Demokratija nije sveta krava

Subverzivni filmski festival (Zagreb, 18–24. maja) ugostio je i Slavoja Žižeka, slovenačkog filozofa i teoretičara psihoanalize. Pored predstavljanja njegove knjige Pervertitov vodič kroz film, zbirke eseja o filmovima, uglavnom holivudskim blokbasterima, posetioci su mogli da čuju predavanje Boj se bližnjeg svog kao što se bojiš samoga sebe, održano i u Beogradu. Žižekov nastup bio je dinamičan, pun viceva, dijalektičkih obrta, tvoreći nestandardno filozofsko izlaganje, filozofiju koja nastaje u trenutku samog izlaganja, filozofiranje on stage. Analiza sreće, njenih potrebnih i dovoljnih uslova, bila je izvedena kroz paralelu sa stanjem u SFRJ. Prvo, neophodno je da u materijalnom smislu imate dovoljno, ali ne previše – da jedete meso skoro svaki dan, ali da ima dana kada to ne činite, podsećajući se kako je lepo jesti meso; zatim, forma vlade mora biti nedemokratska, jer uvek za stanje u državi možete da okrivljujete drugog, nikako sebe; konačno, neophodno je da postoji ideal – tipsko društvo, ne previše daleko i ne previše blizu (to je nekada za stanovnike SFRJ bio Zapad, posebno Nemačka), društvena organizacija o kojoj se mašta i koja se priželjkuje, govorio je.
Razgovor za NIN sa Žižekom ipak je počeo na drugom mestu njegovog izlaganja, koje je spojilo skorašnju posetu Beogradu i Zagrebu, a to je analiza promene objekta libidne investicije: on je naveo primer prijatelja kome je žena preminula, a koji kao da nije osećao ništa; tek kada je umro hrčak, kućni ljubimac, on je pao u nervno rastrojstvo. Prosto, usled šoka gubitka žene, on je objekat seksualne želje izmestio sa žene u hrčka, a kada je i ovaj nestao, tada je sa zakašnjenjem počeo da preživljava smrt žene. Takve interpretacije uopšte nije žižekijanska – naime, dobro objašnjenje u duhu slovenačkog filozofa ide protiv njega samog: reč je o autentičnom pervertitu koji je brakom prikrivao svoju libidnu investiciju u hrčka. Takva investicija u ženu zapravo nikada nije ni postojala. Žižek je, smejući se, takvoj primedbi dao za pravo. Razgovor se nastavio pitanjem da li se ovde nešto promenilo u poslednjih 15 godina? Da li on nalazi potvrdu za svoju tezu da Balkan nije „nesvesno” Evrope gde se istorija samo ponavlja, već da je ovde aktuelno postmoderno stanje, „istorijski ispred vremena ostatka Evrope”?

- Moraću da vas razočaram. Bio sam u Beogradu, u Zagrebu, u Ljubljani, i ne vidim ništa neočekivano. Da budem veoma brutalan, najviše sam kritičan spram vlastite zemlje, Slovenije. Mislim da se zaista ništa interesantno ne dešava. Svi, a najviše Slovenija, postaju dosadna provincija, polako se približavajući nekoj „normalnoj zemlji”. Ono što je bilo interesantno za Zapad, sve ove naše teškoće, ratovi i slično, polako se smiruje i nismo više ni u dobrom, ni u lošem, centar sveta. To može, čak, biti neka šansa. Mislim da je jedini način da se nešto zaista produktivno uradi da se prihvati da nismo ništa specijalno zanimljivo.

Iznosili ste i tezu da je Milošević „liberalizovao” Srbiju, doduše na lažan način, dajući slobodu da se ratuje, siluje i sl. Da li ovaj politički gest možemo posmatrati isključivo kao formu pervertiranog liberalizma?

- Milošević, pre svega nije, u pravom smislu te reči, bio totalitarni vođa. I nije to liberalizam, koliko je u pitanju lažna transgresija što je deo moje šire teze – da režimi koje mi prihvatamo kao nedemokratske, koji imaju neku populističku mobilizaciju, nisu jednostavno samo opresivni – žrtvuj se i slično – već da svi oni nude, na nekom potisnutom nivou, opsceni užitak. Ja sam referirao na Aleksandra Tijanića, koji nije moj politički saputnik, ali je pre više od 10 godina ponudio zanimljivu analizu. Napisao je da je Srbija za vreme Miloševića bila kao škola na stalnom raspustu, gde je sve dozvoljeno, može se krasti, itd. Dakle, lažni karneval i to je zapravo moja teza: vlast, autoritarna vlast nije teror, protiv nje ne možemo humorom ili karnevalom, već ona sama ima opsceni humor, svojstveni karneval koji je u samom jezgru totalitarne vlasti. To je samo ilustracija opšte teze – da kažem psihoanalitički – o ključnoj ulozi uživanja. Za mene je pravo pitanje, a to je velika enigma cele novovekovne misli – zašto se ljudi pokoravaju nedemokratskoj vlasti? Mislim da psihoanaliza daje odgovor.

