Света сујета српских националиста

У духу светосавља на које се толико позивају, након много година, све родољубиве странке су постигле толико потребно јединство. Свако је одступио од свог гарда, попустио у својим искључивим позицијама, смањио доживљај себе као јединог исправног и дуго чекано јединство је постигнуто. Сада заиста постоји велика нада да ће овако здружене, родољубиве странке ући у скупштину.

На делу су показале хришћански дух самоодрицања и скромности, а тежња ка светосавском уједињењу им је била важнија од личне промоције. Родољуби могу бити поносни на партије десне оријентације, јер су својим делима посведочиле оно шта проповедају претходних пет година. Сада се са оптимизмом може очекивати да ће освојити барем једну четвртину места у скупштини, па тако представљати респектабилну политичку силу.

Све је почело тиме што овога пута ниједна партија или покрет нису самозадовољно и гордо пожурили да баш они буду први који ће упутити позив другима на сарадњу. Како је то раније био случај, када су биле мање искусне и мање православне, све партије су журиле да баш оне пошаљу тај први позив и да га, неизоставно, објаве преко свих новина. Тако би странке и вође показале јавности, а и себи, да су баш они ти који ће бити предводници, бити први, бити Карађорђе. Како су и остале странке имале исту идеју, оне нису одбијале те позиве. Не. Оне су моментално слале свој контрапозив на сарадњу, скоро или потпуно исти. То је била њихова реакција на добијени позив. Увек смо присуствовали гађањем тих позива и, након тога, пребацивањем прозивки у смислу „ето, нису хтели да нам одговоре, а ми смо хтели уједињење“. Стога су им, тако расцепканим и финасијски веома слабим, резултати избора били довољни да кажу: ,,ето, играли смо се мало избора. Али, ако не можемо ми да будемо вође, нема нико да уђе у скупштину!“

Вођени тим срамним искуствима, као мислећи и одговорни људи, овога пута су лидери извукли поуку. Ниједна партија или покрет нису слали своја инстант писма нити громогласне позиве преко медија. Састали су се у тишини, како и доликује мудрим и одговорним људима, без најава и великих поклича. Гласачи нису сазнали ко је кога први, а ко други позвао или послао писмо. Своје размирице или неслагања су изнели у четири ока, иза затворених врата. Потпуно је било неважно ко се са ким утопио, ко је први основан. Као прави светосавци, своју гордост, самољубље, стрепње су оставили по страни. Поверење које су им грађани дали на трговима, барикадама, трибинама уродило је плодом. Показали су се достојним.

Такође, приметно је и похвално одсуство малих родољубивих удружења која су путем избора, прескачући све неопходне године сазревања и труда, желели одмах у парламент и власт. Знамо да су раније покрети младих и енергичних људи покушавали да ускоче у парламент неком магијом или самурајским јуришем. Таква млада удружења од неколико десетина чланова су упућивала своје великодушне позиве већим и старијим странкама на васколико јединство. Све то под својом командом, разуме се. Сада, у духу скромности и одрицања, одлучили су да буду реалнији и поштују неки природан пут и пристојност.

Закључак је да можемо бити поносни на родољубиве организације. У политичком животу су посведочили идеале којим су им пуна уста на митинзима, у књигама, на интернет објавама..

Остаје да грађани потврде њихово јединство и зрелост и да добијемо одговорну десницу у скупштини. Тако и једина странка деснице која је до сада била присутна у скупштини може гледати на изборе са оптимизмом. Наградила је своје најбоље кадрове, схватила да је бесмислено имати само 15 седишта у парламенту и чврсто решила да постане активна, самопрегорна, да врши позитивну селекцију кадрова, да покаже своје ново лице након 10 година.

(Свако ко прати десницу данас, свестан је ироније овог текста. Десница у Србији је неуспела, недоследна, лицемерна, недорасла. Све супротно од написаног. То се јасно показало у претходних неколико дана. Од светосавља и великих циљева осташе само урлици на трговима и махање позивним писмима. Када ће бити боље? Можда када на делу посведоче оне фразе које узвикују по трговима и барикадама. Кад мали Перица заборави свој сан да буде један, једини, неприкосновени Вожд, покази своју сујету и самољубље, покаже дух одрицања. Када пође од промене себе као светосавца, пре него што другима узме да проповеда светосавље на сва звона).