Шта је суштина студентских протеста 1968. код нас - и зашто су студенти, заправо, били на погрешној страни

 Поводом  педесетогодишњице од студентских протеста 1968. код нас, написан је већи број фељтона, а емитоване су и специјалне емисије о том догађају. И некако је свима успело да не виде суштину. Шта је суштина 1968. код нас,  тема је овог текста.

Реч је о концепту који је на нивоу највећих домета у светским оквирима.  који читав развој друштва успешно заснива на унутрашњим снагама. Богатство које видимо у западним друштвима је

- у огромној мери покрадено током векова од других народа,

- затим је оно резултат монополских позиција у односу на друге народе, нарочито у монетарној сфери и финансијама и законитом непрекидном пљачкању целог света које из тога произлази

- и израз је презадужености грађана и привреде тих земаља који се толеришу (читај покривају штампањем пара), али и презадужености њихових држава.

То наравно не значи да би та друштва била сиромашна, али би стандард био 70% нижи од садашњег.

Норвешка као пример  се не рачуна јер се њено богатство заснива на пукој случајности да поседује нафтне изворе, тако да је једини стварни изузетак Финска од  које заиста има шта да се учи, али је и она у ствари нека варијанта „тржишта и социјализма“ заснована на снажном ослонцу на квалитетном образовању за све.

Комунисти Југославије су веома тачно уочили да је неопходно увести тржишне критеријуме како би се постигла рационална алокација капитала и повећала продуктивност привреде. Јасно је већ тада било да ће у супротном сама сувереност државе бити доведена у питање. Да развој појединца без стварања веће материјалне подлоге неће бити одржив. И истовремено је постојала свест да тржиште нема унутрашњу способност саморегулације, као и да је за развој друштва важно водити рачуна о једнакости грђана и развијати једнаку доступност образовања свима у друштву, водити политику еманципације жена, културне отворености према целом свету итд.

За данашњег читаоца није згорег напоменути да тада Југославија уопште није имала спољни дуг чија висина би објашњавала привредни развој (такво стање је трајало све до 1972. године до када је дуг био испод 2 милијарде долара, да би у наредној деценији до 1982. године он нарастао на 22 милијарде). Развој је био реалан.

И друга напомена, одлазак на рад у иностранство, аргумент који се често користи како би се показало да „стање није било добро“  је било веома добро за државу, зато што су углавном одлазили ниже образовани кадрови који су онда значајно својим дотацијама родбини омогућавали веће стопе привредног раста. То данас није могуће, зато што је производња робе широке потрошње у рукама странаца или се продаје роба из увоза. Тада смо ми све производили, (аутомобиле, шпорете, фрижидере, телевизоре, радио-апарате, намештај, грађу, обућу, одећу, до слаткиша и свих прехрамбених производа - ништа није било из иностранства) тако да је повећана потрошња била фактор раста. Данас је потрошња фактор богаћења страних власника и не утиче  подстицајно на развој привреде, односно не наше привреде. Наша привреда не може да се развија данас кроз повећање личне потрошње, него само кроз инвестиције (али то је нека друга тема). То што се приказује као „проблем“ није био никакав проблем, него генијална мера (слобода путовања) којом се решава природно нерешив проблем прилив радне снаге са села - у фази када друштво прелази из села у град.

Ко је био против тог новог концепта? Тито и стари кадрови. Ко је био за нови концепт у Србији - Марко Никезић (који је истина и сам био „стари кадар“) и руководство око њега.

Према томе, две су историјски гледано, кључне теме: обарање концепта „тржиште и социјализам“ и сукоб унутар комуниста на релацији Тито - руководство Србије. Можда је неко о томе писао или говорио ових дана, али мени је то промакло.

У обе тачке, студенти који су протестовали су били потпуно на погрешној страни историје.

И није случајно што су БУ назвали „Универзитет Карла Маркса“, јер су тиме исказивали противљење увођењу тржишних критеријума пословања.

Потпуно безначајна раслојавања, тај распон је у предузећима био 1-3, до највише 1-5 (опет за млађе то је распон плата од кафе куварице до генералног директора у истом предузећу) студенти су окарактерисали као неприхватљиво раслојавање. Пожељан је распон 1-10, па и 12. Ми смо у „раслојавању“ били сасвим на добром путу, зато што тако задржаваш у земљи најбоље кадрове, који знатно више доприносе предузећу него што су плаћени, а због релативно високог стандарда који им таква плата омогућава, угледа који уживају и свести да изграђују земљу, немају уопште порив да у већем броју иду на запад да раде за веће паре.

Примера ради у полуделој неолибералној Америци тај је распон 1- 1.200, у најекстремнијим случајевима, али сасвим често 1-600! А то да најталентованији и најобразованији кадрови раде у својој земљи за мање пара него што би били плаћени у Америци, зато што желе да учествују у изградњи своје домовине, то је оно што се данас догађа и у Индији и у Кини. То је код нас било крајем шездесетих, почетком седамдесетих.

