu – je načelo „prvo Amerika“ (AmericaFirst). I dok oponenti ovo etiketiraju kao „izolacionistički pristup“ reč je, najpre, o razumevanju da ekonomski problemi SAD izviru iz višedecenijske nebrige o američkim nacionalnim interesima. U teorijskom smislu, na način na koji je Benon to programski artikulisao, radi se i o tri osnovna pravca delovanja a to su dekonstrukcija administrativne države i novi poredak, nacionalna ekonomska politika i uspostavljanje suvereniteta.

Svakako, još uvek su itekako prisutne indicije žestoke konfrontancije preostalog globalističkog Zapada tj. stav koji je Putin označio kao ponašanje prema savremenoj Rusiji koje neodoljivo podseća na ponašanje prema SSSR pred Drugi svetski rat

 U međuvremenu, stručnjaci ističu kako – obzirom da je postalo jasno da „onaj ko kontroliše Evroaziju dominira svetom“ - treba imati u vidu da su Rusija i Kina već realizovale američki geopolitički san te da više i nije preostalo puno realnog prostora za SAD. Svakako, još uvek su itekako prisutne indicije žestoke konfrontancije preostalog globalističkog Zapada tj. stav koji je Putin označio kao ponašanje prema savremenoj Rusiji koje neodoljivo podseća na ponašanje prema SSSR pred Drugi svetski rat. Upravo stoga, sasvim su opravdani i politički razumni pozivi RF da bi se, namesto konfrontacije, trebao formirati vanblokovski sistem kolektivne bezbednostikoji bi bio jednak za sve države. Ipak, još uvek se ne vide pozitivne uzvratne reakcije na ovaj apel tim pre što je i dalje u toku agresivno delovanje u blizini ruskih granica. Zato RF posebnu pažnju poklanja jačanju sopstvenih odbrambenih sposobnosti - i recipročno, zato Ameriku sve više brinu novi oblici ruskog strateškog naoružanja. Paralelno, pitanje nove vojne moći je, štaviše, sastavni deo projekta započinjanja evroazijskogveka u kojem će RF, zajedno sa Kinom, ali i silama poput Irana i Turske, biti jedan od nosilaca najvećih projekata. Kao primer, u ovom svetlu, treba istaći i ruske ugovore o slobodnoj trgovini za nizom zemalja tj. osim Kine, tu su npr. i Indija, Iran, Egipat, Venecuela i Indonezija, što je prvi korak prema stvaranju slobodnih ekonomskih zona i van granica prostora bivšeg SSSR-a. U sledećem koraku, takve zone referiraju i na zemlje poput Perua, Čilea i Južne Koreje. Praktično u svim segmentima RF se uzdiže dok se globalistički Zapad urušava a sada preostaje pitanje u kojoj meri se ovakav bitan prelaz može desiti postepeno i mirno.

Ako se ima u vidu da je redefinisanje nove geopolitike 21 veka već uveliko u toku može se zaključiti kako postoje relevantni pokazatelji da je fazna tranzicija bez većih potresa ipak moguća. Projekat „Jedan pojas, jedan put“ već je označio višestruku i specifičnu prekretnicu jer ne samo da se rusko-kineska osovina učvrstila kao temelj svetske stabilnosti – kao i novog globalnog ekonomskog i političkog sistema – već je istovremeno artikulisana i suština nove politike za 21 vek. Svakako, ovde je od odlučujućeg značaja razumevanje kako su „put svile“ i Evroazijska unija komplementarni projektitj. da je “jedan pojas, jedan put” od velike važnosti upravo za budućnost Evroazije i obrnuto.

A u kojoj meri je redefinisanje nove politike 21. veka i nastavljeno u proteklom periodu svedoči činjenica da se praktično najveći broj spoljnopolitičkih analiza trenutno bavi pitanjem kako je Bliski istok ponovo postao ruska igra tj. kako je prestao da bude američka. U tom svetlu, Putinova izuzetna pobeda na predsedničkim izborima u RF, isto tako, označila je neophodnu prekretnicu za učvršćivanje i dodatnu konsolidaciju na temelju koje se još sigurnije nastavlja borba protiv zapadnog globalizma i svih onih koji žele novi Hladni – ili manje „hladni“ – rat. Štaviše, u proteklom periodu nastavio se proces višeslojne konstruktivne izgradnje multipolarnogsveta, što se sve posledično reflektuje i na Balkan. To znači da se u vremenu koje sledi – ukoliko se pravilno razumeju procesi i ukoliko se deluje u susret događajima – otvaraju brojne i različite perspektive da se, paralelno, i artikuliše i postavi na sto srpsko nacionalno pitanje na način na koji to realno nije bilo moguće prethodne dve decenije. Štaviše, Srbi kao istorijski narod čija je uloga u oblikovanju najboljih evropskih tradicija jedinstvena i nezamenljiva imaju, istovremeno, i pravo i obavezu da aktivno učestvuju u u oblikovanju savremenih procesa.A to je poduhvat koji obuhvata kako sferu politike tako i sfere ekonomije, društva i kulture. Jer, nastupilo je vreme za realizaciju srpskog via istinski evropskog projekta i u teoriji i u praksi : vreme je da se postepeno i sistematski iscrtaju horizonti delovanja za 21 vek.

(iz knjige PROMENA EPOHA I ZAPAD NA RASKRŠĆU, CatenaMundi – IPS, Beograd, 2021).