Prvomajski protesti i uranci u Srbiji

Poziv na protest ispred Vlade Srbije, koji su zajednički objavili studenti i nekoliko reprezentativnih sindikata učinili su da obeležavanje Prvog maja, marginalizovanog i na roštiljanje u prirodi svedenoog praznika ponovo makar i na kratko dobiije na značaju

„Radenici izjavite Prvoga maja negodovanje i protest protiv današnjeg poretka koji vas gura u sirotinju i razvrat. Istaknite zastavu na koju su upisane želje vaše - osam sati dnevnog rada i sva politička prava kao što je opšte pravo glasa“.

Ovo je, pre više od 130 godina stajala u pozivu Zanatlijskog saveza upućenog beogradskim radnicima pred 1. maj 1894. godine. Oni su poslušali i održali protesnu šetnju od Kalemegdana do Topčidera, gde im se u kafani „Burdelj“ obratio Vasa Pelagić. Godinu dana ranije u Beogradu i Srbiji održana je prva proslava „Praznika rada“, kako će se mnogo decenija kasnije, u vreme socijalizma nazvati Prvi maj. Proslava je upriličena u kafani „Radnička kasina“ na ulgu Dečanske i Skopljanske ulice. Tamo su se, gotovo niodkuda pojavili šegrti i radnici noseći crvene trake na kojima je pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se“. Sat vremena kasnije ispred kafane odjeknula je „Marseljeza“ što je bilo dovoljno da dojure žandari, okruže kafanu  i nateraju radenike na  „dobrovoljni“ razilazak. Grupa od dvadesetak njih ipak je uspela da se probije do Topčidera gde je prčitan poozdrav Vase Pelagića „Mladom srpskom proletarijatu“.

Tako je, krajem 19. veka u siromašnoj i za evropske prilike nerazvijenoj Srbiji u kojoj je blizu 90 odsto stanovništa živelo na selu, a industrija još bila svedena na zanatske radionice i nekoliko fabrika počeo da se obeležava Prvi maj. Bilo je to samo nekoliko godina posle odluke Prvog kongresa Druge internacionale da se ovaj datum počne obeležavati kao dan posvećen radnicima i njihovoj borbi za dostojanstven život i elementarna prava, a povodom sećanja na demonstracije američkih radnika na trgu Hajmarket u Čikagu iz maja 1886. godine na kojima su izbili neredi i bilo žrtava.  

Ovih dana kada, usled poziva studenata i nekoliko reprezentativnih sindikata da se, povodom Prvog maja održi protest ispred vlade Srbije ovaj, čini se pomalo skrajnut i na roštiljanje i uranke (onih koji imaju sreću da toga dana ne rade ) svedeni praznik čini se ponovo je dobio na značaju

Ovih dana kada, usled poziva studenata i nekoliko reprezentativnih sindikata da se, povodom Prvog maja održi protest ispred vlade Srbije ovaj, čini se pomalo skrajnut i na roštiljanje i uranke (onih koji imaju sreću da toga dana ne rade ) svedeni praznik čini se ponovo je dobio na značaju. „Prvog maja obeležavamo šest meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Od ovog trenutka naša borba prelazi u sledeću fazu, više ne stojimo samo u blokadama. Ovo je korak ka radikalizaciji koji će omogućiti nove vidove pritiska“... stoji u pozivu studenata u blokadi na protest ispred Vlade Srbije.  U njihovom saopštenju se spominju i aktuelni Zakon o štrajku i Zakon o radu, kao temelji eksploatacije i dodaje „Oni štite vlast, a ne radnika. Ti zakoni se moraju promeniti – masovna obustava rada. Borimo se za pravo na život bez straha“.

Ostaje da se vidi na kakav i koliki odjek će naići njihov poziv i kakav će uticaj to imati na rasplet velike društvene krize koja je počela pre šest meseci, 1. novembra 2024. kada se dogodila tragedija na Žlezničkoj stanici u Novom Sadu. S tim u vezi postavlja se i pitanje kakav je istorijat obeležavanja Prvog maja na ovim prostorima i kakav je danas položaj „radničke klase“ u Srbiji. Jer, od tog položaja i njihove snage, koja je nažalost prilično upitna umnogome zavisi i rezultat zajedničke akcije.

