Zašto glasam za nevažeće listiće

Sve stranke koje učestvuju na izborima 6. maja unisono su samo protiv jedne opcije, a to je glasanje nevažećim listićima. Koliko god se međusobno napadale u predizbornoj kampanji, oko ovog pitanja su sve složne i spremne za najljući boj da dokažu da je reč o „neozbiljnoj“ ideji i akciji. To je zapravo jedini argument kojim barataju, ali izgleda da ovu ideju ne razumeju ni oni koji svim tim strankama ne veruju, a istraživanja pokazuju da preko 65% ljudi u Srbiji ne veruje nijednoj političkoj partiji. Zbog toga, evo nekoliko objašnjenja za sve one dobronamerne ljude koji žele dobro za sebe, ovu zemlju i uopšte – za planetu Zemlju.

1. Šta postižemo bojkotom?

Izlazak na izbore i poništavanje glasačkog listića i bojkot nije isto. Razlika je u tome što se nevažeći listići broje i to kao odvojena kategorija. Na primer, na parlamentarnim izborima 1992. godine u Srbiji bilo je 5,9% nevažećih listića, uprkos tome što niko nije organizovao ovakvu ili sličnu akciju. Iako taj procenat premašuje današnji cenzus, u to vreme nije previše zabrinuo prikriveni apsolutistički sistem Slobodana Miloševića, pogotovo zato što je moguće da su na izbornim mestima na kojima opozicija nije imala kontrolore neki listići poništeni od strane samog vladajućeg SPS-a.

Danas stvari stoje drugačije. Ukoliko broj nevažećih (ili belih) listića premaši broj glasova prvoplasirane stranke, time se otvara mogućnost da se izbori ponište i raspišu novi pod drugačijim izbornim zakonom. To je ujedno krajnji cilj ove akcije – poništavanje ovih unapred dogovorenih izbora.

Osim toga, bojkot smanjuje cenzus za ulazak u parlament, dok izlazak na izbore povećava cenzus čime će one male partije koje se bore da pređu 5% i priključe se političkoj oligarhiji gube šansu da u tome uspeju.

2. Zašto smo se borili za višepartijski sistem ako ćemo sad da poništavamo listiće?

Ovo pitanje mnogi postavljaju, a odgovor je jednostavan. U Srbiji vlada partitokratija i neverovatna korupcija na svakom koraku i oko svakog pitanja, što se u na kraju svodi na jednopartijski sistem. Glasanjem za jednu, neku, partiju, vi ste u stvari glasali za bilo koju jer će se posle izbora svi oni dogovoriti ko će s kim u vladajuću koaliciju a ko u lažnu opoziciju.

3. Ako ne izađem na izbore pobediće neka jeziva stranka! Moram da glasam za manje zlo!

Ovo je najčešća zabluda i ujedno najveći medijski uspeh srpskih partija. Praktično od pojave parlamentarizma pa do danas glasamo za manje zlo. To zaoštravanje je naročito došlo do izražaja posle 5. oktobra, jer ranije se makar znalo koje je zasigurno najveće zlo pa nismo imali šta da izgubimo. Ovaj put gubimo mnogo, jer glasanjem za „manje zlo“ još uvek glasamo za zlo, a i ko kaže da je to zlo uopšte manje? Danas i vrapci na grani znaju da je Demokratska stranka stvorila Srpsku naprednu stranku. Vrlo lukav potez. Time je stvoren naizgled bipolarni sistem, a zapravo se radi o dve stranke sa potpuno istim programom i namerama i koje će najverovatnije posle izbora stupiti u koaliciju – ako ih u tome ne sprečimo.

Oni koji povlače ovaj argument najčešće su ostrašćene pristalice ili aktivisti upravo ovih dveju stranaka (ili nekih njima vrlo bliskih), ali da se podsetimo da je na prethodnim izborima najviše glasova dobila DS (sa pričom da ne dobiju radikali i SPS), da bi posle svega DS ušao u koaliciju sa SPS-om i to takvu da je SPS praktično preuzeo pola vlasti.

4. Šta možete time da postignete kad su partije i država jači?

Ne bismo se upuštali u ovu akciju da u nju ne verujemo. Tačno je da stranke na vlasti drže praktično sve medije i da je teško progurati ideju koja nije po volji korumpiranim političarima i njihovim saradnicima, ali ne bi bio prvi put da svenarodni pokret odnese pobedu nad naizgled nepobedivim protivnikom. Setimo se samo demonstracija 1996/97. godine kad je Milošević, računajući na medijsku blokadu, pokrao izbore ne želeći da prizna poraz u najvećim gradovima. To mu ipak nije pomoglo da posle masovnih tromesečnih uličnih šetnji i demonstracija snuždeno popusti u strahu da ne izgubi svu vlast.

Pored toga, mirenje s postojećim stanjem, kad nam država podseća na brod koji je već potonuo pa se samo traže čamci za spasavanje, zaista je čist defetizam. Zašto bismo se pomirili s činjenicom da nekolicina visokih političara i tajkuna živi kao bubreg u loju dok se svi ostali građani bore za goli život pod stalnim stresom, pritiskom od prezaduženosti i stalnim strahom za sopstveni život i porodicu?

Ovom akcijom možemo poništiti izbore, oterati korumpirane političare i njihove mecene, izmeniti izborni zakon i dovesti na vlast ljude neuprljane biografije i one koji zaista nešto dobro žele za sve nas. Možemo ukinuti partitokratiju. Možemo pokazati da ne pristajemo na stalnu ucenu: „Birajte manje zlo“. Uvek postoji izlaz, a izlaz je ovaj put baš u nevažećim listićima.

IZAĐITE NA IZBORE, PONIŠTITE, PRECRTAJTE, UNIŠTITE GLASAČKI LISTIĆ I VRATITE SE KUĆI MIRNE SAVESTI. UČINIĆETE TO ZA ZAJEDNIČKO DOBRO SVIH NAS, A NA ŠTETU SVIH ONIH KOJI SE VOZE U SKUPIM, BLINDIRANIM CRNIM KOLIMA POD JAKIM POLICIJSKIM OBEZBEĐENjEM.

Patriotizam je jedini razlog za sastavljanje ovih uputstava i objašnjenja. Svako ko se protivi ovome ili ne razume šta ovde piše naći će odgovor u samom tekstu ako pročita ponovo s malo više pažnje