Situacija sa blokadom RTS-a odgovara samo režimu

 „Ne verujte svojim očima, verujte medijima po svom izboru“ – neko nekad, verovatno

Burna su vremena i naravno da je društvo strašno polarizovano. Hajde da se ne zezamo, ili si sa nama ili si protiv nas. Burna su vremena i suptilnije analize delovanja više nisu validne, nijanse sivog potiskuju blještavost svetla i crnilo mraka.

Iako poodavno otpisani kao relikt prošlosti, mediji zaštićeni od uticaja algoritama društvenih mreža i platformi za gledanje i slušanje, takvi klasični mediji imaju značajan uticaj jer nemaju opravdanje ili prednost nadmedijskog tehnološkog entiteta koji sabija ljude u eho-komore. Klasičnim medijima konzument prilazi svesno, shodno interesovanjima i povučen „svojima“ u burnim vremenima. Poneko pukom radoznalošću, ali taj zanemarljivi broj na rejting nema bitan uticaj. Sadržaj nije „rekomendovan“ već je svesno izabran, daljinskim upravljačem. Zato se sada vidi veliki skok gledanosti TV Informer (Šarović reče da „Informer nije televizija“, što je zanimljivo zapažanje, ali držimo se za sada spoljnih karakteristika), ali i N1 i Nova S. U odnosu na ovo vreme prošle godine, Pink je izgubio nemali broj gledalaca koji su verovatno otišli Informeru, ali je sličan broj izgubio i RTS. Možda su i oni otišli na neki drugi kanal, a možda su, što reče jedan moj kolega, u međuvremenu otišli Bogu na istinu. Ovo nije prvi put da tvrdim da su dihotomije srpske medijske scene Pink/N1 i Informer/Nova S. U toj jednačini RTS-a nema, jer RTS je nešto drugo, em zato što je Javni medijski servis, em što je – a to je sada postalo presudno – finansiran iz džepa celog naroda.

Postoji još jedna bitna stvar ovde, a više se uopšte ne spominje. To je činjenica da je tokom Tijanićevog direktorovanja RTS ozbiljno ušao u tržišnu utakmicu. Bilo je još tada kritika na taj pristup jer po nekim tumačenjima JMS ne bi trebalo to da radi, da se takmiči u gledanosti, ali je sasvim razumno objašnjenje dala Olivera Kovačević rečima „da RTS time što održava visoku gledanost zadržava ozbiljnu relevantnost“. Ovo citiram po sećanju, ali suština je ta, a svako ko je upoznat sa unutarerteesovskim odnosima zna da ako ja citiram Olju i slažem se sa njom, to mora biti istina. Mirkov se kratko opirao ovom pristupu, ali mu je RTS1 ostao udarni kanal za gledanost. Bujošević je u ovaj pristup uleteo svom silom i sva trojica direktora bili su, mora se priznati, izuzetno uspešni u tome. RTS se neretko hvalio da je jedan od najgledanijih, a samim tim i najuticajnijih javnih servisa u Evropi. RTS1 je veoma, veoma dugo dominantan u tržišnoj utakmici protiv komercijalnih televizija. Dakle, posle svih ovih godina, u istom je ringu sa ostalima, nije pošteđen ničega što se u tom ringu događa, pa samim tim nema neko naročito pravo da se na to žali (poput kuknjave što je SBB odbijao da RTS1 i RTS2 dobiju lokacije 1 i 2), zato što je sam ušao u to.

