Srpski sportisti i "dijalog" o Kosovu i Metohiji - jedno "usamljeno mišljenje"

Dana 14. decembra 2017. godine, na poziv Predsednika Republike Aleksandar Vučića, a u organizaciji Olimpijskog komiteta Srbije i Ministarstva omladine i sporta, organizovan je dijalog o Kosovu i Metohiji. Dijalog je održan u zgradi Palate „Srbija, a na njega su pozvani svi predstavnici nacionalnih sportskih saveza. Od strane kabineta predsednika države delegirani su za ovaj sastanak direktor vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić i generalni sekretar predsednika Republike Srbije Nikola Selaković.

Oni koji su sazvali sastanak učinili su kako to inače rade, sve da se dijalog pretvori u puku formu sa neskrivenim izlivima oduševljenja ka zvaničnoj politici Predsednika Republike i Vlade Srbije prema Kosovu i Metohiji.

Sa diskusijama o trivijalnim stvarima tipa, da li će naši sportisti igrati zvanične utakmice ili imati borbe protiv tzv. kosovskih sportista i šta uraditi u slučaju izlaska na pobedničko postolje njihovih sportista?

Više nego sramotno, bez ijednog kritičkog stava, sa unapred izrežiranim diskusijama i listom diskutanata u uvodnom delu, organizovana je nakon toga konferencija za štampu predstavnika države (uz pomenute i ministar omladine i sporta Vanja Udovičić kao i predsednik olimpijskog komiteta Božidar Maljković), nakon čega je usledila pauza i radni deo.

U radnom delu uz prisustvo Ministra Udovičića i predsednika OKS Bože Maljkovića kao i predstavnika kabineta Predsednika Republike (otišli Đurić i Selaković), dobio sam konačno reč i priliku da iznesem one stavove većinske Srbije kada je u pitanju Kosovo i Metohija, koji su dijametralno suprotni od svega izrečenog. Sastanku sam inače prisustvovao kao predsednik jednog malog sportskog saveza (Sportsko penjački savez Srbije). Saopštio sam im svoju dilemu da li da se odazovem pozivu na sastanak, imajući u vidu da poziv nisam razumeo kao sportsko pitanje već kao političko i životno pitanje jer u suprotnom ne bih prisustvovao. Sa sastankom na temu sportskog dijalogao učešću tzv. kosovskih sportista na međunarodnim takmičenjima smo sigurno zakasnili, te stoga i rekoh da je isti bespredmetan. Pričajući o „kosovskom“ sportu i sportistima mi se suštinski bavimo posledicama štetnih odluka našeg Olimpijskog komiteta na čelu sa Vladem Divcem, koji snosi objektivnu odgovornost te sam se stoga izvinio gospodinu Boži Maljkoviću koji je častan čovek i koji najmanje ima veze sa pređašnjom politikom.

Dakle postoji objektivna odgovornost prethodnog rukovodstva OKS (Olimpijski komitet Srbije) kao i struktura države, koje su bile nemi posmatrači kod prijema Kosova u MOK (Međunarodni olimpijski komitet). Svi ostali prijemi u međunarodne sportske federacije od FIFA, IHF, FIBA..., posledice su dakle prijema Kosova u MOK. A nakon toga Kosovo je manje više primljeno u sve međunarodne sportske federacije, a imalo je i osvajačicu medalje na igrama u Riu 2016. godine (Majlinda Keljmendi - džudo). Tačnije ceo proces prijema Kosova u UN imao je dve faze. Prvu, kao pokušaj prijema u skupštinu UN sa 2/3 većinom koju je naša država osujetila 2008. godine i drugu od 2012. godine, kada se prešlo na drugi scenario, a to je put do stolice UN kroz pritisak preko članstva u relevantnim međunarodnim institucijama kakve su: MOK, UNESKO, INTERPOL...Naša država nije imala strategiju, ili je imala strategiju da ne primećuje kako postoji strategija sa druge strane i startegiju da ostane nemi posmatrač u celom procesu.

Stoga sam i saopštio javno kako ne podržavam politiku Vlade Republike Srbije i Predsednika Republike prema Kosovu i Metohiji koja je po meni duboko štetna i suprotna interesima države Srbije, naročito imajući u vidu trenutne međunarodne okolnosti i njihov razvoj u poslednje vreme te projekcijom za budućnost. Otud mi je nejasna „žurba“ Predsednika i Vlade RS ka konačnom rešenju kosmetskog pitanja i mislim da bi trebalo činiti upravo suprotno. Saopštio sam da je sastanak loše i nejasno koncipiran jer se iznose stavovi sportista koji opet nisu politički, a da nismo čuli ništa od onoga što je politika ove Vlade RS i dokle se stiglo u Briselskim pregovorima i ustupcima prema kosovskoj strani. Tako su uz pomoćove Vlade RS i sadašnjeg Predsednika Republike ukinute institcije države Srbije na KiM, a tamošnji Srbi gurnuti u institucije kvazi-države Kosovo: od prosvete, preko zdravstva, policije, pa do pravosuđa sve sa ovim poslednjim polaganjem zakletvi naših sudija pred Tačijem. Usput je Vlada RS pristala da Kosovo dobije i međunarodni pozivni broj, te im poklonila imovinu države Srbije vrednu više milijardi evra . Dakle naša politika državna je bila u službi stranih a ne srpskih interesa!

Sa druge strane normalan čovek ne može a da se ne zapita, zar nisu proklamovani ciljevi vlade Srbije ka stremljenju EU kao uređenom sistemu koji baštini određene civilizacijske i kulturne vrednosti najstarijeg kontinenta, dijametralno suprotni od priznavanja Kosova kao anticivilizacijske tvorevine, koja se nalazi u toj istoj Evropi. Jer Kosovo danas jeste izolovana zone za: trgovinu ljudima, ljudskim organima, oružjem, narkoticima, te izvoz terorizma na bliski istok...Dakle trajni izvor nestabilnosti i „crna rupa“ Evrope. Stoga je naivno i neodgovorno svako verovanje da će bilo kakav papir u vidu „pravno obavezujućeg dokumenta“, dovesti do mira na ovim prostorima sa takvim Kosovom i mirnog suživota sa tim i takvim kosmetskim Albancima.

Moje izlaganje nije bilo prekidano ni ometano, pažljivo sam saslušan, bili su izgleda svi u nekoj vrsti čuda. Nakon mog istupa zatvorena je lista diskutanata i završen dijalog o Kosovu i Metohiji sa predstavnicima sportske zajednice u Srbiji. Mnogi su mi dali za pravo i saopštili šapatom da isto ili slično misle, ali da imaju problem da to javno kažu plašeći se budućeg odnosa države prema njihovim sportistima, kada je u pitanju budžet za sport. Ja taj problem nemam, spreman sam u tom slučaju da se povučem kako ne bih smetao i drugi trpeli štete zbog moje potrebe da svedočim o istini, ali ne i da zaboravim ako do toga dođe.

Meni je Kosovo u srcu i duši, u kući, usađeno kroz vaspitanje od malih nogu, budući da mi je otac na rođenju dao ime Lazar a mome bratu Miloš. Drugačije ne umem i ne mogu. Ne mogu protiv svoga vaspitanja, svoje porodice i svojih predaka, zahvaljujući kojima sam i rođen kao slobodan čovek.