Razlika između bivše i sadašnje vlasti samo u brzini ostvarivanja zamisli SAD i EU

Pitanje geostrateškog položaja Srbije u poslednjih 20 godina bilo je tema vaninstitucionalnog tretmana i svodilo se na priloge, među kojima je bilo i vrlo zapaženih. Međutim, to nije imalo odraza na kreatore državne i nacionalne politike, koja je vođena, reklo bi se, na voluntaristički način. Javnost nije obaveštena da se nadležni državni organ, institucija ili institut na budžetskom finansiranju pojavio sa studijom na tu temu. A razvoj situacije je to i te kako nalagao.

Vlada Srbije bila je jedan od aktera u stvaranju današnje Albanije, koja je upravo 28. novembra 2012. godine obeležila 100-godišnjicu postojanja. Delegacija Srbije uveličala je svojim prisustvom jubilej!

I Srbija je obeležila 100-godišnjicu Kumanovske bitke. Postavlja se pitanje da li će samoproklamovana država “Kosovo” pomeriti godišnjicu stvaranja druge albanske države za 10. decembar 2012. godine kada je počeo da se primenjuje dogovor, odnosno “Sporazum o integrisanom upravljanju granicom”, koji je postigao premijer Ivica Dačić sa predstavnikom privremenih kosmetskih institucija Hašimom Tačijem uz posredovanje gospođe Ešton? Zašto bi predstavnici privremenih KiM institucija mogli izabrati taj datum? Zato što bi bilo teško osporiti njihovu eventualnu tvrdnju da je toga datuma Kosovo i Metohija priznato od Srbije kao države-matice, tj. ostatka Srbija. Jer, ovo što se dešava sa Srbijom u poslednjih 12 godina prevazilazi sva pesimistička očekivanja.

Od strane zapadnih kreatora “novog svetskog poretka” dugo je pripreman teren za rasparčavanje Srbije. U pozadini svega što se dešavalo sa Jugoslavijom bila je Srbija. Letimičan pogled na zemlje iz kojih su dolazili “časni mešetari” dosta je ilustrativan: SAD, Velika Britanija, Nemačka, Austrija, Slovenija. Pa još je bivši ministar i predsednik Konferencije za bivšu Jugoslaviju Lord Karington 1992. godine govorio da još “moramo videti šta ćemo sa Kosovom”. Apsolutno ista metodologija, primenjena kod razbijanja Jugoslavije, u primeni je i kada se radi o Srbiji. Autor ovog teksta je svojevremeno u knjizi “Vaskrsava li Kominterna” (2007) izneo da se duh Kominterne (sada 4. sa sedištem u Briselu) manifestuje kroz ideje čiji protagonisti pripadaju raznim sferama posebno medijskoj, zatim literarnim krugovima, ali ih ima i među nosiocima javnih funkcija oličenih u pojmu “intelektualna elita“, kako ju je video dr Arčibald Rajs. Toliko je Srbija prisutna na dnevnom redu svih struktura EU, toliko poseta njihovih komesara ili emisara da se stiče utisak da ova tvorevina smisao svoga postojanja nalazi i opravdava bavljenjem Srbijom! A naši zvaničnici su impresionirani njihovom pojavom. Kada progovore engleski ili nemački u njima vide neka natprirodna, božanska bića.

Da bi ostvarili svoje geostrateške ciljeve, zapadni centri moći osmislili su program izvođenja revolucija poput oktobarskih u Rusiji (1917) i Srbiji (2000), zatim u Ukrajini, Gruziji i pokušali da tako nešto izvedu i u Belorusiji i Rusiji, a sve pod sloganom borbe “za demokratiju i ljudska prava” i kroz “ nenasilan otpor”. Finansijska podrška se pruža preko “štampanih” dolara i obučenih kadrova – “profesionalnih revolucionara”, koji nakon izvođenja revolucije u jednoj zemlji, nju reeksportuju u druge zemlje.

Nisu pošteđene ni zemlje Bliskog i Srednjeg istoka. Nažalost SAD nisu van svih tih dešavanja. O iskustvima Srbije, Crne Gore, Iraka, Libije ... i da ne govorimo. Nije na odmet podsetiti na intervju Bendžamina Ferenca, tužioca u nirnberškim procesima, datog “Politici” (18. 5. 2007): “U trenutku kada počnemo da napuštamo vladavinu prava i prepustimo nekom drugom da procenjuje kada je upotreba sile dozvoljena, a kada je bolje da ostanemo u okviru zakona, tad smo se obreli na Divljem zapadu, ali na međunarodnom nivou ...”

