Крах филозофије супериорности и доминације?

У светскополитичком тренутку који истакнути стручњаци већ означавају као почетак новог хладног рата, пре свега између САД и Русије, редовно заседање Генералне скупштине УН у Њујорку имало је једну врсту посебне тежине са потенцијално далекосежним импликацијама. Најупечатљивија одбрана постојећег поретка, коју је изнео Барак Обама, садржала је признање да је „либерални интернационални поредак” рањив, али је, управо стога, акценат стављен на одржавање и јачање тог поретка са увелико познатом средишњом улогом САД.

Препознавање да је целокупни међународни поредак у кризи – посебно кад је реч о питањима аутономије, територијалног интегритета или права на самоопредељење – ни овог пута није било праћено самокритичким сагледавањем узрока такве ситуације. Или, прецизније, још увек се, нажалост, не може рећи да су конструктивизам и релативна умереност Хенрија Кисинџера, који подсећа на кључну улогу равнотеже снага, забележиле релевантан траг у савременој америчкој спољној политици. Штавише, темељна питања, попут сарадње с Русијом у случају Украјине, на која Кисинџер одговара позитивно – и то и када се ради о сарадњи САД и Русије, као и о партнерству Европе и Русије – за сада не наилазе на политичку резонанцу на основу које би се могло говорити о озбиљнијим променама. Напротив, антируска хистерија и демонизација Владимира Путина „прогресивно” је настављена, док се истовремено радикализује америчко инсистирање на сопственој изузетности.

У стварности, међутим, транзиција са позиције неприкосновеног лидера у полулидерску улогу, у САД се проживљава као све већи губитак „пријатеља” и „савезника” тј. као закаснело „принципијелно” суочавање с питањем: ко ће да брани неолиберализам као филозофију постојећег поретка? У том светлу, исцртавање хоризонта равнотеже моћи између све мањег броја оних који подржавају амерички светски поредак и оних који му се супротстављају, појављује се као оптимални исход за реалистичну политику САД.

У обраћању Генералној скупштини Сергеј Лавров истакао је да западни блок који предводи Вашингтон одбацује принцип УН према којем су све државе једнаке, тј. принцип једнакости загарантован Повељом, и да се то чини у међународној арени, док се САД у појединачним земљама представљају као главни протагониста демократије ивладавине права. Указујући на ову очигледну противречност, Лавров је артикулисао разлику између две супротне концепције: једне, која је свесна потребе за заједничким деловањем и сарадњом на интернационалном нивоу у циљу одговора на изазове, и друге, тј. концепције доминације која се руководи непријатељском логиком „ми” и „они”. Филозофија супериорности и доминације и њена пратећа политика ултиматума противни су потребама 21. века, а посебно успостављању полицентричног и демократског светског поретка.

Скрећући пажњу на чињеницу да је западни блок усмерен на „вертикално структурирање човечанства”, Лавров је подсетио да је то политика која не узима у обзир легитимне интересе народа, у Европи, као и на другим местима, и стога политика са опасним последицама.

У том светлу, постаје све јасније да тзв. нови хладни рат није напросто сукоб две или више сила већ да је то пре свега сукоб две филозофије који се тиче целог света: то је борба поретка доминације и поретка слободе и једнакости. Штавише, истицање унутрашње везе између једнакости и демократије на велика врата враћа идеју праве демократије као истинске владавине народа. У међународним односима ова демократија се појављује у форми равноправности суверених држава, а да ли је могуће оживети базичне принципе у функционисању УН или ће савремена политика 21. века бити усмерена на оснивање нових тела и организација које ће заменити постојеће, једно је од битних сада отворених питања.