уторак, 15. август 2017. | |
КОСОВСКО питање је животно питање српског народа, чије решење опредељује његову судбину у овом веку. За добро српског народа треба јасно сагледати где је била Србија 1918. године, и где је сто година након најкрвавијег рата у нашој историји, у коме је изгинула готово половина мушког становништва. Након чега је створена поново вишенационална држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, супротно вољи великих сила. Док је у Европи XIX и XX век било време стварања националних држава, ми смо, на штету српског народа, то одложили за последњу деценију прошлог века. Србија је због нереалне и утопистичке политике изгубила све што је у крви стекла. Зато је данас неопходно имати стратегију или ново Начертаније, јер ми смо једини народ који не зна шта хоће. У свему томе, косовско питање је кључно. ОСМАНСКЕ ТЕЖЊЕ
Вековима су антагонизовани српско-албански односи. Последица тога је прогон српског народа са Косова и Метохије, албанско отцепљење те матичне територије српске нације и културе од српске државе, у циљу стварања "велике Албаније" као потенцијално највиталније државе на Балкану, која постаје ударна снага западног утицаја и исламско-османских тежњи да се поново врате на свој "историјски простор". Нападом НАТО 1999. на Србију, са целокупне територије Покрајине Косово, са српском војском протеран је и српски народ. Том агресијом матична српска земља предата је албанским сецесионистима и њиховим штићеницима који су образовали "Републику Косово". Српска државна политика није признала ту реалност косовског стања и наставила је да се бори историјским, националним и државним правом, ослањајући се на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и, како се показало, фикцијско "међународно право". За многе власти после 2000. године то је био само изговор да ништа не чине, док се иза леђа формира независно Косово. Говорило се да је могуће не разговарати о статусу а наставити са политиком на два колосека. По свему судећи, та српска политика доживела је потпуни пораз. У српској одбрани Косова и Метохије за мене је несхватљиво одсуство наших аргумената у доказивању албанске анексије српске етничке територије од Зубиног Потока до Рашке и Новог Пазара, назване "Северно Косово". Анексија те територије засеца 46 километара у дубину централне Србије, осваја се ибарска долина од Звечана и Митровице до Рашке, и Копаоник од Панчићевог врха, спаја се "Северно Косово" са бошњачким Санџаком и тиме обнавља "османски историјски простор", који турски државници последњих година са Босном сматрају практично турском територијом. Убеђен сам да је то спајање исламизованог Косова са побошњаченим Санџаком, у историјској перспективи, за српски народ најдалекосежнији пораз у свим нашим поразима у 20. веку. ГУБИТНИЧКЕ ОПЦИЈЕ О Косову данас постоје углавном две концепције. Цело Косово је српско, или све је изгубљено, мора се признати независно албанско Косово. Обе концепције имају негативне последице за српски народ. Ова прва се може остварити само ратом, који је у овим историјским геополитичким условима унапред изгубљена битка. Ова друга је погубна, јер полази од тога да је све решено. Ни у једној концепцији Срби не добијају ништа, само губе. Свима је потребно трајно решење српско-албанског сукоба, а до њега се може доћи само договором Срба и Албанаца, где ће свако понешто да добије и изгуби. То је идеја компромиса историјског и етничког права. Идеја разграничења на оно што је српско и албанско, и нормализација наших односа, обезбеђење српске православне баштине стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој, Заједница српских општина за Србе на југу, финансијска надокнада за узурпирану приватну и државну имовину. Укратко, све је решиво ако се прихвате темељна политичка начела решавања српско-албанских односа у овој историјској етапи. То је мој предлог, који је заснован на жељи да Срби нешто добију. Ако желимо да Срби и Србија нешто добију, времена је све мање. За утопијске унапред изгубљене битке или за тезу да је Косово за Србе изгубљено, има времена колико хоћете. Мој предлог је једино реалан, једино у интересу и Срба и Албанаца, и једино брзо остварив. Не значи да ће бити и прихваћен, али моја је обавеза да о томе говорим док је то још могуће. Јер данас само у сећањима говоримо о више од двеста хиљада прогнаних Срба са Косова и више стотина хиљада Срба из Хрватске. Немојте да се, тако, мог предлога некада само сећамо као пропуштене прилике. (Вечерње новости) |