U svim dosadašnjim izbornim kampanjama političari su slali poruke koje će kod birača imati efekat dejstva “melema na ljutu ranu”. I uvek se radilo o manipulaciji biračkim telom, jer te poruke nisu bile zasnovane ni na kakvom ozbiljno osmišljenom i ostvarljivom programu. Srbija u tom pogledu nije izuzetak. Takva je situacija i u zemljama koje slove da imaju dugu demokratsku tradiciju. Šta je karakterisalo izbore održane 2012. godine u Srbiji? Energična borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, radikalan zaokret u politici prema Kosovu i Metohiji i vladavina prava. Prvom porukom se ovde nećemo baviti osim samo jednog sitnog detalja. Umesto sastanka sa upravom FK "Crvena zvezda" u nedoba u Vladi Srbije i inicijative za formiranje radne grupe i aboliciju onih protiv kojih je krivični postupak bio u završnoj fazi bilo bi celishodnije da je upućena kriminalistička policija u vodeće fudbalske i košarkaške klubove, ali i u zdravstvo, prosvetu, kulturu itd. u cilju provere regularnosti poslovanja. Tada bismo bili skloniji verovanju da ta borba ima sistemski karakter.

Posebnu pažnju je privukla medijska pompa kojom je praćena najava istrage i hapšenja u domenu obavljenih privatizacija ("Politika","Večernje novosti", Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, "Kolubara" i dr.). Za to vreme suština dogovora između Beograda i Prištine uz posredovanje Brisela bila je pokrivena velom tajne. Javnost je prvobitno obaveštena da se radi navodno o "tehničkim" pitanjima.

Međutim, epilog svih tih kontakata nisu bila "tehnička" pitanja već suštinski dogovori. Jer, dok se pregovaralo i večeralo u Briselu, završni radovi oko uspostavljanja carinskih punktova za integrisano upravljanje granicom (Integrated Border Management – IBM) bili su u toku, s tim što se na svečanom otvaranju 10. decembra o.g. nisu pojavili Dačić i Tači, već je rukovanje usledilo na nižem nivou. I najnovija inicijativa za ukidanje autonomije Vojvodine predstavlja dimnu zavesu kako pažnja javnosti ne bi bila usmerena na dešavanja u vezi sa KiM. Bez obzira da li je ova inicijativa proizvod domišljatih ljudi iz Naprednog kluba koji su je lansirali ili je uvezena, ona nema ni istorijsko, ni ekonomsko utemeljenje. To što je zavijena u oblandu decentralizacije kroz regionalizaciju ne umanjuje njenu štetnost. 

Što se tiče sudstva, pitanje je da li se ono oslobodilo straha od izvršne vlasti? Radovalo bi me da jeste. Međutim, dilemu je otklonio predstavnik vlade Srbije (Dnevnik RTS, 4. 12. 2012) obraćanjem Ustavnom sudu Srbije u kome ga moli da vrati Kosovo i Metohiju pre nego što bude doneo odluku o spornim uredbama na predlog Demokratske stranke Srbije! Ovako usmeno obraćanje najvišoj sudskoj instanci sa tako visokog položaja je neprimereno, s obzirom na to da Zakon o Ustavnom sudu Srbije predviđa postupak obraćanja fizičkih i pravnih lica USS-u. Ustavni sud je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti osporene četiri uredbe, među kojima je i ona koja se odnosi na Sporazum o integrisanom upravljanju granicom (IBM). Ono što zabrinjava je to da Vlada Srbije nije dala odgovor u vezi sa ovom Uredbom u roku koji joj je odredio USS! Na predlog nadležnog ministarstva ova sudska instanca našla je način da zastane sa postupkom. Verovatno da joj se u formalno-pravnom smislu ne može prigovoriti, ali je problematično sa aspekta čime se ona rukovodila.

Zakon o "suštinskoj autonomiji" teško je povezati sa osporenim uredbama vlade s obzirom da je ona predviđena Rezolucijom 1244 SB UN i trebalo je da bude polazni osnov u dijalogu centralne i pokrajinske vlasti pod okriljem UN o vraćanju KiM u ustavno-pravni okvir Srbije. Stoga je nejasno koga bi taj zakon, usvojen bez učešća predstavnika pokrajinskih istitucija obavezivao? To pokazuje kakav je odnos izvršne vlasti prema najvišoj sudskoj instanci i obratno.