Proslava Prvog maja na masovnosti je posebno dobila od 1903, kada je osnovan Radnički savez Srbije koji je, samo do Prvog svetskog rata održao šest kongresa. Posebno masovne bile su demonstracije iz 1905. i 1912. godine kojima je umelo da prisustvuje i više od pet hiljada ljudi, što je za tadašnji Beograd veliki broj

Što se obeležavanja Prvog maja, a samim tim i snage „proletarijata“ tiče posle 1893. gotovo da nije prošla godina u kojoj ovaj datum nije obeležen. Proslava Prvog maja na masovnosti je posebno dobila od 1903, kada je osnovan Radnički savez Srbije koji je, samo do Prvog svetskog rata održao šest kongresa. Posebno masovne bile su demonstracije iz 1905. i 1912. godine kojima je umelo da prisustvuje i više od pet hiljada ljudi, što je za tadašnji Beograd veliki broj. Ostalo je zabeleženo – što je i simbolika sa današnjim protestima da su okupljanja uglavnom počinjala na Slaviji, odakle se posle uzvikivanja parola išlo na Topčider To je i iz razloga što je Slavija trg koji se u to vreme nalazio na periferiji grada, a vlasti su još tada izdale naredbu da „radeničke“ povorke ne smeju ići pored Dvora, Terazija i vladinih zgrada u centru Beograda, što je odluka koja je ostala na snazi sve do Drugog svetskog rata. Glavni govornici bili su Vasa Pelagić, Dimitrije Tucović i drugi prvaci radničkog pokreta uglavnom okupljeni oko Socijaldemokratske partije, a osnovni zahtevi – borba za bolje uslove rada, veće plate, priznavanje radničkih prava, ograničavanje radnog vremena, solidarnost..,

Posle Prvog svetskog rata, sa razvojen industrije i gradova i pod uticajem Oktobarske revolucije borba za ostvarivanje radničkih prava, a samim tim i obeležavanje Prvog maja sve više su dobijali na značaju. U njima su učešće uzimali i komunisti, čiji je rad posle „Obznane“ prešao u ilegalu, ali je pogrešno, ističu istoričari obeležavanje „Dana rada“ povezivati samo sa njihovim delovanjem. Bilo je tu različitih sindialnih organizacija, grupa i udruženja koja nisu uvek bila u ljubavi... „Beogradski proleterijat obeležio je juče skromno, bez uobičajenih manifestacija i povorki svoj Praznik rada. U stvari održane su tri proslave: kod Slavije, u Karađorđevom parku i Košutnjaku, pošto tri radnička tabora ni za proslavu Prvog maja nisu uspela da se slože“... prenela je „Politika“ maja 1927. Radnicima je na raslolaganju i dalje ostajala Slavija i tada periferni delovi grada, dok je centar ostao „rezervisan“ za gospodu: „Od ostalih delova varoši Vračar je odvojen špalirom žandara i agenata koji su motrili da ljudi sa crvenim trakama ne promaknu na Terazije. Nedelju i prvi maj vlast je potpuno odvojila zidom naoružanih žandara“, prenela je „Politika“...

Tokom šestojanuarske diktature javnih manifestacija povodom Prvog maja nije bilo, jer je tada bilo zabranjeno i delovanje sindikata. U drugoj polovini tridesetih se, međutim nastavilo, uz prisustvo sve većeg broja ljudi na njima. Osim kroz zalaganja za prava radnika na njima je ispoljavano i neraspoloženje prema situaciji u Evropi, a posebno protiv jačanja fašizma. Među tadašnjim sindikatima najuticajniji su bili Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije blizak pojedinim strankama „levice“ i Nezavisni sindikat, koji je bio pod uticajem Komunističke partije. Imala je i vlast svoj sindikat JUGORAS, radničko udruženje tada vladajuće Jugoslovenske radikalne zajednice, preko kojeg je želela da pokaže brigu prema radnicima.

Stvari su se, naravno iz temelja promenile posle Drugog svetskog rata. Nova vlast koja je deklarativno nastojala da svoje podanike odvede u „besklasno komunističko društvo“ ovom datumu posvetila je veliki značaj. Zato je već 1945. u Službenom listu Demokratske Federativne Republike Jugoslavije objavljena uredba o proglašenju Prvog maja za državni praznik. U uredbi koju je potpisao lično Josip Broz Tito, pored ostalog je pisalo: „Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvoga maja sve radnje moraju biti zatvorene“. Ovaj se praznik obeležavao dva dana. Prvih posleratnih godina, na „Praznik rada“ održavane su grandiozne vojne i „narodne“ parade, na kojima je prikazivano najnovije naoružanje, ali i mašine nabaljene za tek osnovane fabrike, traktori i druga oprema.... Bilo je to vreme siromaštva, partijskih stega i prisila, ali iistinske solidarnosti i vere u bolje sutra.