E, a onda se dogodila ova vlast i onda se dogodio ovaj protest. RTS je nastavio sa suvim, sterilnim izveštavanjem o svemu jer je to shvatao kao nepristrasno izveštavanje. Položaj između čekića i nakovnja zauzet je još davno, primetio je to Somborac karikaturom od dve sličice gde i vlast i opozicija viču isto protiv RTS-a, dok Bujke čupa kosu. Ovakav način izveštavanja, a ponoviću da ono nije skorašnjeg datuma, kako se narod u Srbiji udaljavao, budilo je nezadovoljstvo kod obe strane. Što je i očekivano. Naviklo se na bitisanje u eho-komori, povlađivanje sopstvenim stavovima, a korisnicima društvenih mreža je pružena mogućnost da jednim klikom odstrane disonantne tonove i pretvaraju se da suprotno mišljenje ne postoji. S druge strane, tamo gde algoritama i blokiranja nema, stvari su postale oštrije i grublje, sa vrlo jasnim razumevanjem svoje ciljne grupe. Svaka strana ima svoje ekipe, isti likovi se vrte u krug kao gosti po emisijama, pa s jedne strane možemo negledati tlapnje o ljudskim i manjinskim pravima i velikoj evropskoj porodici koja samo što nije, a sa druge negledati naklapanje o Trampu i dubokoj državi i nezaustvljivom pohodu Rusije na zapad. I, naravno, tu RTS nije umeo, a verovatnije nije ni mogao da se snađe. Naši gosti nisu imali te zanimljive i zapaljive priče, a kako se situacija u Srbiji radikalizovala i stvari otvoreno krenule ka haosu, pretnjama i nasilju, tako je RTS od makar privida težnje ka neutralnosti, postao u tržišnoj utakmici suvišan. A već sam napisao, svesno je ušao u to, još davno.

U nezgodnom sam položaju kao jedan od odgovornih urednika, ali i slobodan čovek koji podržava glavne zahteve protesta, da budem skroz objektivan prema RTS-u. Čitalac ovih redova je čekao da prestanem da smaram sa širim kontekstom i konačno pokažem da li ću i kako ću pristupiti glavnom, pa evo. Jasno je da je kamen spoticanja informativni program. Kolege iz informative nikad se nisu mešale u filmski program i nije mi najprijatnije da se sad ja javno bavim njihovim, zato ću birati reči. RTS-u je u burnim vremenima, a ova su samo kulminacija jer se mnogo toga događalo i dosad, bolno falilo to da neverovatnom broju dosad neviđenih i vrlo ekstremnih situacija odredi kontekst. Suvo izveštavanje više nije dovoljno. Veoma dobar primer je policajac u civilu udaren u oko tokom prethodne blokade. Prva vest – udario ga je neko od studenata bokserom, Vučić se slika namrgođen, padaju teške reči. Druga vest – pojave se snimci, od kojih su presudna dva, jedan gde se vidi da žandarm palicom udara čoveka u jakni sa krznenom kapučaljom, a potom i drugi gde se vidi lice udarenog policajca u jakni sa krznenom kapuljačom. Čak mu neko od studenata nudi pomoć. Da je ovo američka sudska serija, možda bi neki advokat tvrdio da se, dok je snimatelj zaobišao ogradu u Aberdarevoj, pojavio policajac u sličnoj jakni koga je neki (nesnimljeni) student udario bokserom, dok je čovek u sličnoj jakni koga je udario žandarm otišao neznano i nesnimljeno kud. Malo je to nategnuto, zar ne? Možda je to misterija za sudsku seriju, ali je prilično jasno šta se dogodilo. A onda ide treća vest – snimak policajca koji pomera zdravo oko kao da čita odnekud izjavu da ga je ipak udario student. I šta RTS uradi? Pusti sve tri vesti zasebno. I to je to, čak ni nešto nalik ovim mojim rečenicama gore, u stilu – ej bre, da smo u nekoj usranoj seriji pa bi se neko ovom temom još malo pozabavio, jer možda, ali samo možda, evo ne tvrdim ništa, ali ovde možda neko nije govorio istinu. Ne, to je izostalo i onda se deo publike osetio uskraćenim. Deo publike možda naprosto nije povezao ove tri vesti, možda je RTS trebalo to da uradi? Ako je toga bilo, nisam primetio.

A tek Ćacilend? Znam da predugo živimo u haosu, ali šta je tačno to šatosko naselje svega 500 metara od Takovske 10? Potencijalni bezbednosni problem? Protest? Performans koji utiče na saobraćaj i svakodnevne živote Beograđana? RTS pušta vesti o blokadama, ali stvarno nije problem i da se u Ćacilend pošalje ekipa kada nema tamošnjih konferencija za novinare, pa baš da vidimo da li će neki maskirani bilmez moći reporteru Javnog serisa da kaže kako je park „njihov“ i da ovaj tu nema šta da traži. Siguran sam da nisam jedini stanovnik Srbije zabrinut zbog ove pojave.