Sadašnja garnitura na vlasti napravila je kopernikanski obrt u politici prema Kosovu i Metohiji što je izazvalo čuđenje ne samo domaće, već i međunarodne javnosti. U komentaru britanskog nedeljnika The Economist, kako prenosi "Politika" (20. 12. 2012), piše "novi srpski lideri ponašaju se drugačije nego što su svi očekivali kada su došli na vlast". Ne samo što nije prekinut kontinuitet sa politikom prethodne vlasti, nego je pogaženo obećanje da će poništiti sve dogovore koji su štetni za Srbiju.

Nova vlast je ispoljila neverovatnu brzinu i lakoću u uobličavanju svega što je prethodna vlast parafirala sa obrazloženjem da sve što je parafirano predstavlja međunarodni ugovor, pa se otišlo tako daleko sa tvrdnjom da i usmeni dogovor predstavlja međunarodni ugovor! Ovakvo tumačenje mora da je zbunilo širu javnost, a poznavaoce međunarodnog javnog prava da i ne govorimo. Prvo, međunarodni ugovori regulišu odnose između suverenih država. Znači li to da je KiM suverena država? Drugo, bilo kakav parafirani papir ne predstavlja međunarodni ugovor i kada se radi o suverenim državama.

Problem ove zemlje je u tome što u pogledu strateškog opredeljenja u vezi sa KiM nema suštinskih razlika između sadašnje i prethodne vlasti. Razlika je jedino u pogledu brzine ostvarivanja zamisli Vašingtona i Brisela. Zapad veruje da je sada najpovoljniji trenutak da se stavi tačka na priču o "Kosovu" s obzirom na odnos snaga u Narodnoj skupštini, a on je takav da nemamo nijednu jaku opozicionu stranku, jer DS to očito nije. Ona zdušno podržava primenu svega što je, kao stranka u prethodnoj vlasti, dogovorila u vezi sa KiM. Na taj način njeni glavni akteri unapred su oslobođeni od utvrđivanja eventuelne odgovornosti. DSS po svojoj snazi to nije.

Vrlo neubedljivo zvuči izjava jedong zvaničnika da, ukoliko zastanemo na putu ka EU, nećemo imati za isplatu penzija, da on neće dozvoliti da "naša deca žive u siromaštvu". Proizilazi kao da sve što dolazi iz EU je u našem interesu, a da EU nema ineresa! Javnost je prvi put obaveštena da EU popunjava budžet Srbije! Šta je sa jednom milijardom dolara kredita dobijenog od Ruske Federacije pod povoljnim uslovima i najavljenim zajmom Svetske banke (deo za popunu budžeta, a deo za infrastrukturu )? Zapljusnuti smo nizom dosta uznemiravajućih izjava poput one da Srbiju "očekuju bolna dešavanja povodom Kosova". Metohija retko ili nikako ne figurira u rečniku naših zvaničnika. Možda iz bojazni da bi to moglo da iritira kosmetske Albance i da odustanu od pregovora, što bi ostatku Srbije ugrozilo dobijanje termina za početak pregovora. Zar sada kada "nikada nismo bili bliži EU"? A onda se pojavi teza o "otetom Kosovu". Nije jasan ni smisao pitanja da li će nam biti vraćeno "oteto Kosovo" ako odustanemo od puta ka EU i eksplicitan odgovor da neće. Ovde se radi o čistoj zameni teza. Niti je Kosovo i Metohija oteto pa se ne može govoriti o vraćanju, a okupirano jeste. Verujem da će KiM biti oslobođeno u izmenjenim međunarodnim okolnostima. Pa zar nisu bili okupirani od strane Osmanskog carstva? Pa verujem da ni SAD neće moći tako dugo da drže pod okupacijom južnu srpsku pokrajinu. Nažalost, teza da Srbiju očekuju bolne odluke našla je mesta i u pročitanom izlaganju ministra inostranih poslova Srbije u UN.