И то су студенти видели као проблем! Њима је оно што је генијално било проблем.

А шта им се свидело - Титова демагогија.

Оперативно, Тито је био тај који је дневно притискао руководство Србије  да мора да се обрачуна са студентима и нарочито професорима „који заводе нашу младеж“. Изричито тражећи њихово хапшење. Он је тај који је извео војску око Београда на борбене положаје, претећи да ће сачекати још мало, али ако се ствари отму контроли да ће морати да интервенише. Његов цињ је био уклањање руководства Србије које је било решено да самосталним снагама развија Србију у отклону од објективно ригидног, чврсторукашког концепта партије који су ослонац тражили у Титу. Да не буде забуне, нису они били никакви либерали, заговорници вишепартијског система итд., али су били за суштински демократске односе по дубини целог друштва (ово сад остављам без даљег објашњења - каква је то демократија без вишепартијског система, зато што је преобимна тема) и за економску самосталност, али и одговорност, привредних субјеката.

Сукоб је Титу био важан ради компромитације српског руководства: или ће оно само предузети репресију, или ће се показати да је наступио хаос, па су они неспособни да воде Србију.

Према томе, гурнути камион на кордон полиције који се налази у подвожњаку одакле полицајци не могу нигде да се склоне, могао је да уради или неко ко је радио за службу, или неко ко је био корисни идиот службе.

Нема те полиције на свету која у том тренутку не би кренула да млати све испред себе. Никада је није ни било и никада је неће ни бити.

Упркос тој жестини реакције, полиција ни тада није ушла у Студентски град и наредних дана није ушла на факултете. У исто време америчка и француска полиција је масакрирала студенте.

Дакле, укупна сила која је била примењена била је резултат Титовог притиска/организације, а упркос томе уз силан напор руководства Србије и у поређењу са искуствима других земаља, реакција је била сасвим умерена и одговарајућа датој ситуацији. Краткотрајна непотребна премлаћивања после инцидента са камионом који се случајно зауставио тик испред кордона, нико није могао да контролише, а одређени елементи унутар полиције сигурно то нису ни хтели.

Ноторна је лаж како је тада „систем показао своје право лице“ и сличне опсене. Није постојала никаква намера од стране српског комунистичког руководства да се примењује сила према студентима.

Притисак Тита према српском руководству са захтевом да се професори похапсе, или макар избаце са посла се наставио, али су они избачени са факултета тек након чистке српских кадрова које је Тито спровео 1972.  Историјске догађаје одредила је та смена 1972. године, а не студентски протести 1968.

Наравно да су студенти  желели добро, али оно што су захтевали 68. се сасвим остварило: партија се вратила на „чврсту руку“, наступило је презадуживање земље као последица економске нерационалности система сузбијањем тржишне регулације, медиокритети су запосели најважније функције (реч је о преко 4.000 смењених кадрова у Србији након 72.), идолатрија према Титу је досегла највеће размере.

Они се нису осећали као победници, него су прешли у резигнацију. Радовали су се у Вашингтону, Лондону, јер конкурентски модел социјализма, њиховом капиталистичком моделу,  није успео да се рализује, а и Тито је био задовољан. Нико није више доводио у питање који се то концепт примењује. Радовала се и Москва јер је из њиховог угла такође конкурентски модел њиховом моделу био заустављен, а и лакше су преговарали са Титом изолованим од квалитетних кадрова.

Они који су се наредних деценија  вратили у јавни живот, сви су прешли на страну запада, односно сви су на позицији да „Србија не уме сама собом да управља“. Можда сам се о неког огрешио, нехотице јер за такав случај не знам, па се унапред извињавам.

На крају око тезе коју је Латинка Перовић изнела, да се радници нису прикључили зато што су „конзервативни“, а и друштво је конзервативно. Наравно увек у учитаном смислу „назадно“.

Прво, сва друштва су увек конзервативна. Заједнице нису склоне променама. Према томе, да би се нешто мењало, ствари морају бити или веома привлачне , или постојеће стање веома тешко (наравно и комбинације овога).

Шта би то радницима могло бити привлачно 68.? Студенти који се бију са бригадирима који граде Нови Београд? Демолирају зграде које мукотрпно градимо? Бију се са милицијом, дакле руше државу? Говоре о неправди, а ми сваке године живимо боље него претходне, већ 15 година узастопно?

Не, него је „обичан“ свет био паметан, како је често у историји и био. Интелектуалцима у  Србији се стално привиђа да држава није важна, или да ништа није могуће. Ако му кажете да неће бити кафе са шлагом ако се не одрекне државе, одмах ће вам изнети теорију како је свака организација у суштини репресивна, да су све то конструкти за које паметан човек и нема разлога да жртвује било шта и да држава и није нешто одлучујуће за живот људи.

Поуке 1968. су: држава је важна и једном смо били способни да створимо одличан концепт, „тржиште и социјализам“ који је и данас надмоћан над свим осталим  у свету.