Sveta sujeta srpskih nacionalista

U duhu svetosavlja na koje se toliko pozivaju, nakon mnogo godina, sve rodoljubive stranke su postigle toliko potrebno jedinstvo. Svako je odstupio od svog garda, popustio u svojim isključivim pozicijama, smanjio doživljaj sebe kao jedinog ispravnog i dugo čekano jedinstvo je postignuto. Sada zaista postoji velika nada da će ovako združene, rodoljubive stranke ući u skupštinu.

Na delu su pokazale hrišćanski duh samoodricanja i skromnosti, a težnja ka svetosavskom ujedinjenju im je bila važnija od lične promocije. Rodoljubi mogu biti ponosni na partije desne orijentacije, jer su svojim delima posvedočile ono šta propovedaju prethodnih pet godina. Sada se sa optimizmom može očekivati da će osvojiti barem jednu četvrtinu mesta u skupštini, pa tako predstavljati respektabilnu političku silu.

Sve je počelo time što ovoga puta nijedna partija ili pokret nisu samozadovoljno i gordo požurili da baš oni budu prvi koji će uputiti poziv drugima na saradnju. Kako je to ranije bio slučaj, kada su bile manje iskusne i manje pravoslavne, sve partije su žurile da baš one pošalju taj prvi poziv i da ga, neizostavno, objave preko svih novina. Tako bi stranke i vođe pokazale javnosti, a i sebi, da su baš oni ti koji će biti predvodnici, biti prvi, biti Karađorđe. Kako su i ostale stranke imale istu ideju, one nisu odbijale te pozive. Ne. One su momentalno slale svoj kontrapoziv na saradnju, skoro ili potpuno isti. To je bila njihova reakcija na dobijeni poziv. Uvek smo prisustvovali gađanjem tih poziva i, nakon toga, prebacivanjem prozivki u smislu „eto, nisu hteli da nam odgovore, a mi smo hteli ujedinjenje“. Stoga su im, tako rascepkanim i finasijski veoma slabim, rezultati izbora bili dovoljni da kažu: ,,eto, igrali smo se malo izbora. Ali, ako ne možemo mi da budemo vođe, nema niko da uđe u skupštinu!“

Vođeni tim sramnim iskustvima, kao misleći i odgovorni ljudi, ovoga puta su lideri izvukli pouku. Nijedna partija ili pokret nisu slali svoja instant pisma niti gromoglasne pozive preko medija. Sastali su se u tišini, kako i dolikuje mudrim i odgovornim ljudima, bez najava i velikih pokliča. Glasači nisu saznali ko je koga prvi, a ko drugi pozvao ili poslao pismo. Svoje razmirice ili neslaganja su izneli u četiri oka, iza zatvorenih vrata. Potpuno je bilo nevažno ko se sa kim utopio, ko je prvi osnovan. Kao pravi svetosavci, svoju gordost, samoljublje, strepnje su ostavili po strani. Poverenje koje su im građani dali na trgovima, barikadama, tribinama urodilo je plodom. Pokazali su se dostojnim.

Takođe, primetno je i pohvalno odsustvo malih rodoljubivih udruženja koja su putem izbora, preskačući sve neophodne godine sazrevanja i truda, želeli odmah u parlament i vlast. Znamo da su ranije pokreti mladih i energičnih ljudi pokušavali da uskoče u parlament nekom magijom ili samurajskim jurišem. Takva mlada udruženja od nekoliko desetina članova su upućivala svoje velikodušne pozive većim i starijim strankama na vaskoliko jedinstvo. Sve to pod svojom komandom, razume se. Sada, u duhu skromnosti i odricanja, odlučili su da budu realniji i poštuju neki prirodan put i pristojnost.

Zaključak je da možemo biti ponosni na rodoljubive organizacije. U političkom životu su posvedočili ideale kojim su im puna usta na mitinzima, u knjigama, na internet objavama..

Ostaje da građani potvrde njihovo jedinstvo i zrelost i da dobijemo odgovornu desnicu u skupštini. Tako i jedina stranka desnice koja je do sada bila prisutna u skupštini može gledati na izbore sa optimizmom. Nagradila je svoje najbolje kadrove, shvatila da je besmisleno imati samo 15 sedišta u parlamentu i čvrsto rešila da postane aktivna, samopregorna, da vrši pozitivnu selekciju kadrova, da pokaže svoje novo lice nakon 10 godina.

(Svako ko prati desnicu danas, svestan je ironije ovog teksta. Desnica u Srbiji je neuspela, nedosledna, licemerna, nedorasla. Sve suprotno od napisanog. To se jasno pokazalo u prethodnih nekoliko dana. Od svetosavlja i velikih ciljeva ostaše samo urlici na trgovima i mahanje pozivnim pismima. Kada će biti bolje? Možda kada na delu posvedoče one fraze koje uzvikuju po trgovima i barikadama. Kad mali Perica zaboravi svoj san da bude jedan, jedini, neprikosnoveni Vožd, pokazi svoju sujetu i samoljublje, pokaže duh odricanja. Kada pođe od promene sebe kao svetosavca, pre nego što drugima uzme da propoveda svetosavlje na sva zvona).