Kasnije su vojne i radničke parade počele da se održavaju samo za „okrugle“ godišnjeice, a Prvi maj se, uz poneku manifestaciju, otvaranje fabrike, emisije i partizanske filmove na televiziji i slične skupove počeo sve više svoditi na „uranke“ i roštijanje na obližnjim izletištima ili na selu kod rodbine. Ipak, prosečan jugoslovenski radnik nije imao mnogo razloga za nezadovoljstvo. Plate su bile redovne i za većinu sasvim solidne, sigurnost radnog mesta gotovo zagarantovana, a nastojala se poštovati i ona poznata deviza iz socijalističkog perioda „osam sati rada, osam sati odmora, osam sati spavanja...“ Mnogi su praznik koristili da „skoknu“ do Trsta ili drugoh gradova na „zapadu“, a manjina koja je toga dana radila dobijala je duple dnevnice i ostale beneficije koje su im po zakonu pripadale....

Umesto boljeg standarda tranzicija i promena sistema doveli su do ukidanja radnih mesta, gubitka prava za koje se verovalo da se više ne mogu dovoditi u pitanje i svođenje radnika na potrošnu robu koja se može iznajmiti na „lizing“, prema potrebama poslodavaca

Ovu, naizgled idiličnu situaciju prekinli su raspad zemlje, građanski ratovi i promena režima. Ako se „put u socijalizam“ na kraju pokazao kao iluzija onda se, ističu stručnjaci „put u kapitalizam“ pokazao kao vreme neostvarenih nadanja i period kada je „radnička klasa“ u potpunosti ravlašćena i marginalizovana. Umesto boljeg standarda tranzicija i promena sistema doveli su do ukidanja radnih mesta, gubitka prava za koje se verovalo da se više ne mogu dovoditi u pitanje i svođenje radnika na potrošnu robu koja se može iznajmiti na „lizing“, prema potrebama poslodavaca. Osim promena u svetu i tehnološkog napretka i drugih, globalnih trendova tome su, kaže stručnjaci doprinele i pojedine „lokalne“ specifičnosti.

U Srbiji je, još od devedesetih, a posebno u poslednjih 12-13 godina to još više došlo do izražaja. Osim ostalih karakteristika ovaj poslednji period u Srbiji se, po njihovim rečima može sa pravom nazvati vreme diktature krupnog kapitala. Kao svojevrsni apsurd ostaće zabeleženo da je vlast kojoj su usta puna patriotizma i briga za državu i narod, kada su u pitanju njegova radnička prava taj isti narod u potpunosti razvlastila  Celokupna privreda je u rukama ili domaćih (vlastima veoma bliskih ) „biznismena“ ili investitora iz inostranstva čije ivesticije često traju koliko i subvencije dobijene od držae. Preduzeća koja su bili istinski „brendovi“ u bivšoj zemlji, a često i izvan nje su propala ili kupljena za male pare, da bi se na njihovim mestima gradili tržni centri ili zgrade u kojima gotovo niko i ne živi....

Ako ništa drugo, da bar kod zaposlenih poraste svest da nisu roba koja se može iznajmiti na lizing i da se zajedničim akcijama i uz solidarnost neki ciljevi, ipak mogu postići

U takvom sistemu zaposleni koji rade za državu još i imaju nekakva prava, u pojedinim oblastima regulisana i posebnim kolektivim ugovorima, ali su u velikoj meri zavisni od partijskih moćnika koji se nalaze na njihovom čelu. Postoje i ustanove, agencije, preduzeća u kojima je zaposlenje uslovljeno posedovanjem partijske knjižice, ili u najboljem slučaju „dobrovoljnim“ odlascima na mitnge i bespogovornoj lojanosti nadređenima. Sindikati u tim ustanovama, čast izuzecima često su samo prilepak vlastima, zadužen za organizovanje „radničkih igara“, nešto povoljnijih letovanja, nabavku zimnica, vaučera za osmi mart...

Ostaje da se vidi hoće li i ovo obeležavanje Prvog maja i protest studenata i sindikata ispred Vlade Srbije nešto novo doneti

U privatnim kompanijama situacije je (opet čas izuzecima koji zaslužuju svu pažnju i pohvale) mnogo gora. Zaposleni koji u njima rade nekako su se i navikli da nemaju nikakva sindikalna prava, već da se po principu „uzmi ili ostavi“ moraju prilagoditi svemu što se od njih traži - da ćute i rade svesni da sutra mogu ostati bez posla, kada „gazde“ procene da za njima više nema potrebe.

Upravo ova obespravljenost radnika i njihov podređeni položaj jedan su od razloga, što u Srbiji u proteklih šest meseci nije realiuovan generalni štraj, bez obzira na to što većina podržava studente i njihove zahteve, kao i građanske proteste koji ih prate. Ostaje da se vidi hoće li i ovo obeležavanje Prvog maja i protest studenata i sindikata ispred Vlade Srbije, po tom pitanju nešto novo doneti....Ako ništa drugo, da bar kod zaposlenih poraste svest da nisu roba koja se može iznajmiti na lizing i da se zajedničim akcijama i uz solidarnost neki ciljevi, ipak mogu postići.