Došli smo u situaciju da je malo ko zadovoljan programom, a samim tim pretplatu shvata kao harač koji mu ne donosi ništa jer ono što želi ima drugde, i to naizgled besplatno. Možda nije trebalo da se hvatamo u tržišnu utakmicu sa onima koji ne nude ništa osim simulakruma koji se prelivaju u stvarnost, ali sada je kasno. Dogodila nam se ova višednevna blokada i koliko god okretao na sprdnju, situacija je za nas kao kolektiv mnogo komplikovanija i ozbiljnija. Čitav ovaj tekst gore bio je potreban da bi se oslikalo stanje na kome se dugo radilo i više je od pukog kritizerskog „ma to je sve zato što su erteesovci sluge vlasti“. Proces je bio mnogo dugotrajniji, ima istine i u onome što Milan Bukvić reče pre neki dan, ali suprotno od (izvinite, kolege) na RTS-u prečestog upiranja prstom u krivce, a to uvek ide u više smerova, voleo bih da se sagleda problem u kojem su se sada svi zaglavili.

Predsednik je nedavno na svom mitingu naveo RTS kao deo „obojene revolucije“, dok ga istovremeno narod u protestu smatra Vučiću naklonjenim, čak i „trovačnicom“. Naravno da će dojučerašnji gubitnici u tržišnoj utakmici podgrevati oba ova ekstrema, dok zabrinutost zbog stanja zvuči toliko neiskreno da je nevredno spominjanja. RTS je i na ovaj izazov navrat-nanos odreagovao ulaskom u borbeni režim, pa se sada oseća nekakav čudan vajb devedesetih, sa neprimerenim analogijama, a pošto neće biti „intervencija“ da se objavi ovo ili ono, praktično je pušten da proklinje svoju sudbinu. Verovatno i pušten niz vodu.

U zahtevu se navodi da će, ukoliko se REM ogluši, blokada trajati dok se RTS ne ugasi. To se neće dogoditi. RTS može još dugo životariti, a u glavnoj ponudi ostaće samo spomenute dihotomije (Pink/N1 i Informer/Nova S) zadovoljne razvojem događaja jer će se gledaoci prebaciti kod njih. Sve i da zbog nekog ozbiljnog tehničkog kvara RTS zaista prekine emitovanje programa, ono će biti nastavljeno prvom prilikom. RTS se blokadom neće potpuno ugasiti. Iz aspekta vlasti, situacija nije tako strašna, medijski gledano. Potpuno odani mediji i više su nego dovoljni za održavanje paralelne stvarnosti, pogotovo bez RTS-a koji je bio em nepouzdan em je bio ta neka neželjena i kilava sredina koja je stalno budila nekakvo angažovanje, intervencije dušebrižnika sa ciljem izazivanja autocenzure kod zaposlenih i tome slično. Svedoci smo da zbog opšte pobune neki delovi društva funkcionišu ili otežano ili potpuno stoje. Šta će biti sa školskom godinom, to niko ne zna. Isto važi za Univerzitet. Svakodnevni protesti i blokade remete funkcionisanje gradova, a takva ometanja više nisu ekskluzivitet demonstranata, već im pribegava i vlast. I? Društvo se prilagođava situaciji, međutim više ne postoji ni privid normalnosti, zavladala je nekakava para-stvarnost u kojoj je sve moguće, od nindže koji opušteno hoda pored policajca u prostoru zatvorenom za javnost, pa do logistički komplikovanih akcija zapaženih u svetu. Više puta sam šaljivo isticao da haos suvereno vlada, ali to šala nije, živimo u sistemu poremećenom do te mere da u svakom od nas čuči uverenje da je on dugoročno neodrživ, ali bolna je spoznaja da nije baš tako. Ako možemo živeti delimično bez škola i fakulteta, sa poremećenim saobraćajem, policijom koja se pretvara u statiste, pričama o upotrebama egzotičnog oružja za plašenje i rasterivanje mase, tajanstvenim šatorskim naseljima i studentskom međugradskom razmenom demonstranata... Naveo sam samo deo, a mogao bih još mnogo. Upali smo u stanje hipernormalizacije, gde je svakome jasno da sistem ne funkcioniše, ali ne može zamisliti alternativu koja bi promenila status kvo. Za razliku od poznog SSSR-a gde je ovaj fenomen identifikovan, naši se političari i ne trude da stvore privid normalnosti, naprotiv. Da li će se neko u takvim uslovima potresti zbog toga što RTS radi u nekakvom besmislenom režimu? Pa neće. Nema razloga za to, tim više što su resursi studentskog protesta zauzeti oko blokade koja ne menja ništa osim programa sve manje gledanog RTS-a. Ali upravo je to situacija u kojoj RTS može pokušati da uzme svoju sudbinu u ruke, jer ostali su po svoj prilici od njega ruke digli. Izjave pristigle iz REM-a jasno govore da RTS i REM nisu isto i da će konkurs ići svojim tokom, s čime RTS nema nikakve veze. Sa te strane ne očekujem da će biti ikakvih pomaka i jedino što preostaje jeste Kolarčeva 2.0, akcija „kordon na kordon“, samo ovoga puta bez kordona koji može biti simbolički probijen. Ovako će se resursi protesta trošiti na blokadu RTS-a, biće zaglavljen tu veoma dugo, bez mogućnosti da se časno povuče. Na zahteve će se vlast po običaju oglušiti, a kako im RTS nije neophodan, situacija je iz njihove perspektive idealna jer je protest sabijen na Takovsku i Košutnjak. Stradaće samo RTS, što je u ovoj podeli karata prihvatljiva žrtva.