Kako danas vidite mogućnost da filozofija artikuliše alternativu liberalno-kapitalističkoj paradigmi? Koji je odnos danas, opštije postavljeno, filozofije i politike?

- Pre svega, veoma je popularno danas reći kako živimo u nekom postpolitičkom, ciničnom vremenu, gde filozofija više ne igra nikakvu ulogu. Moje prvo zapažanje je – a kada je zaista igrala? Kad je bilo to zlatno vreme kada su oni na vlasti slušali filozofe? Ne živimo u vremenu kada se po tom pitanju nešto bitno menja. Ono što mogu da kažem je da filozofija nema rešenja. To je moja stara teza: filozofija ne može nuditi rešenja. Ljudi mi kažu – ima rasnih nemira, prete ekološke katastrofe, šta da uradimo? A ja im kažem da ne znam – i to je veoma važno – naš cilj nije da nađemo odgovore na pitanja, već da postavimo pravilna pitanja. Filozofija može lepo da nam pokaže, kada percipiramo neki veoma realan problem, recimo ekologija ili rat, da je način na koji formulišemo problem već deo problema. Ovde je veoma skromna, ali ključna misija filozofije – da raščisti u čemu je problem. I to je sve što filozofija zapravo može.

Da li filozofija u XXI veku, može da napravi novi „sistem” i da li te konture sistema vidite u Badjuovoj filozofiji, s obzirom na vrlo ambiciozne zahteve koje on postavlja u Manifestu za filozofiju – povratak metafizici, „velikim pričama” i sl?

- Iako je Badju privatno skoro moj najbolji prijatelj, imam nekih manjih problema sa njim. Pre svega – šta je sistem? Slažem se sa onima koji kažu da je sistem u strogom značenju dedukcija iz nekog transcendentalnog principa celokupne realnosti. Sistemi u strogom značenju postoje samo u nemačkom idealizmu – između Kanta i Hegela. To što Badju, mislim ipak suviše naivno, pokušava da rehabilituje jeste neka pretkritička, pretkantovska nevinost. Jer, šta je filozofija od Kanta, ako ne antifilozofija? Već Kant kaže u Prolegomeni – nećemo metafiziku, trebamo kritiku metafizike, kao da je potreban neki meta, nadređeni gest da se raščisti da li je uopšte moguće to što radimo. I to je sva filozofija posle Kanta. A Badju, zajedno sa Delezom, na sasvim drugom nivou, misli da je to ipak moguće zaboraviti, da sa nedužnošću i nevinošću možemo opet praviti velike ontološke konstrukte. Vrlo sam skeptičan. Ipak ostajem na liniji između psihoanalize i nemačkog idealizma, pre svega Hegela. Za nas je horizont preko koga ne možemo, koga nismo do kraja promislili, ipak horizont subjektiviteta u hegelovskom smislu. Pokušavam da spasem baštinu novovekovnog subjektiviteta od svih kritika, a pre svega, paradoksalno, od hajdegerovske kritike.

Kad smo kod Badjua, mediji su izvestili da ste ushićeni njegovom tezom da danas glavni problem nije kapitalizam, nego demokratija.

- To ljude šokira. I mene i Badjua su napali u mnogim francuskim medijima za „novu filozofiju terora”. Ne slažem se. Glavni problem, u smislu gde je potrebna promena, jeste globalni kapitalizam. Ali to što nas sprečava da uopšte vidimo taj pravi zadatak, to je da zapravo niko – okej, skoro niko! – nije spreman da dirne u svetu kravu demokratije, u sam princip demokratije – da li je ona zaista onaj poslednji horizont? Ako postaviš ovo pitanje, odmah ti se pripisuje da hoćeš Gulag, hoćeš teror, ili ne znam šta. Mislim da je paradoksalno da ono što nas u borbi za demokratiju ograničava, sudbonosno, jeste upravo to što uvek sve percipiramo iz horizonta demokratije, ne usuđujemo se da postavimo pitanje o tom horizontu. Nema ništa užasno u tome, nema iza toga nikakav mračni, totalitarni plan, niti mi hoćemo opet neko autoritarno, partijsko društvo. Demokratiju staviti u pitanje – to je moje prijatelje začudilo. Ovde sam sasvim solidaran sa Hajdegerom, kada je rekao da on nije toliko siguran da je demokratija politička forma koja je zaista najprimerenija sadašnjem istorijskom momentu.