Logično bi bilo da šira javnost bude obaveštena šta se podrazumeva pod "bolnim odlukama". Doduše pojedinci iz aktuelne vlasti stidljivo ističu da je odluka o integrisanom upravljanju granicom "bolna za Srbiju". Kako razumeti da je platforma za KiM obećana, a da su dogovori postignuti i bez njenog usvajanja. Međutim, nakon dogovora o integrisanom upravljanju granicom, pitanje je koliko platforma ima smisla, jer su Albanci ostvarili ono što su želeli. Možda se upravo radi o ranije najavljenom "istorijskom kompromisu" od strane predsednika vlade Srbije i to za vreme mandata ove vlade?! Jer, integrisano upravljanje granicom i carina predstavljaju atribute suverenih država.

Srbija je u prošlosti imala mnogo donatora, ali KiM imaju neprocenjiv značaj za ovu državu i narod da bi mogli biti poklonjeni od bilo kog zvaničnika Srbije. Veliki je ulog građana ove zemlje u sve ono što danas baštine KiM. Stoga južna pokrajina Srbije ne treba da bude predmet trgovine kao da se nalazimo na (Baš-)čaršiji: mi vama dali Jug, vi nama Sever, mi vam damo stolicu u UN! Kada se tome doda ono što se moglo čuti ovih dana da Srbija ne može da vlada Prištinom, a ni Priština gradovima sa srpskom većinom na Kosovu! Da li to znači da ćemo uskoro čuti da Srbija ne može da vlada Novim Pazarom, ali ni Novi Pazar gradovima sa srpskom većinom u Raškoj, zatim da Srbija ne može da vlada Novim Sadom, ali ni Novi Sad gradovima u Vojvodini gde Srbi čine većinu? To zaista zvuči neverovatno da čovek ne može da se ne zapita kuda sve to vodi. To sa državotvornim pristupom nema ništa zajedničko.

U poslednjih devet godina sam javno isticao da je problemu ustrojstva države pristupano neadekvatno. Suština je u tome što su predstavnici centralne vlasti, i pre, a pogotovo posle oktobarske revolucije, problem ustrojstva države rešavali tako što su sa visokog nivoa poručivali nižim instancama vlasti (pokrajine,gradovi, opštine) šta su spremni da im daju a šta ne. Takva naopaka logika ugrožava ne samo postojanje države nego i njeno unutrašnje biće. Naime, i sa Albancima, Mađarima, Romima, i drugim etničkim zajednicama je trebalo razgovarati na temu kakvo nam je državno ustrojstvo potrebno i modalitete učešća u vlasti na način da se nijedna etnička zajednica ne oseća da njome neko vlada i da njena ljudska prava, političke i ekonomske slobode zavise od volje većinskog naroda. Da je centralna vlast pošla od "suštinske autonomije", onda ne bi došla u situaciju da u platformi govorimo o autonomiji severa u okviru Autonomne pokrajine što je svojevrsni apsurd. U skupštinskoj debati poslanik Bojan Kostreš pogodio je suštinu problema od koga je bežala i prethodna vlast. A to praktično znači: gospodo, da li ste spremni da delite vlast, da li ste spremni na to da u skupštini bude 50 Albanaca ili da predsednik vlade ili skupštine bude Albanac i da Skupština bude šarolika u pogledu etničke zastupljenosti? Nema šta vi da dajete nekome, da mu udeljujete. Ako su KiM deo Srbije, a jesu, onda su i svi etnički Albanci naši građani i državljani. Zašto pod pokroviteljstvom gospođe Ešton nisu otpočeli pregovori o povratku proteranih sa KiM i o readmisiji ilegalno doseljenih Albanaca iz Albanije. To su pitanja od prvorazrednog značaja.