Studentski protest do sada jeste bio uspešan i pokazao je fascinantnu domišljatost i mogućnost prilagođavanja. Međutim, i pored velike podrške naroda, pati od toga što se velike akcije završavaju antiklimaksom. Najveći protest u istoriji Srbije 15. marta završen je prevremeno. Ne bih o tome da li je sprečeno krvoproliće, time bi trebalo da se bavi istraživačko novinarstvo i službe bezbednosti, već mislim na osećaj da je masa pokrenuta i da im očekivanja, koliko god nerealna bila, nisu ispunjena. Nije se dogodilo ono neuhvatljivo „nešto“. Problem je i u očekivanjima da neko drugi završi posao, a slično se vidi i u odlasku biciklista u Strazbur. Nisam ja najpametniji čovek u Srbiji pa da vidim da se isto može dogoditi i sa blokadom RTS-a. To neuhvatljivo „nešto“ se neće dogoditi, zahtev neće biti ispunjen, a narod će postajati sve frustriraniji. Na stranu činjenica da ne postoje funkcionalni mehanizmi da se iko natera na bilo šta čak i ovom vrstom sile i masovnosti. U ovom trenutku, da li je RTS blokiran nema nekog značaja. Ono legendarno „pa šta“ postaje duh vremena. Ne rade škole i fakulteti? Pa šta. Blokiran je RTS? Pa šta.

Studenti više nisu teroristi, sad su nacisti.pic.twitter.com/eYzgkUN62T

— ETF Blokada (@etfblokada) April 17, 2025

„Dobro, Popeviću, pohabao si tastaturu, pametuješ u prazno kao i masa mrsomuda sa svih strana, ne predlažeš ništa konkretno, samo hoćeš da ispadneš kul u društvu.“ Nisam u položaju da uradim više od toga što pomažem pretvaranje RTS-a u filmsko-sportski kanal, ali recimo da bi RTS mogao pokušati da uzme stvar u svoje ruke i uđe u razgovore i to sa stranom koja ga blokira, jer to je jedina zainteresovana strana koja deluje otvoreno i aktivno. Nedavno se provukla ideja o emisiji u kojoj bi se vodio dijalog između studenata u blokadi i „studenata koji žele da uče“. Uređivački kolegijum je i pre insistirao na tome da je RTS jedino preostalo mesto gde je dijalog moguć i to, ma koliko nekome mrsko zvučalo, jeste istina. U ovom slučaju upitno je da li uopšte postoje dve strane, pošto je jedna udarni deo narodne pobune, a druga neskriveni odgovor vladajuće stranke. Ali ako se uzmu u obzir zahtevi, dijalog bi se mogao voditi, ali samo o jednoj temi, a to je nastavak školske godine. Protest je, pak, pokrenuo niz drugih pitanja i zahteva, od kojih za mnoge vlast tvrdi da su ispunjeni, dok su mnogi od njih u haosu svakodnevnice gurnuti u drugi plan. Koliko gledalaca RTS-a uopšte zna koliko zvaničnih zahteva studentskog protesta postoji, koji su tačno i koji su kriterijumi po kojima bi protest (i ko u okviru protesta) procenio da li su oni ispunjeni ili ne?