Dugo je vladalo uverenje da kapitalizam i demokratija idu „ruku-podruku”, ali izgleda da prisustvujemo rađanju novog sistema – spoja kapitalizma i totalitarizma. Da li je, kako je Rorti najavio, XXI vek kineski vek?

- Pre svega, da raščistimo šta znači totalitarizam. To je, ipak, precizan pojam. Bio sam dugo kritičan prema Hani Arent, a onda sam opet pročitao njenu knjigu Izvori totalitarizma i ona je mnogo preciznija nego što sam ranije mislio – za nju je jedini pravi totalitarizam nacizam. Za nju je Sovjetski Savez totalitaran samo u doba „zrelog staljinizma”, od 1935. do 1948. Celi period Hruščov-Brežnjev za nju nije totalitarizam. A što se tiče Kine... Pre svega Kina je za mene još enigma i ne mogu jasno da odgovorim na pitanje šta se tamo dešava. Da li je to jednostavno pobeda kapitalizma, ili je kapitalizam u kombinaciji sa nekom formom nedemokratske vlasti? Slažem se sa Rortijem: mislim da smo do sada uvek imali određeni optimizam – možete misliti o kapitalizmu sve najgore, ali ipak, pre ili kasnije, on kao svoju političku formu traži demokratiju. Iako mu kratkoročno može pomoći malo diktature, kao u Južnoj Koreji ili Kini, dugoročno kapitalizam ne ide bez demokratije. Pitam se nije li u tome tužna lekcija Kine i ostalih azijskih zemalja? Da nije to lekcija tzv. „kapitalizma u azijskom duhu”? Da li se ovo prirodno savezništvo kapitalizma i demokratije bliži kraju, da li se otvara neka prilično užasna – bar za nas – perspektiva kapitalizma, koji neće biti demokratski u političkom smislu, ali to neće platiti svojom neefikasnošću, već će možda biti tehnološki još efikasniji?

Ne sanjate novu komunističku partiju, ali ste delimično podržali ekonomske reforme Čaveza.

- To je veoma ograničena podrška. Nemam nekih velikih nada za Čaveza. Mislim da pravi katastrofalne ekonomske greške. I, ako gledate kontekst političke dinamike, on ipak ostaje u okvirima tipično latinoameričkog, peronističkog populizma. Nije zaista ostvario neku novu društveno-ekonomsku formu. Jedino što kod njega cenim jeste to što je zaista politizovao one isključene, ljude u favelama i sl. To mu treba priznati. Ipak, mislim da je sa njim gotovo za 3, 4 godine. Za razliku od nekih mojih bivših prijatelja, kao što je Ernesto Laklau, ja ne delim oduševljenje novim formama radikalnog populizma, ne verujem u emancipacijski potencijal populizma. Meni je populizam a priori sumnjiv.

Da li onda mislite da kapital apsorbuje svaku subverziju i da je otpor kapitalizmu principijelno nemoguć?

- Ne, apsolutno ne. Nisam paranoik koji misli da je sve unapred kooptirano. Samo mislim da granice nisu tamo gde mi mislimo da one jesu. Obične forme protesta, potrošačkog, demokratskog protesta, već su uključene u sistem, kao i većina kritičke misli. Za mene je pitanje mnogo preciznije: kako da se udari, gde je to mesto gde treba udariti? Čak bih ponovio staru Ruzveltovu frazu: jedino čega treba da se plašimo je sam strah. Problem je gde locirati pravu subverzivnost. Mislim da je rat protiv terora simptom da je sam sistem sve više u panici. Ceo svet se približava nekom kontinuiranom vanrednom stanju. Sada se, pre svega u SAD, oblikuje nešto neviđeno. Pre 11. septembra je bilo manje-više jasno da li smo u vanrednom ili normalnom stanju. Sad se bližimo čudnom momentu gde nam se vanredno stanje nudi kao normalno stanje, a to treba da traje neodređeno vreme. Nije više situacija takva da je sada vanredno stanje, a onda će biti mir, sam mir. Samo normalno stanje sada poprima neke karakteristike vanrednog stanja – ne baš permanentna trockistička revolucija, nego permanentno vanredno stanje.

Da li su nasilni oblici borbe legitimno sredstvo otpora ovakvom stanju?

- Nemam problem. Moja knjiga o nasilju, a nadam se da su to čitaoci primetili, zapravo je odbrana nasilja u smislu rehabilitacije nasilja. Moja teza je: uvek je ključan kriterijum nasilja. Koja je nulta tačka koju mi biramo kao tačku bez nasilja. Onda, kad se nešto promeni, kada neko interveniše – to je nasilje. Za mene je prva dužnost da se pitamo – i to je osnovno značenje moje knjige o nasilju – koje je to nasilje koga nismo ni svesni, koga ne percipiramo kao nasilje. Nasilje koje je sve vreme ovde je nasilje koje je nužno da bi se isto stanje reprodukovalo. Ovog nasilja ima koliko hoćete, ne samo na nivou državnih aparata, ratova, itd. I protiv toga se ne može drugačije nego nasiljem.

