субота, 28. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Шапићев почасни круг?!
Политички живот

Шапићев почасни круг?!

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
субота, 01. април 2023.

Годинама су Београд, Војводина и тзв. централна Србија фигурирали као три политички, демографски и статистички прилично различите регије, али се отприлике са доласком на власт напредњака та разлика почела губити. Најпре је практично нестала разлика између “остатка Србије” и Војводине, да би у последње време и Београд увелико постао жртва овог тренда свеопште нивелације

Што би рекао Филип Шварм: “Пусти филозофирање, дај поанту.” Па, ево. Прва “поанта” је да се, упоредимо ли резултате овог истраживања са оним што је добијено на републичком нивоу једва десетак дана раније, види да је настављен тренд фактичког брисања политичке разлике између “престонице” и “остатка” Србије (а сами процените да ли је то добро или лоше, и да ли је до тог уједначавања дошло због тога што се Београд “поунутрашњио”, или зато што се унутрашњост “београдизовала”).

Годинама су Београд, Војводина и тзв. централна Србија фигурирали као три политички, демографски и статистички прилично различите регије, али се отприлике са доласком на власт напредњака та разлика почела губити. Најпре је практично нестала разлика између “остатка Србије” и Војводине, да би у последње време и Београд увелико постао жртва овог тренда свеопште нивелације.



Но, зато се Београд додатно поделио унутар себе, односно као да се периферија још више удаљила од центра, при чему три централне београдске општине постепено постају све мања и статистички све безначајнија “енклава”, у све “рурбанијем” окружењу. Притом не говоримо само – нити уопште – о Лазаревцу, Обреновцу, Младеновцу, који су одувек деловали много више као вештачки истргнути делови централне Србије него “правог” Београда, већ о нагло ижџикљалим и метастазираним деловима појединих београдских општина (нпр. Вождовца, Чукарице, Палилуле, Земуна…) који, иако формално нису рурални, далеко више подсећају на фавеле него на велеград у правом смислу те речи.

Београд у “општесрпском” контексту 

Али све је то “Београд” који гласа и одлучује, и који онда увек изнова “непријатно изненађује” и затиче салонске политичаре и “експерте” за које се Београд мање-више своди на “круг двојке”, евентуално појачан деловима Новог Београда, Дорћола и Врачара.

Било како било, Београд у целини (тј. “Београдски регион”) тренутно није ни мало издвојен из “општесрпског” контекста, нити је битно “опозиционији” (јесте, али тек за нијансу), нити је “европскији” и “грађанскији” од остатка Србије. Шта више, можда због тога што се ово истраживање делимично преклопило са јовањданском посетом “велике петорке” и сагом око “Француско-немачког плана”, противљење чланству Србије у ЕУ је овде достигло свој “историјски максимум” од чак 50 одсто (“за” 34,3 одсто), што је за неколико процената изнад резултата добијеног на нивоу Србије неколико дана раније. А сличан налаз (“идентично, или врло слично”) добијен је и по питању Косова, санкција Русији, као и када је реч о страначким рејтинзима или оценама политичких личности.

Када је о овом последњем реч, упада у очи суноврат личног рејтинга Маринике Тепић и већине прошлогодишњих опозиционих ведета, што је и разумљиво. С друге стране, Саво Манојловић делује као “звезда у успону”, а врло добре оцене, већ традиционално, бележе и “средњаци” Расим Љајић и Милош Јовановић, који имају убедљиво најмање негативних оцена.

Тренд конфузије и осипања: 

Но, без обзира што се оцене већине опозиционих лидера вуку по прашини, усудио бих се прогнозирати (и то је друга “поанта”) да уколико би, рецимо, сутра били избори на нивоу Београда, на њима би – овај пут – вероватно победила опозиција, отприлике за онолико за колико је прошли пут изгубила. Наравно, све то под претпоставком да не буде неких нових и крупних скандала, трансфера и прелета. “Јао, па то је ем мало вероватно да се деси, ем ситно и скоро безначајно”, чујем разочарани глас неког опорбеног ентузијасте.

И заиста јесте ситно (и, поштено говорећи, сасвим у зони статистичке грешке). И јесте више субјективни утисак, него чврсто заснована прогноза. Али, када изгубите изборе или на њима прођете лошије него што сте очекивали и у шта сте убеђивали и медије и сопствене бираче, онда ваша полазна тачка на наредним мерењима и следећем старту није више тај проценат који сте на изборима освојили – већ нешто што је знатно мање од тога. Тако да ако је опозиција у Београду данас на истом нивоу као непосредно пре последњих београдских избора – а ја тврдим да је и за нијансу јача – онда је то, заправо, велики успех и то, реално, успех за који је, у овом конкретном случају, далеко мање заслужна сама опозиција, а много више сама власт услед својих унутрашњих тензија, проблематичних кадровских решења и благог, али ипак осетног тренда конфузије и осипања.

Упада у очи суноврат личног рејтинга Маринике Тепић и већине прошлогодишњих опозиционих ведета, што је и разумљиво

И ту долазимо до треће “поанте”, односно закључка да, по свему судећи, “пројекат Шапић”, најблаже речено, не даје очекиване резултате. Као велика спортска звезда и човек који је 2018. “на име” освојио скоро 10 одсто гласова у Београду, својим трансфером у СНС, по свему судећи, није донео много ни себи ни СНС-у.

