Политички живот | |||
У оном најбољем – као и код оних најбољих од нас - Дрина није граница?! |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 10. март 2025. | |
Ових дана је постало готово нормално да се са Србима из Републике Српске игра пинг-понг у медијима у Србији Премиса тог пинг понга је сљедећа: у питању је неки пасиван, несрећан, скучени свет коме се власт игра покровитеља и а бриселска опозиција (и што је посебно забрињавајуће све већи дио немислећих грађана) онда прихватају ту игру и острвљују се на "Босанце", "ијекавичаре", итд. Јасно је да та игра одговара и власти и опозицији. Власт наставља своју параду декоративног национализма, "брани" Србе са Косова и Метохије (које је изручила Бриселским и Охридским споразумом ОВК властима), брани Српску од напада (иако је политичку кризу изазвао њемачки колонијални управник приман у Београду), манипулише страхом људи у Српској којима није лако да се налазе између агресивног Сарајева, не баш увијек интелигентне и морално неприкосновене власти (која је, таква какве јесте, једина коју имамо), па људи инстинктивно желе да бар имају неки осјећај сигурности у Србији.
Са друге стране, медијска хајка коју су НАТО медији започели одавно у Србији има своје дубоке психолошке коријене: сваљујући кривицу на "Босанце" и "оне тамо преко", шаље се лажна порука о томе да је за проблеме друштва крив заправо само "онај други", "примитивни", презрени дођош. Наравно, томе је доприносила и ужасна и визуелно брутална манипулација гласачима из Српске, мада и она, како је писао Данијел Симић, није могла да буде масовна јер огроман број људи уопште нема држављанство Србије. Као и у свему у политичком животу Србије данас, највише се истрајава на једноставним а нетачним по унутрашњењима кривице код оног другог. Зато се тај порив да се слика "Вучић и прекодринци" на једној страни, а на другој студенти и грађани Србије и опозиција на другој систематски шири - то је архитектура сукоба која одговара 95% актера на политичкој и медијској мапи Србије.
Оставимо сада по страни чињеницу да је огромна већина становништва данашње западне Србије настањена из Херцеговине, Црне Горе и Босне након сеоба Срба у XVII вијеку па самим тим култрнорасистички презир према другим Србима јесте облик несвјесног аутошовинизма по свему. Само у скорије вријеме, подсјећам, своје ставове супротстављања, рецимо, рударењу РиоТинта изнијели су Емир Кустурица, Епископ Фотије, моја маленкост. Неколицина нас "ијекавичара" нисмо ћутали ни на сваки компромис о издају Косова - у тренуцима када та тема није била у стању да изведе на протесте више пар десетина хиљада људи у Београду. Да ли треба да спомињемо да је Митрополит Амфилохије - још један знаменити ијекавичар без кога је српска савремена мисао незамислива - био вјечита опозиција свакој комунистичкој и евронатоистичкој власти у Београду, заједно са Владиком Атанасијем коме никада нико није замјерао екавицу док је по војним тамовима обилазио наше рођаке и стричеве по херцеговачком ратишту.
Јасно је да тај тренд ширења мржње и сваљивања кривице за све лоше у Србији на Србе из Српске шире људи који желе распад српског народа на новостворену србијанску и преосталу несрбијанску нацију, али ако је смисао живота онај да се боримо да зло око нас не породи зло у нама, онда је та ситна, пакосна а свеприсутна злоба против Срба из Српске у Србији први тест на коме ће пасти оправданост побуне против декоративног издајничког псеудонационализма актуелне власти. У овом тренутку тај пинг понг власти и опозиције у Србији успио је оно што нису Милошевићеве санкције 1994: да код нас у Српској створе осјећај страха не само за Србију већ и од Србије. Ако су једине алтернативе СНС бриселски национализам и србијански грађански национализам, за нас мјеста нема ни у једном нити у другом. У току часног поста човјек је позван да преиспита дубине свога бића: шта сам ја то урадио погрешно. Не да окривљује све друге око себе. То не значи да треба да будемо слијепи за стварност око нас. Али значи да прије него што свалимо кривицу на "Босанце", "Црногорце", "Србијанце", поразмислимо мало о себи. И попричамо са Богом. Корисно је прочитати нешто. Житија светих у преводу Врањанца, оца Јустина или бар Пролог Владике Николаја. Можемо, Његоша, Црњанског, Андрића или Дучића, Упалите свјетло - то нам је омогућио Тесла. Видите, у ономе најбољем од нас Дрина заиста није била граница. (Протојереј-ставрофор и редовни професор на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву) |