Буђење српске опозиције - командант се постаје само у борби

Видело се још прве вечери да протесте нема ко да води. Они теку као неусмерена снага бунта која се излила на улице, и много од те енергије се расипа узалуд, или нестаје у недоумицама шта ваља чинити или од чега одустати.

Још пре тога ваљало би знати ко ће све то да претвори у оствариву идеју, доведе читав покрет до стања озбиљне оперативне снаге, и са њима настави даљи продор ка уклањању окупације друштва.

Наравно да би то морала да буде опозиција, упркос мишљењу политичке чаршије да она више не постоји. Бар не као озбиљна снага која би могла да се супротстави криминалној Вучићевој машинерији. Раскол око бојкота би могао да буде архивиран уз помоћ околности да су они који су из њега изашли били само лош украс за Вучићев карневал. Али нико од њих није успео да се приближи људима који су изашли на улице. Сергеј Трифуновић је (поново) добио батине, Вука Јеремића су хулигани отерали на маргину.

Политички функционер не престаје да буде грађанин, али има обавезу да учини бар нешто више од лежерне шетње по парку, кад му се пред очима одвијају можда пресудне ствари

Опозиционе вође које смо видели, углавном су били у статусу испосничког мира: ми смо овде дошли као грађани да подржимо ову децу, а не у својству политичара.

Политички функционер не престаје да буде грађанин, али има обавезу да учини бар нешто више од лежерне шетње по парку, кад му се пред очима одвијају можда пресудне ствари.

Изгледа да опозиција није очекивала ништа више од онога у чему су били: дебатни амбијент о неправдама које чини Вучић, и трагање за условима који ће омогућити фер и демократске изборе. У неговању своје утопије, превидели су могућност спонтаног изласка грађана на улице, а кад се то догодило пристали су на улогу аутсајдера који у најдраматичнијем часу упућују само апеле. Изашли су сами, без јавног позивања својих чланова и симпатизера да им се придруже. Нису учинили ништа да своје искуство поделе са стихијом која је хтела све а није знала како. Сви су ћутали, није било ниједног покушаја артикулисања и планирања протеста. Све се сводило на анемичне конференције за медије, уз резигнацију: видите шта раде!

Свако од њих се повукао пред првим звиждуком.

Нема знакова да је било састанака лидера опозиције, са једном темом: како даље водити протесте. Они који су изашли на улице и још излазе, и поред суревњивости према појединим лидерима, знају да једино уједињена српска опозиција може да учини протесте снажнијим, а грађане који се окупљају мање рањивим пред полицијском тортуром.

Тамо има људи који знају како се бранити од насиља полиције, али и од група које то насиље подстичу својом колаборантском агресивношћу.

Зашто су онда још у таквој дефанзиви? Можда из страха да неће бити прихваћени, или због неповерења у заједничку снагу?

Сада имају прилику коју без отпора испуштају из руку. Непријатељска жандармерија без милости бије све редом. Тек кад лидери опозиције стану пред кордон и добију свој пендрек по леђима, можда ће бити прихваћени. Командант се постаје само у борби

Ако заиста говоре оно што мисле, тај страх је неоправдан за било кога ко се бори за освајање власти. Видели смо распопа у мантији који говори као у Хајд парку. А ипак је имао десетак слушалаца. Посао политичара је и да буде извиждан па и понижен. Више пута је Никола Пашић био погођен трулим парадајзом и јајима, али је настављао, говорећи да је задовољан демократијом у којој председника владе народ гађа мућковима. После тога Баја је добијао аплаузе. Зоран Ђинђић је добио озбиљне батине на Бранковом мосту, а чинило се да није претерано омиљен међу побуњеницима.

Ако протести привремено згасну, то ће се догодити због пасивне резистенције српске опозиције, неспремне за оно што из њима познатих разлога нису очекивали. У овом часу Србија нема другу опозицију, нити њене боље лидере. То је што је. Сада имају прилику коју без отпора испуштају из руку. Непријатељска жандармерија без милости бије све редом. Тек кад лидери опозиције стану пред кордон и добију свој пендрек по леђима, можда ће бити прихваћени. Командант се постаје само у борби.

Није на мени, наравно, да предлажем све оно што људи о којима говорим знају да се мора учинити. Али, ево, да покушам. Проблем је једино у томе што они све то знају и као да чекају да се нешто догоди само по себи. Вучић им није дао услове за фер изборе, и отео их за себе. Никада вам их неће дати ако их не отмете од њега, водећи људе који више не могу да трпе ароганцију тиранина, криминалне банде, батине и терор полицијске државе.

Он већ јавно показује велики страх, оптужује све око себе да су га издали, а своје најпоузданије партнере из СПС-а да су лопови који су опљачкали државу. Јак је само онолико колико је још легионарска жандармерија спремна да му служи, и колико још креативне памети има његова политичка полиција.

Нисте ви толико неомиљени међу народом, како тврде он и његови медији. Зашто онда стојите по страни?

(Пешчаник.нет)