Симбол и синоним СНС-ове владавине Београдом

Свакако најспектакуларнији налаз овог истраживања који, међутим, из различитих разлога вероватно неће много рабити ни власт ни опозиција, јесте податак да се на “вечној” градоначелничкој листи, на другом месту, тј. одмах иза неприкосновеног Бранка Пешића чија се слава готово митски (“с колена на колено”) преноси већ на трећу генерацију, а испред Ђиласа и Ненада Богдановића, нашао онај који, заправо, градоначелник никада није ни био?! (Питање је било “отворено”, дакле, без понуђених одговора.)

Горан Весић је, такорећи, ходајућа потврда Платонових речи да свака претераност на крају води великом преокрету. А сам Весић, сем својој слоновској упорности, за ту неочекивану сатисфакцију првенствено треба да захвали погрешној тактици и процени “демократске опозиције”.

У ствари, није толико погрешна била сама процена, колико је погрешна била примењена тактика и реализација. Наиме, Весић јесте био прилично непопуларан (а плус још и страно, “жуто” тело међу напредњачким кадровима) и чинио се као много погоднија мета од угледног доктора или релативно углађеног и улицканог Синише Малог. И тако је, по свој прилици, и пала директива: “Сви на Весића”. Али су опозициони активисти, по обичају, напросто претерали. Ругали су му се, вређали га, понижавали, чак и јурили да га бију. Њега су представљали као комбинацију Квазимода и Хитлера, а Београд као неку врсту балканског “Готам-ситија”. Окривљиван је за све и свашта, укључујући и оно за шта објективно јесте (музичку фонтану на Славији, Трг Републике, урбанистички хаос), али и за шта није био крив. И на крају се “тефлонизовао”.

Најспектакуларнији налаз овог истраживања који, међутим, из различитих разлога вероватно неће много рабити ни власт ни опозиција, јесте податак да се на “вечној” градоначелничкој листи, на другом месту, тј. одмах иза неприкосновеног Бранка Пешића чија се слава готово митски (“с колена на колено”) преноси већ на трећу генерацију, а испред Ђиласа и Ненада Богдановића, нашао онај који, заправо, градоначелник никада није ни био?!

Неки су огуглали, некима је досадило да га киње, некима је постао смешан, па чак и помало симпатичан у свом очајничком труду да буде прихваћен и “кул”. Далеко од тога да је баш постао широко популаран. Није. Али је време, у комбинацији са оним поменутим претераним нападима, учинило да мржња код опозиционих гласача мало спласне, а да се код напредњака према њему појави својеврсна емпатија и идентификација. И тако је, барем у очима пронапредњачког бирачког тела – а оно је, да не заборавимо, још увек убедљиво највеће – Весић постао нека врста симбола и синонима СНС-ове владавине Београдом.

Ексцентрични усамљеник

С друге стране, као што рекосмо, прилично очигледан губитник, макар у овој фази, јесте актуелни градоначелник Александар Шапић, чија је животна и политичка прича готово у потпуности супротна Весићевој. За разлику од Весића чија је каријера саткана од успона и падова, Шапић никад није био губитник, никада није био у опозицији, нити је – сем оних месец-два пред београдске изборе 2018. када се замерио напредњацима – икада био предмет озбиљне негативне кампање и пролазио топлог зеца кроз којег су нон стоп шибани лидери опозиције, као и Весић са друге стране.



Зато је Шапић вишеструко рањив. Са имиџом филмског лика (“Гангула”) који га прати, кратког фитиља, мргодан и слабо говорљив, са општом перцепцијом да не ужива потпуно поверење страначког врха (читај Вучића) и, што је још важније, као да се претерано и не труди да то поверење задобије, он је деловао као “бивши” још и пре него што је засео у фотељу првог човека Београда.

Шапића упадљиво нема у овом хорском “вучјем” завијању и напредњачком утркивању у изразима подршке Председнику – а што сигурно није остало непримећено. У ретким јавним наступима делује углавном мрзовољно, резигнирано, благо депресивно и скоро аутистично. Све у свему, изгледа као неки ексцентрични усамљеник који као да је залутао у репрезентативном здању Старог двора, такорећи привремени чувар градоначелничке функције, док се на њу не врати неко ко је ту већ био, и/или коме је она обећана.

Али све ово што је речено не значи да Шапића треба унапред отписивати, а поготово не потцењивати. Рођени фајтер и фанатични борац у базену и око њега, вероватно ће ићи до краја. Уосталом, ако погледамо потезе које је најавио или се спрема да повуче, прилично је јасно да је решен да игра на све или ништа. У принципу, са Вучићем и СНС-ом. Али, ако буде стани-пани и ако не може другачије – онда, теоретски, и против њих.


И у том смислу се, исто теоретски, не може искључити могућност да се Драган Ђилас и његов некадашњи сарадник на следећим градским изборима поново нађу један насупрот другог, али у замењеним ­улогама.

(Ђорђе Вукадиновић и истраживачки тим НСПМ)

(Време, број 1677)

Видети још: НСПМ: Београд, јануар 2023. године

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер