Srbija u lavirintu

To što smo vam oteli Kosovo i što trijumfalno oslobađamo i veličamo sve one koji su mučki ubijali vašu decu, žene i starce, to je izraz našeg dubokog poštovanja prema vama. Time što vas godinama zavlačimo pričom o vašem skorom ulasku u EU iako možda nemamo ozbiljnu nameru da vas primimo, želimo da pokažemo koliko nam je uistinu stalo do izgradnje iskrenih partnerskih i prijateljskih odnosa sa vama. Na kraju krajeva, ukoliko baš insistirate da bacimo i tu poslednju kartu na sto, sve ovo vam radimo jer nam je ponestalo dobrih argumenata kojima bismo odagnali sve te zle slutnje koje su počele da vas obuzimaju, a tiču se naših „dobrih namera“ prema vama. A vi? Sve se čini da ste nas „provalili“. No, šta sada da se radi. Prelazimo na plan B. Ovako ćemo: vi, i pored svega, jednostavno morate – iako vam se to možda previše i ne sviđa – da stvari prihvatite onakvim kakve jesu, tačnije kakve bismo mi želeli da budu. Jer i to je, po ko zna koji put vam ponavljamo, sve za vaše dobro. Zar je moguće da nama ne verujete na reč? Ni posle „slučaja Haradinaj“? Ali ipak ćete na kraju preći preko svega i poverovati, zar ne? Kao i uvek što biva.

Ovih nekoliko rečenica oslikava permanentni „tretman“ većinskog dela međunarodne zajednice prema Srbiji u pokosovskim danima. Ne, taj tretman se nije završio kako smo opravdano očekivali onog 17. februara, kada je uz većinsko međunarodno olakšanje i oduševljenje konačno ozvaničena ta tako dugo gurana i sponzorisana kosovska nezavisnost. Sasvim suprotno tome, tretman je produžen u potpuno istom, neizmenjenom sadržaju i obliku i sledećeg, 18. i 19. i tako dalje. I danas ga, u ovom prvom naletu zakasnelog proleća, osećamo na koži, a još nismo u stanju da proniknemo koja je to svrha, tačnije namera takvog, najblaže rečeno, neprijatnog tretmana. Očigledno da apetiti nisu zadovoljeni ni kosovskim ustupkom Albancima ili kome već, pa se mora nastaviti sa ustupcima. Jednostavno, čini se da je glad pojedinih centara moći suviše velika da bi se tek tako mogla utoliti malim i beznačajnim „kosovskim kolačem“. Srbiju treba i dalje ostaviti na ringišpilu, neka je voza ko stigne.

S tim u vezi, možda najviše zabrinjava činjenica da sve više splašnjava spolja forsirana i eksploatisana teza o neminovnosti uključenja Srbije u dalje evrointegracije. Kao da to više nije primarno za naše inostrane „saveznike“. Stiče se utisak da su isti uvereni u to da integracije više nisu potrebne ni Srbiji, ni njenim građanima. Nekako je kod inostranih prijatelja sve slabija vera u bilo kakvu mogućnost ostvarivanja naših evro-perspektiva (čitaj evro-snova). Šta se to u međuvremeno dogodilo? Zbog čega smo to odjednom postali nedostojni uživanja u evro-blagodetima? U stvari, da li je sve to baš tako odjednom? Uostalom, kao i uvek, nismo mi pozvani da o tome razmišljamo. Neka prijatelji razmišljaju umesto nas, oni ionako sve ovo rade zarad našeg dobra.

Gde je u toj celoj priči naša politička elita i kako ona gleda na ovaj simptomatičan i ničim izazvan nastavak nepopularne politike prema Srbiji? Ponekad se pitam da li ona uopšte išta i primećuje. Postoje još uvek oni koji veruju, ili možda bolje rečeno, žele da običan narod poveruje u tu „našu“, sve bleđu, evrointegracionu priču, na koju ni naši „saveznici“ više ne polažu neke velike pare. www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_vucenovic1.htm ).

Međutim, ipak je moguće da će ona poslužiti još jednom, bar za taj predstojeći „sudbonosni“ izborni 11. maj. A onda ćemo se – bez obzira na pobednike i poražene – ponovo vratiti u realnost našeg lavirinta. Zaboravljeni i od „saveznika“ i od onih koji to nisu, životareći tako do nekih novih sudbonosnih izbora.

Novi Sad, 9. april 2008.