SSP i izdaja nacionalnih interesa

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) potpisan je je u Luksemburgu 29. aprila 2008. godine, a potom su novoizabrane vlasti isti ratifikovale 9. septembra 2008. godine i donesena je odluka da se SSP jednostrano primenjuje od 1. januara 2009. godine.

Tada je počeo proces ukidanja plaćanja carine za industrijske i poljprovredne proizvode iz Evropske unije uz demagoška objašnjenja države da je to u interesu Srbije kako bi se ,,skratilo vreme'' između primene Sporazuma i sticanja statusa za članstvo u EU. Međutim, EU je odobrila Sporazum tek 14. juna 2010. godine i od tada počinje njegova ratifikacija koja je trajala do 1. septembra 2013. godine, kada ga je ratifikovala Litvanija kao poslednja članica iz EU. 

Odluka o jednostranoj primeni SSP nije bila samo štetna, već se može reći čak i zločinačka. Naša privreda, ionako krhka i nedovoljno konkurentna, to nije mogla izdržati. Došlo je do naglog uvoza poljoprivrednih proizvoda i robe široke potrošnje, a u dosta slučajeva i robe sumnjivog kvaliteta. Putem stranih trgovinskih lanaca, izvršena je prava invazija uvoznih roba.

Pomenuti lanci su već ranije ,,okupirali'' naše tržište kako bi bili u funkciji razvoja svojih nacionalnih ekonomija. Njihov je osnovni cilj da uvoze što više robe iz svojih matičnih zemalja - a posebno one robe koja je na njihovim tržištima pri isteku roka trajanja – i plasiraju je na naše tržište, te da stalno uvećavaju svoje učešće na tržištu, čime uvećavaju i profit koji će izvoziti u svoje ekonomije. Tako se iz naše - nedovoljno razvijene ekonomije - odlazi profit u visokorazvijene zemlje ili konkretnije rečeno tako se legalno pljačka naša zemlja i njeni građani.  

Predstavnici vlasti i kvaziekonomisti - kao protagonisti neoliberalne ekonomije - uveravali su građane da će uvođenjem stranih lanaca doći do veće konkurentnosti koja će usloviti snižavanje maloprodajnih cena robe široke potrošnje te da će se to pozitivno odraziti na standard građana. Međutim, desilo se sve obratno.

Niti prisustvo stranih trgovinskih lanaca, a niti  primena SSP - sa uklonjenim carinskim barijerama - nisu doveli do snižavanja maloprodajnih cena, već su trgovinski lanci samo učvršćavali svoju moć na tržištu pa su cene i dalje rasle, a standard građana opadao. Domaće trgovine i domaća proizvodnja dovedeni su u loš položaj. Poznato je da strani trgovinski lanaci imaju u svojim matičnim kompanijama veoma nisku cenu kapitala - za finansiranje obrtnog ciklusa - što favorizuje njihovu tržišnu poziciju, s jedne strane i imaju nacionalnu strategiju da plasiraju proizvodnju iz svojih matica, s druge strane. Stoga su domaći proizvodi sve teže dolazili na njihove prodajne rafove.

Politikom prepuštanja tržišta stranim trgovinskim lancima i jednostranom primenom SSP, može se slobodno konstatovati da su učinjene katastrofalne i nenadoknadive štete prema sopstvenoj državi i njenim građanima pa ćemo pomenuti samo neke od njih: uništenje mnogih domaćih proizvodnih i trgovinskih preduzeća čiji su radnici ostali bez egzistencija, nepotreban uvoz roba široke potrošnje za koju se troše devizna sredstva ostvarena domaćim izvozom, direktno smanjenje budžetskih prihoda od carina što je prouzrokovalo veća zaduživanja države, pad ekonomije i nemogućnost zaposlenja prouzrokovalo je odlazak iz Srbije više od 250.000 mladih visokoobrazovanih i .... Pored ostalih, i ovi činioci  su znatno uticali na konstantan pad BDP-a i standarda građana. 

Zbog svega navedenog neophodno je napraviti dobre analize i pronaći mogućnost da se putem  pregovora i na diplomatski način izvrši revizija SSP i uvedu bar neke zaštitne mere za naše proizvode, na primer sa nekom vremenskom klauzulom.

Pošto najverovatnije Evropska unija neće prihvatiti reviziju Sporazuma, predlažem raskid Sporazuma kao jednu od mera u cilju opstanka i stvaranja realnih pretpostavki za oporavak i postepeni razvoj srpske ekonomije i društva u celini. 

Nakon raskida Sporazuma treba iznaći modele da se bilateralno sa svakom članicom EU - na principu ravnopravnosti - zaključuju ugovori o saradnji.