Da li je tradicionalna revolucionarna upotreba nasilja iscrpljena, tj. da li je vreme revolucija po ugledu na Oktobarsku završeno '68?

- Slažem se. I ne samo ja, Alen Badju, koga neki ironično nazivaju „poslednjim maoistom”, jasno kaže da su za njega maj '68. i kineska kulturna revolucija završetak epohe, koju zove, možda se ja ne bih u potpunosti složio, epoha partijske države, države partije. Za njega je to apsolutno gotovo. Zato i Badju kao pravi levičar nema nostalgične simpatije – za Kubu, Severnu Koreju, itd. Vidi kako se oni još drže! To su nostalgični ostaci prošlosti, to nema potencijal budućnosti. Mislim da oni neće izumeti neku novu formu revolucije i ova priča je radikalno gotova. Ono što levica treba da uradi je da završi sa samokritikom. I da zaista do kraja, ne u smislu nekih hibridnih teorija totalitarizma, bezobrazno i bez ikakvih samozaslepljenja analizira šta je bilo naopako u konstrukciji leve politike tokom XX veka. To što će se desiti biće nešto sasvim drugo, naravno. Uopšte ne verujem ovim samoupravnim, miroljubivim pričama, Porto Alegre i sl, jer verujem da ni ovi oblici protesta nisu još uvek ono novo. Zaista treba da budemo bez predrasuda, da nam XX vek sa tzv. totalitarizmom više ne služi kao negativna referenca, pa sad treba da budemo protiv državnog terora, za neku vrstu mirne samoorganizacije ljudi, itd. To je za mene samo druga strana istog. Otvoreno kažem da treba da postavimo pitanje nasilja na drugi način: levica treba da se pita koji su nužni oblici nasilja, na primer eko-terorizam, digitalni terorizam, itd. Zašto? Nije stvar u tome da je situacija mirna i normalna, problem je što je nasilje već ovde, a to je bitna razlika u perspektivi. Kad ja zagovaram „ograničeno nasilje”, ljudi me čudno gledaju kao da je sada mir, a ja bih hteo da krenem da pucam! Zato kažem – pa zar ne vidiš nasilje koje je ovde, zar nismo svesni da živimo u neverovatno nasilnom vremenu? Koliko ljudi strada, koliko ih biva ubijano? Šta se danas dešava u Africi, Kini, itd? To je mit nas razvijenih da živimo u mirnom vremenu, stabilizaciji globalnog kapitalizma i sl, mi zapravo živimo u jednom od najnasilnijih perioda istorije.

Šta nas očekuje u vrloj novoj budućnosti?

- Danas je najbolji opis stanja onaj koji se oslanja na Ničeovo razlikovanje pasivnog i aktivnog oblika nihilizma. Pasivni, reaktivnih nihilizam – to je poslednji Čovek, potrošačko društvo, politička korektnost, samo sreća, samo da ne boli, itd, a aktivni nihilizam predstavljaju tzv. fundamentalizmi. Važno je da izađemo iz ovoga, zato smo i Badju i ja, i neki koji su nama bliski, kao Agamben, fascinirani svetim Pavlom. Da ne bude nesporazuma – svi smo mi radikalni ateisti, ali nas zanima ideja Svetog duha kao zajednice ljudi koji veruju. U tome vidimo dimenziju kolektiva koji ne predstavlja liberalni, individualni svet, a nije ni fundamentalistička zajednica. Problem je ne samo politički, već eminentno društven: kako ostvariti novu društvenu vezu, novi tip kolektiva, ne kao političku organizaciju, već radikalnije, na nivou svakidašnjeg života? Ali ako me pitate kako će to konkretno da izgleda, otvoreno kažem – ne znam. Ja sam pesimista, u smislu da vidim probleme zbog kojih smo sada u stanju koje ne može da traje u nedogled. Moja teza je da se, ako ne dođe do nečeg novog, bližimo autoritarnom društvu, stanju stalnog latentnog građanskog rata.

Kad ste došli u Zagreb, vreme se prolepšalo. Da li je vaša planetarna popularnost tolika da možete da utičete i na vremenske prilike?

- Baš suprotno! Ja sam mizantrop i više volim ono sivo vreme, jer onda je lepo sedeti unutra i čitati knjige. Sada je već suviše toplo, a: loše vreme – dobra misao, lepo vreme puno iskušenja — loša misao!

Razgovor vodio Dušan Maljković (NIN)