Sram nas bilo, Srbijo!

Ovih smo dana svedoci sveopšteg i, makar tako izgleda, svesrpskog divljenja Emiru Kusturici. I levi i desni, i evropejci i rusofili, i oni koji mu priznaju samo prva dva filma i oni koji mu odriči sve i u umetničkom i u moralnom smislu, klanjaju se pred njegovom odrešitošću i hrabrošću.

Razlog za ovo ujedinjenje u zadivljenosti Profesorom, kako Kustiricu oslovljavaju svi koji su mu iole bliži, jesu izjave izrečene u kameru u dva videa koje, inače, par godina unazad redovno emituje srpska ekspozitura ruskog medija "Sputnjik".

U prvom - "Šta sledi kad u društvu pobede duhovni prostakluk i antikultura", objavljenom 10. oktobra 2024, Kusturica se, u najkraćem, bavi pogubnim uticajem Željka Mitrovića i njegove medijske mašinerije na srpsko društvo i karikaturalnim i vodviljskim oponašanjem Boga u najnovijoj fazi, odnosno metastazi, njegovog ludila. Kusturičini rezovi su vrlo precizni i dovoljno duboki da bi potkrepili ključne teze koje zastupa, a koliko je sve od izrečenog istinito najubedljivije potvrđuje histerična i, podrazumeva se, prostačka reakcija samog Mitrovića.

Ovaj video, koji je, i više od prvog, izazvao sveopštu zadivljenost i nacionalne i građanske antivučićevske Srbije, uklonjen je sa jutjuba svega nekoliko sati nakon postavljanja. Ko je i zbog čega to uradio nije poznato

Samo deset dana nakon toga Kusturica je na kanalu "Moj život", na kome su, pored "Sputnjika", dostupni svi njegovi videi, postavio epizodu "Život stavljam na kocku zbog nikla i kobalta", na čijem početku eksplicitno izgovara: "Ja sam davno rekao, a ponoviću to danas, da sam spreman da izgubim život u borbi protiv onih koji uništavaju životnu sredinu, odnosno onih koji su hteli da kopaju kobalt i nikl, odnosno onih koji žele da rade litijum na teritoriji Srbije". Pored ove, najmarkantnija poruka koju šalje je da su ideja i način na koji se od strane ove vlasti sprovodi plan za kopanje litijuma na teritoriji Srbije jedna vrsta davljenja naroda, kao što je udavljen srpski narod na Kosovu.

Ovaj video, koji je, i više od prvog, izazvao sveopštu zadivljenost i nacionalne i građanske antivučićevske Srbije, uklonjen je sa jutjuba svega nekoliko sati nakon postavljanja. Ko je i zbog čega to uradio nije poznato, ali je i tih par sati bilo dovoljno da se njegovi najvažniji delovi poput šumskog požara prošire Srbijom i izazovu ovacije i oduševljenje publike gladne istine.

Pa čemu smo se, onda, obradovali? Tome što je jedan od nas, u mnogo čemu i najveći, odlučio da, u ime svih nas, i što je još važnije, umesto nas, pogine za ovu zemlju?

Pored Emira Kusturice, junak naših dana je, preko noći, postao i Zoran Stanojević, novinar i urednik informativnog programa javnog medijskog servisa - RTS. Njegova se zasluga, ako se o tome može suditi po brojnim afirmativnim komentarima u javnom prostoru, sastoji u tome što je u emisiji "RTS intervju" emitovanoj 21. oktobra 2024, predsedniku Srbije postavio pitanje da li je javna rasprava to kada pozovete sve, pa i protivnike iskopavanja litijuma da iznesu stavove, istovremeno diskreditujući i omalovažavajući svakog ko ima drugačije mišljenje, što je, inače, opštepoznat Vučićev manir. Stanojević, koji se, kao ni RTS, nije proslavio po nepristrasnosti u periodu Vučićeve vlasti je, nije nekorisno primetiti, ovo zapažanje izneo na bojažljiv i gotovo izvinjavajući način.

Ipak, i to je bilo dovoljno da ovaj visokopozicionirani novinar u medijskoj kući u kojoj su od profesionalnisti, odvažnosti i objektivnosti daleko značajnije reference za napredovanje spremnost na zataškavanje i prećutkuvanje istine, dobije aplauze i simpatije značajnog dela javnosti.

Ipak, i pored široko prisutne euforije, sve pomenuto u neuporedivo većoj meri predstavlja razlog za brigu i zamišljenost, nego za bilo kakvo zadovoljstvo. Jer, šta se zapravo dogodilo? Jedan, uz NovakaĐokovića, koji i dalje ćuti, odnosno tvrdi da se o temi iskopavanja litijuma već izjasnio, što je ekvivalent tome da je neki, hipotetički srpski vojnik ispalio metak prema Austrijancima na Ceru, a onda se spakovao, otišao kući i tamo sačekao novembar 1918. godine jer se on, onim metkom, već izjasnio protiv Austrougarske agresije i okupacije, dakle jedan od dvojice planetarno najznačajnijih Srba se, nakon, po mišljenjima mnogih, predugog ćutanja, eksplicitno izjasnio protiv duhovnog genocida koji nad ovim narodom sistematično, svesno i sa direktnim umišljajem, uz podršku i u ime ove vlasti sprovodi Željko Mitrović, i onog fizičkog do kojeg bi dovelo ostvarenje namere iste te vlasti da dozvoli eksploataciju litijuma. I u ime prava na život svog naroda izrazio spremnost da u njegovu odbranu položi svoj.

Pa čemu smo se, onda, obradovali? Tome što je jedan od nas, u mnogo čemu i najveći, odlučio da, u ime svih nas, i što je još važnije, umesto nas, pogine za ovu zemlju? U ime i umesto svih nas koji se dičimo slavnim precima čijom je krvlju natopljena svaka stopa ove obezbožene i oskrnavljene Srbije, u kojoj danas za božanstvo sam sebe nominuje od bahatosti i moći izludeli narkoman, a koju trinaestu godinu gazi onaj koji je izdao i prodao sve što se na, nad i pod ovom zemljom moglo izdati i prodati, uključujući i našu nerođenu decu i unuke? Ili tome što se preplašeni novinar javnog servisa koji svi plaćamo osmelio da gostu u emisiji, i to baš onom koji nama, našim zdravljem, vodom, vazduhom i teritorijom trguje, ali smo srećni što nas još uvek ne ubija, postavi pitanje koje bi mu postavio svaki osnovac sa prosekom ocena većim od 2,5?

Tome se, dakle, radujemo. Tome što, ipak, nećemo morati baš mi ono što smo davno morali da uradimo svi - suprotstavimo se tiraniji i izdaji bez obzira na cenu, podignemo se, uspravimo i platimo onim čime se sloboda i dostojanstvo platiti mora. Tome što će to umesto nas uraditi veliki Kusturica a možda i, ni kriv ni dužan, mali ali sipmpatični Zoza, koji baš i ne bi, ali mu se tako namestilo.

I zbog toga, umesto velikog hvala Kusturici i onog malog, uzgrednog, Stanojeviću, ostaju samo stid i sram koji se valjaju ovim u šta smo dozvolili da se pretvori Srbija koja to, zbog nas, ovakvih kakvi jesmo, više i nije

I primer Kusturice, čiji koraci, kao i reči, uvek snažno odjekuju, i Stanojevića, koji se na svoj tih i bojažljiv način ušunjao u srca mnogih, na našu nesreću i, još gore od toga, sramotu, osim što nam mnogo ili ponešto dobro kažu o njima, govore sve najgore o nama. Svima nama koji smo dozvolili da nas pobede i ponize ne samo besprizornici, neznalice, poltroni i ulizice, najgori od najgoreg soja, već i sopstveni strah, ravnodušnost i konformizam, i koje bi tuđa odvažnost, makar i zakasnela ili slučajna, morala jedino da podseti na sopstvenu sramotu u kojoj nam prolazi svaki dan u ovoj zemlji koju samo zovemo svojom a koje smo se, svime što za nju nismo uradili, odrekli.

I zbog toga, umesto velikog hvala Kusturici i onog malog, uzgrednog, Stanojeviću, ostaju samo stid i sram koji se valjaju ovim u šta smo dozvolili da se pretvori Srbija koja to, zbog nas, ovakvih kakvi jesmo, više i nije. Makar ne onakva kakva je bila i kakvom volimo da je zamišljamo, spremni da u njenu slavu sve učinimo osim da se za nju žrtvujemo i borimo.