Политички живот | |||
За широко патриотско окупљање, а не за странчарење и цензус алпинизам |
уторак, 02. фебруар 2016. | |
Обзиром на огромно еконoмско и социјално незадовољство грађана Србије оставка Александра Вучића и расписивање превремених избора звучи као логичан редослед догађаја у једној бриселској колонији која се зове Србија. Јер гледајући на ове изборе кроз диоптрију интереса Запада ови избори имају своју јасну сврху а то је – потпуна економска, војна, политичка и културна окупација Србије. У том интересу су ових дана активирани сви стари и нови, јавни и тајни пулени запада премрежени на различитим позицијама у власти и опозицији.
Сви ми који се налазимо на патриотско националној страни се због тога налазимо између чекића и наковња. Налазимо се у хамлетовској дилеми да ли учествовати на овим и оваквим изборима (и тако индиректно дати легитимитет трулом систему који нас дугорочно уништава) или на истима не учествовати (чиме бисмо дошли у опасност да због политичког пуританства будемо потпуно маргинализовани). У прилог озбиљности дилеме пред којом смо се нашли говори чињеница да избори долазе у тренутку када је национална сцена мање-више исцепкана, исцрпљена и ослабљена дугогодишњом медијском изолацијом, финансијским потешкоћама и веома често бесмисленим међусобицама. Из тих разлога никоме од нас ови избори нису били потребни, као што нису потребни ни буџету Србије, а ни нашим грађанима. Зато је једино смислен излазак на ове изборе уколико се он оствари у најширем могућем патриотском укрупњавању и обједињавању. Дакле, само на тај начин излазак на изборе има свој смисао: да заједничким снагама покушамо да променимо стратешко погрешно опредељење Србије ка погубним Евроатлантским интеграцијама. У овом тренутку, чињеница је да једино на парламентарним изборима, теоретски, можемо изборити победу којом ће Србија напустити погубне ЕУ и НАТО интеграције и кренути на пут повратка себи и својим природним пријатељима и савезницима (као што је Русија), са којима ће остварити историјски економски и геостратешки интерес наше државе и наших грађана. Та промена курса Србије треба да буде кључни циљ свих национално освешћених и патриотски опредељених људи. Ако избори представљају корак у том правцу, онда на изборима треба учествовати и на њима, ако је могуће - победити. Да би овај задатак успешно извршили неопходно је испунити неколико услова. Први и основни је: пробудити грађане из летаргије и апатије и позвати их да гласају за реалну могућност да се после избора промени политика у Србији на боље на начин да они јасно препознају да од тога имају опипљиве користи. Међутим, буђење из свеопште анестезираности народа нећемо моћи да остваримо ако се будемо борили само за прелазак изборног цензуса, што је тренутна тужна ситуација сваке патриотске странке или страначкe коалицијe која сама иде на изборе. Јер зашто би грађани родољубивог опредељења уопште излазили на изборе ако би својим гласом решавали синдикални проблем финансирања неких странака и намештења партијских руководилаца у посланичке клупе, плате и привилегије, а да све друго остане исто? Није ли то толико пута виђен сценарио у нашој политичкој пракси? Ових дана смо сведоци низа позивања родољубивих организација на "патриотско" окупљање. Отворено изражавам сумњу да су ти позиви искрени пре свега јер нису упућени свима који имају тежину у родољубивом јавном мњењу. Ти позиви су неискрени и зато што нису право окупљање и сабирање свих родољуба, већ се све своди на страначку трговину посланичким мандатима. Ови позиви нису искрени пре свега јер позивају да се помогне једној страначкој коалицији да уђе у Скупштину и тако постане само део система и тако - само део проблема а не почетак решења проблема који имају и Србија и њен народ. Зашто би грађани уопште гласали за то ? Јасно је ова врста синдикалног организовања ништа не значи грађанима који су родољубиво опредељени јер суштински неће променити ништа у њиховим животима, већ ће, напротив, само појачати осећај горчине, нове преваре и гађења. Дакле, цензус алпинизам неће оборити ову Владу ни овај режим, као ни погубну окупациону политику против Србије и српског народа која се води у континуитету од 5. октобра 2000.године. Зато, једино велико окупљање родољубивих снага може да покрене грађане Србије који деле наша уверења да изађу на изборе и да омогуће такав успех који ће стратешки определити Србију насупрот евроатлантских интеграција. Једино кроз јачање и искрено окупљање патриотских снага имамо шансу да нађемо излаз из хаоса који је овај режим створио. Зато од најјачих странака у родољубивом бирачком телу, а самим тим и најодговорнијих за ово окупљање свих родољубивих снага, очекујемо следеће: - Да позову све организације родољубивог опредељења (јасно опредељених против евроатлантских интеграција као и за савез са Русијом) на окупљање и заједнички наступ на предстојећим изборима. Сваки родољуб и патриота у том сабирању је важан – нема ни „малих“ ни „сувишних“ у борби за слободну Србију која нам предстоји. - Да преговоре о заједничком наступу отворе за јавност тако да родољубива јавност јасно види ко од „малих“ организација се понаша уцењивачки, безобразно и нереално, а ко се од „великих“ странака понаша тако да национални интерес подређује интересима своје страначке врхушке. - Да ово учине хитно јер је времена мало ако се жели истинско окупљање свих родољубивих снага и свако одуговлачење је доказ да се ово окупљање истински не жели. Само на овај начин би носиоци окупљања родољубивих снага показали грађанима који деле наше вредности да се од оних који нас гурају у ЕУ и НАТО разликујемо не само у паролама него и у пракси односно у начину како ћемо водити политику. |