Ponašanje zapadne alijanse prema Srbiji liči na igru mačke i miša. To se jasno vidi u vezi sa tumačenjem uslova, koje Srbija treba da ispuni da bi postala punopravni član EU. Naši zvaničnici kažu da ne očekuju da će EU postavljati nove uslove, pa da neće postavljati dodatne uslove, ni uslove koje nisu postavljali drugim zemljama i sl. A iz EU stalno poručuju da Srbija vrlo dobro zna koje uslove treba da ispuni na putu ka EU, pa da su to Kopenhagenski kriterijumi, zatim da su to kriterijumi koje je postavio Savet Evrope, pa da je to "normalizacija odnosa sa susedima". Pošto to našim zvaničnicima nije jasno, onda iz EU poručuju da oni pod tim imaju u vidu "normalizaciju odnosa sa Kosovom", a pojedini EU zvaničnici se drznu pa kažu da se pod normalizacijom podrazumeva priznavanje nezavisnosti Kosova, ako ne ranije ono svakako pre ulaska u EU. Međutim, naši zvaničnici opet ne razumeju pojam "normalizacije odnosa sa Kosovom", a onda im evropski komesari i emisari protumače pa kažu da to znači da Srbija, odnosno ostatak Srbije, ne pravi smetnje na putu učlanjenja "Kosova" u sve regionalne (već je konačno-brisana zvezdica, fusnota, pahuljica, prim M.S.) i druge međunarodne organizacije, uključujući i Ujedinjene na cije. Međutim, našima navedeno tumačenje opet nije jasno pa pitaju: kažite nam šta još treba da ispunimo da biste nas primili? I tako u nedogled. Problem ove zemlje ogleda se u činjenici da je posle izvojevane oktobarske revolucije kod nas 2000. godine deprofesionalizovan državni aparat, da je stvorena partijska država par ekselans gde su na važne državne funkcije dolazili ljudi praktično sa ulice, a u javnosti se profilisali kao partijski aparatčiki. A kad imamo takav sled događaja onda to ugrožava funkcionisanje države.

Posebnu pažnju zaslužuje aspekt odnosa Srbije sa EU, čiji zvaničnici se služe raznim trikovima. U poslednjih desetak godina bilo ih je mnogo. Jedan od njih je, pored IBM, da i ostatak Srbije i KiM postanu članice EU i UN. Treba se zapitati kako je to moguće s obzirom na uveravanje zvaničnika EU (i SAD) "da niko ne očekuje od Srbije da prizna nezavisnost Kosova". A u medijima se sistematski orkestrira propaganda da ovaj narod ne može da preživi bez EU. Postavlja se pitanje zašto naši zvaničnici nisu ponudili uverljive argumente u prilog svrsishodnosti članstva Srbije u ovoj asocijaciji. To što se stalno ponavlja da 56% izvoza otpada na EU ima i svoju slabu stranu, jer ovaj procenat pokazuje visok stepen zavisnosti Srbije. Gubi se iz vida veličina Srbije i konkurentnost njene privrede. Zakljičivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija se lišila mogućnosti da primenjuje instrumente zaštite u pojedinim sektorima privrede, posebno u poljoprivredi, a da nije u mogućnosti da ovoj grani daje značajnije podsticaje što čine razvijene zemlje EU. Pored toga, svesno se prenebregava činjenica da u strukturi našeg izvoza dominiraju proizvodi nižeg stepena prerade.

Ovakav nekritički odnos prema EU vodi zemlju u dužničko ropstvo. Ako i aktuelna vlast, koja svojim odnosom prema EU nastavlja gde je prethodna stala, zaista smatra da put ka EU "nema alternative" onda duguje javnosti odgovor na pitanje kako je spoljni dug zemalja centralne i istočne Evrope dostigao astronomsko visok nivo. U poređenju sa 1993. spoljni dug ovih zemalja u 2012. godini povećan je kod Poljske sa 45 na 320 milijardi dolara, sledstveno dalje kod Mađarske sa 24 na 185, Rumunije sa 4 na 136, Češke sa 9 na 102, Slovačke sa 3 na 73, Slovenije sa 4 na 61, Bugarske sa 0,1 na 25 (izvor: Svetska banka i Rikardo Logo – Dug privreda u tranziciji). Kada se ima u vidu enormno visok spoljni dug i drugih zemalja-članica EU u 2011. godini poput Italije (2.684 mlrd. $), Španije (2.570), Irske (2.357), Grčke (583), Portugala (548) itd., da sve one nisu bile pod surovim ekonomskim sankcijama i nisu bile bombardovane, i da se Srbija posle prošlogodišnjih izbora opredelila za enormno zaduživanje u inostranstvu za projekte čija ekonomska isplativost nije dokazana (beogradski metro, energetika, kanal Morava – Vardar – Solun i dr.), onda je više nego jasno da nas tovodi u grčki ili argentinski scenario.

Danas postoji jedinstven u svetu Muzej spoljnog duga u okviru kompleksa zgrada Državnog univerziteta u Buenos Ajresu. Ko zna, možda će jednog dana biti otvoren jedan ovakav muzej i u okviru Beogradskog univerziteta sa likovima tvoraca spoljnog duga Srbije posle oktobarske revolucije.