Nije li ta osnovna tema, ono prvo što je bilo plasirano u javnost, nešto čime bi Javni servis trebalo da se bavi? Mislim da jeste. U interesu je svih u Srbiji da mnoge suštinske osnove protesta budu iznesene i pojašnjene od onih koji su značajna društvena, politička i bezbednosna pitanja pokrenuli i naišli na veliku podršku. Vrata RTS-a mogla bi se otvoriti za predstavnika ili predstavnike protesta koji bi odgovarali na ta pitanja. Ta pitanja trebalo bi da budu direktna, možda i neprijatna, bez ulagivanja i hvalospeva, bez vređanja i etiketiranja. I na to bi učesnici emisije trebalo da budu spremni jer ovolika društvena mobilizacija nosi sa sobom ogromnu odgovornost i Javni servis bi trebalo da bude njen deo. Umesto da blokadi pristupa pasivno, pogotovo jer je ovo pitanje između REM-a i studenata, RTS bi mogao ponuditi spomenuto gostovanje uživo, uz mogućnost još jedne emisije gde bi se vodio dijalog sa „Studentima 2.0“ o školskoj godini. Ne samo što bi ovaj programski potez bio vrlo zanimljiv, takođe bi rejtinški bio pun pogodak, naročito jer bi došao nakon više dana vanrednog programa u blokadi.

Ne sumnjam da bi ovakva ponuda naišla i na negativna tumačenja. Nešto što bi i u normalnijim okolnostima bila tema za Javni servis, moglo bi biti tumačeno kao popuštanje pred ucenjivačima i teroristima i/ili podli pokušaj RTS-a da se nekako izmigolji iz problema. Ali to je cena gorespomenute tržište utakmice, takva tumačenja prenosili bi poslovni konkurenti, dok bi zapravo za narod bila korisna jer sam prilično uveren da neprijatan procenat i nije siguran koja su tačno sve pitanja pokrenuta ovom pobunom. Uz ovaj predlog RTS ne bi morao da ističe nikakve zahteve, za deblokadu ili nešto drugo, to je na drugoj strani, na strani protesta koji se blokadom ionako obraća regulatornom telu formalno nevezanom za RTS. Na studentima bi bilo da procene cenu dobre volje, jer podsetiću da je dobra volja osnova pregovora i poverenja za postizanje barem primirja. Ovakvom bi programskom akcijom i studenti i RTS, sami, ujedno i jedini kojima ne odgovara večita blokada, prešli Rubikon, jer u protivnom sve ovo više podseća na Dnjepar.

A kada pročitate ovakvu rečenicu kojom autor bombastičnim metaforama želi da poruči koliko je pametan, znate da je konačno došao kraj teksta. Ovaj tekst nije zvanični stav RTS-a, o njegovom nastanku nije bio obavešten niko od kolega, pa ni rukovodstva, samo je moj lični stav iz jednog malo drugačijeg ugla. Hvala na pažnji i doviđenja.

(Fejsbuk)

Videti još: Udruženi sindikati Srbije "Sloga": Sramotno je i nedopustivo poređenje studenata sa nacistima, koje je izrečeno u Dnevniku RTS-a. Zahtevamo javno izvinjenje studentima, kao i momentalnu smenu odgovornih urednika

RTS: Prvi put za 25 godina, RTS neće uživo prenositi pomen za 16 radnika koji su poginuli u NATO bombardovanju 1999. Naše kapacitete blokirali su studenti